Илија Петровић: Продор Трампов на све стране света

За немачки Дранг нацх Остен, Продор на Исток, сазнао сам пре целих тричетврт века, као гимназијалац, а
везао сам га за Хитлеров покушај да током Другога светског рата пороби Русију, с тим што би Србија била
узгредна жртва. Много касније, већ ћелав и сед, начуо сам да је тај термин скован још у 19. веку, не би ли
означио “немачку експанзију ка словенским земљама”, укључујући и оне већ поримљене.
Присетих се тога, и једнога и другог, кад телевизијски програми почеше да се у огромним количинама баве
тамо неким Ираном. Нека што ме то натера да потражим земљописну карту и проверим на којој се то страни
света налази, већ се испрепадах од помисли да је онај малочас помињани Хитлер васкрснуо.
Кад чух да се уза све те приче помиње амерички председник Доналд Трамп, обрадовах се јер сам добро
упамтио његову самохвалу да је током првих десет месеци председниковања “окончао осам ратова,
укључујући Камбоџу… Камбоџа и Тајланд. Пакистан и Индија – то би био нуклеарни рат. Тридесет милиона
људи, рекао је пакистански премијер, умрло би да није било (његовог) ангажовања. Косово и Србија, Израел
и Иран. Египат и Етиопија. Јерменија и Азербејџан. Конго и Руанда. И наравно рат у Гази који се сада води
на ниском нивоу”.

“Окончао осам ратова”, наравно, јер му, кад је био мали, није било до ратовања. Зато није ни служио војни
рок, “што му је омогућило да избегне рат у Вијетнаму. Након четири одлагања, успео је да добије
медицински отпуст, и то због трна у пети”.

То Трампово “мировање” неће нам бити сметња да се присетимо како му је пало на ум да позове
Американце “на свети рат”.

“Косово и Србија”? Окончао рат? Мора бити да не зна о чему прича јер је Резолуцијом 1244 Савета
безбедности Уједињених нација, тог америчког служинчета, Америка окупирала осми део Државе Србије.
“Рат у Гази… на ниском нивоу”? “Израел и Иран”?

О каквом се израелско-иранском “миру” ради, могло се пре неки дан, 8. марта прочитати на Васељенској да
су “америчке и израелске снаге… намерно гађале цивилно становништво и цивилну инфраструктуру…
Ирански градови изложени су неселективним нападима, док су густо насељене стамбене четврти и кључна
цивилна инфраструктура међу главним метама удара… Погођене болнице и спортски објекти”, што, по речима
једног иранског званичника, представља “јасне ратне злочине и злочине против човечности… Најмање 1.332
иранска цивила, укључујући жене и децу, погинула у ваздушним нападима Сједињених Америчких Држава и
Израела, док је више хиљада људи повређено… Међу погинулима се налази око 300 деце, док су бројни
цивили страдали у нападима на градове широм Ирана”. (Амерички и израелски извори, али и бројни
европски лидери, ирански отпор тумаче као агресију, што је једног француског адвоката подстакло да
резултате стварне америчко-израелске агресије на Иран искаже разумљивим језиком: “Ми вас бомбардујемо,
убијамо вашу децу, убијамо ваше ученице, вашег верског вођу, а ви се усуђујете да узвратите”).

Не зна се посигур да ли се међу том децом налази побијених најмање 168 девојчица (14 наставника да не
рачунамо) при нападу на једну женску основну школу на југу Ирана, недалеко од поморске базе иранске
револуционарне гарде (која је била мета) за што је Трамп, према личном увиду из Вашингтона (или са
Флориде), “окривио иранске снаге”.

Ту иранску “кривицу” и амерички рат против Ирана, Трамп је оправдао уверењем да је Иран планирао не
само “да преузме цео Блиски исток”, већ и да се “спрема за копнену инвазију САД”. Да се тако нешто не би
догодило, он је “предложио да их у томе спречи”, у складу са својим “пророчанством” изреченим 20.
септембра 2017. године у Уједињеним нацијама – што је за портал АнтенаМ “запамтила” Мирјана Драгаш:
– Иран је “економски празна отпадничка држава чији је једини извозни производ насиље”;
– Нуклеарни споразум са Ираном је “сраман”, због чега “светски лидери не могу да се држе тог споразума ако
он омогућава наставак иранског нуклеарног програма”;
– Док Иран јавно негира намеру да развија нуклеарно наоружавање, Вашингтон окреће “плочу” и инсистира
на демонтажи иранског ракетног програма и на “промени режима”;
– Власт у Техерану, названу “убилачким режимом” и “корумпираном диктатуром”, позвао је да престане да
“подржава терористе и дестабилизује Блиски исток”.

