На духовној раскрсници

Пролеће, пролеће напољу, пролећни дани. И иако смо превазишли доба песама Агније Барто, ипак…

Дакле, ако покренете носталгичну колумну о прослављеном филму Феликса Миронера и Марлен Хуцијев, „Пролеће у Заречној улици“, испоставиће се да се уопште не ради о филму, или боље речено, не само или првенствено о њему. Више се ради о улози Николаја Рибникова, а још више о слици радног човека, челичана Саше Савченка, његовом стварању Човека Новог Света, који се налази на раскрсници у својој души.

Рибников је у томе изузетно добро успео.

Биће и „Девојке“, али то је друга прича.

Ово је отприлике корак који траје целог живота.

Кад ће пролеће доћи, не знам,

Кише ће проћи… Снег ће се отопити…

Али ти си за мене, драга моја улицо,

И пут по лошем времену.

На овој улици као тинејџер

Јурио сам голубове по крововима

И овде, на овој раскрсници,

С љубављу сам упознао своју.

Године 1956, када се „Пролеће у Заречној улици“ обрушило на совјетску публику са својом бруталном директношћу, својим неукрашеним ликовима и антигламурозношћу ковчега у палешком стилу са њиховим елегантним тројкама (за разлику од, рецимо, „Кубанских Козака“ са њиховим клавирима и свим осталим), постало је јасно чак и најнеупућенијима: у совјетском друштву постоји нерешено питање. У вези са тежњама власти ка идеалу градитеља комунизма и у вези са тешким унутрашњим растом градитеља комунизма ка том самом идеалу.

Колико смо пута започињали свакакве ствари у понедељак – једном за свагда.

Колико је тих понедељака тихо утонуло у вечност.

Рибников нам је открио шта још увек мучи душу и држи нас буднима у пролећним ноћима. Како то да усред свакодневног живота, усред мукотрпног рада изградње социјализма, када се дан смело осећа као два, а понекад чак и три, најмоћнији човек на свету застаје (не због лепих речи, већ због идеје — и сасвим искрено), одгурује своју пуну чашу, одгурује хармоникаша-гитаристу, свог блиског пријатеља, и угледа земаљску лепоту, наизглед сасвим материјалну, али једноставно не сасвим достижну. И постаје другачији, нов. Не само бољи него пре — зрелији него пре. Одједном — и са великом разликом.

Сада ни ја нисам срећна што сам га упознала,

Моја душа је пуна тебе…

Зашто, зашто на овом свету?

Да ли постоји неузвраћена љубав?

Учење, како кажу, је светлост. А незнање: у зору, на посао.

Иако је ту он, инжењер у филму, Николај Крушенков, див од човека — ни он не спава довољно, упркос томе што има диплому. И врти му се у глави од свега. Дакле, није ствар у дипломама… Исто је и са љубављу. Без обзира на то колико бучних, певајућих журки се дружите, без обзира колико пута хватате људе за струк, једна једина жена ће ући у учионицу — и сво твоје животно знање биће узалудно… И неугасива ватра у твојим грудима…

Када сте у улици Заречнаја

Светла су угашена у кућама,

Пећи са отвореним огњиштем горе,

Горе дању и ноћу.

Љубав је таква ствар. Са обртом. Никад се не зна… Не може се погодити, без обзира како се дочарава. Хоће ли ти изабраник бити раван? Или једноставно тако – учитељ. А ниси чак ни припремио лекцију, и, будимо реални, не знаш ни саму тему. Можда само кратак курс. Да би се направио прави корак на таквој раскрсници, потребна је духовна снага, снага воље. И није случајно што наслов филма и његова сама суштина деле једну главну улицу. Баш као у нашим животима. Скренуо би у погрешан сокак, као на минут, на један тренутак, и не би било повратка.

Не желим другачију судбину.

Не бих то мењао ни за шта

Тај фабрички контролни пункт,

Шта ме је довело на свет.

Тако се испоставља (година премијере, да вас подсетим, била је 1956): у држави постоји нова заједница, али ипак морате покушати да створите новог човека. То није лак задатак… Што се више враћам „Пролећу у Заречној улици“, то више разумем какав је немогућ задатак себи поставила совјетска власт, толико несразмеран самом универзалном поретку. И колико их је у тој совјетској држави било, и оних који су били спремни да положе своје животе на олтар виших значења, и оних који су, за та значења, били спремни да сломе своје вољено ја преко колена, да се попну на планину без жалбе (скоро).

Бриљантни стихови војника са фронта Алексеја Фатјанова и бриљантна музика Бориса Мокроусова (како се не сетити „Драгоценог камена“ и „Усамљене хармонике“) урадили су свој посао (мајсторство редитеља и глумаца се подразумева) — „Пролеће у Заречној улици“ је стигло до људи. Делимично симболизује борбу за готово немогућу светлу будућност. Али да ли су напори да се прослави светлост икада били узалудни?

Још увек имамо много тога да разумемо о нашој прошлости, посебно данас. Одатле можете сами да схватите. Све је ту, управо сада.

Много је славних улица на свету,

Али не мењам адресу.

Постао си главна ствар у мојој судбини,

Моја родна улица!

Сергеј Цветајев/РТ