Било му је то “оправдање” да на Блиском истоку распореди значајне америчке војне снаге и припреми их за
“крсташки поход” против Ирана. Није у питању празнословље јер се у магазину “Крејдл” недавно могло
прочитати да је Питер Хегсет, Трампов секретар за одбрану (министар војни), 2020. године објавио књигу
“Амерички крсташки рат” и у њој, као политички програм, навео да се Сједињене Америчке Државе налазе у
“светом рату” против ислама, Кине и Русије.

Све то из једноставног разлога што је њему, Трампу, Америка на првом месту, “као што би и другим
политичарима требало да буду њихове земље”, из чега је, колико јуче или прекјуче, “озаконио” циљ да
“Америка неће прихватити ништа мање од безусловне предаје Ирана”. Као саставни део те “безусловности”,
Трамп је Иранцима “понудио” да и он буде укључен у избор новог врховног вође Ирана после убиства
ајатолаха Алија Хамнеија јер је његов син Моџтаба који се помиње као главни наследник, “неприхватљив” за
Вашингтон. Па је, у тренутку кад је Моџтаба Хусеин ипак изабран, 8. марта, Трамп у интервјуу за АБЦ Њуз
изјавио да “без моје дозволе неће дуго трајати… Желимо да се уверимо да не морамо да се враћамо у Иран
сваких десет година”.

За портал “Њу истерн аутлук”, тај могући десетогодишњи период “од одласка до повратка” могао би бити
лепа прилика да се понови “судбина несрећног америчког искуства у Вијетнаму, Сирији, Ираку,
Авганистану…”, утолико пре што је “убијени верски вођа Ирана ајатолах Хамнеи био веома разуман и
трезвен човек”, о чему, како то пише РТ Балкан, сведочи и његова одлука “да настави преговоре са САД,
иако је био свестан узалудности било какве дипломатије са Вашингтоном”. (Кад је у питању “разум”, ваља се

подсетити да је исти тај Али Хамнеи 1994. године говорио о наводној “страшној трагедији” Босне и
Херцеговине, коју су њеном муслиманском делу нанели “ови Срби и Хрвати, иза којих стоје Енглези и неке
европске земље, а Американци укрстили руке, заједно са окупаторским израелским режимом”).

Али, не, Трамп неће ситничарити као што је то чинио Хитлер, није му до “дранговања” само према Русији,
његови “дрангови”, као пробни, усмерени су на све стране светске јер, побогу, “Америка жели хармонију и
пријатељство”, али да “неки дјелови свијета једноставно иду дођавола”:

– “Морамо да одбацимо пријетње суверенитету, од Украјине до Јужног кинеског мора. Ако Америка буде
угрожена, нећемо имати другог избора него да потпуно уништимо Сјеверну Кореју. Ким Џонг-ун је ракеташ у
самоубилачкој мисији. Сада је вријеме да сви заједно радимо да изолујемо Кима све док он не престане са
непријатељским понашањем”. (Изговорио је то септембра 2017. године у Генералној скупштини Уједињених
нација а, према писању оне већ поменуте “Антене”, “изазвало је опречна мишљења појединих свјетских
лидера: Он је нови Хитлер! Пун је мржње и незнања”;

– Гренланд, аутономна територија Краљевине Данске, од виталног је значаја за америчку националну
безбедност, утолико пре што је, како тврди, “опкољен руским и кинеским бродовима са свих страна”, тако
да је “војна операција само једна из дијапазона економских и политичких опција које се разматрају”;
– Непосредно пре повратка у Белу кућу (14. јануара 2025), многе је узбунио изјавом да не искључује
употребу војне силе не би ли преузео контролу над Панамским каналом;

– Истом (не)приликом обећао је да ће искористити економски притисак не би ли Канаду припојио
Сједињеним Државама. (Чисто оријентације ради: Канада је после Другог светског рата укинула обавезни
војни рок, а ових дана читамо да је канадски премијер Марк Карми почео да јача канадске оружане снаге, с
искључивим циљем “да би се спречила инвазија САД”);

– Првог дана по “устоличењу” (2025), потписао је извршну наредбу којом је Мексички залив “унапредио” у
“Амерички”. Како се петнаестак дана пре тога бавио Мексиком, обзнанио је да “ћемо морати нешто да
урадимо по том питању”, што је понукало мексичку Председницу да одбаци “било какву америчку војну
акцију на мексичком тлу”;

– У стратегији националне безбедности САД, објављеној 2025. године, Европа је означена као “храна”, што би
требало схватити као “препоруку” за распад Европске уније на појединачне земље претворене у америчке
ропске послушнике;

– Средином децембра 2025. године, иако се знало да би то Кину врло узнемирило, Тајвану (познатом и као
Формоза) је “обећао” продају масивног пакета оружја (ракете средњег домета, хаубице и дронове, вредне
десет милијарди долара) рачунајући да би је и тамошње кинеско становништво, као уздарје, подржало при
“дрангу” на Кину;

– Ситуацију на Куби оценио је као “катастрофалну… тренутно нема прихода… сада је на издисају”, али зна
да ће Сједињене Државе, пошто обаве операцију против Ирана, тамо успоставити “диван нови живот”;
– Тек нам стиже 2026. година, а енглески “Гардијан” јавља, уз навод да је налог за то дао Трамп, да су
Каракас, венецуелански главни град, “у раним јутарњим сатима потресле снажне експлозије, детонације и
ниски прелети војних летелица”, те да су венецуеланске власти саопштиле како је “једини циљ овога напада
преузимање контроле над стратешким ресурсима Венецуеле, пре свега нафтом и минерала”. Ако су
Американци том (не)приликом отели венецуеланског председника Мадура и кршењем такозваног
међународног права “угрозили милионе живота”, све под видом да кризу и “социјалистичку диктатуру” у
Венецуели, по Трамповој оцени, сматрају “неприхватљивом” и да САД “не могу само да стоје по страни и
гледају”- споредна је ствар;

– Свега неколико дана по свргавању венецуеланског Председника, Председник Колумбије упозорен је “да
пази шта ради”, посебно због тога што “његова” земља располаже знатним нафтним резервама, а може се
похвалити и великом производњом злата, сребра, платине, смарагда и угља;

– Почетком марта 2026. године, напао је шпанску владу назвавши је “ужасном”, те је, за почетак, запретио да
ће са Мадридом раскинути трговинске односе…

– Портал ИН4С, 10. марта 2026. године преноси вест енглеског Дејли мејла да је “америчка војска подигла у
ваздух своје такозване ‘авионе судњега дана’, док страх од могуће нуклеарне ескалације у свијету расте…
Ови авиони осмишљени су да наставе да функционишу чак и у условима нуклеарног рата”…

У таквом и толиком “дранговању” на све четир стране света, треба сматрати природним што се Доналд
Трамп присетио да је, вактиле, постојао и извесни Адолф Хитлер.

Траг о томе оставио је Џон Кели, шеф особља Беле куће током првог Трамповог председниковања, касније
његов критичар. У једном интервјуу за Скај њуз, он је “признао” да је Трамп “позитивно говорио о Адолфу
Хитлеру док је био на власти”, да је “више пута рекао да је Хитлер радио и неке добре ствари”, те да су му
за остварење замишљених планова потребни генерали какве је имао Хитлер.

Кад је већ поменуо “неке добре ствари”, са сигурношћу се може рећи да је Трамп у “лоше ствари” сместио
Хитлеров геноцид над Јеврејима, а да би то и доказао, он се у свом “дрангу” према Истоку, за помоћ
обратио израелским Јеврејима.

Ваља претпоставити да је при томе имао у виду и оно што је, као јеврејски наум, препоручио амерички
грађанин Менахем Мендел Шнерсон (1902-1994), један од најутицајнијих јеврејских делатника 20. века:
“Главну оштрицу борбе ми ћемо усмерити против Словенства… Словенство је најнепокорнији народ у свету.
Непокорни су због својих психичких и умних способности у које су уграђене многе генерације предака, због
гена… који се не могу преправити… Ово семе треба ликвидирати а пре свега значајно смањити његову
бројност… Ми ћемо изделити све словенске народе… на мале ослабљене земље са међусобно покиданим
везама… Потрудићемо се да те земље међусобно посвађамо и увучемо их у међусобне ратове са циљем –
међусобног уништења… У том рату глупака, словенска стока ће сама себе ослабити и ојачати нас, главне

управљаче хаоса који ћемо тобоже стајати по страни и не само да нећемо учествовати у крвавим
догађајима, већ се нећемо ни мешати у њих… Помоћу неколико судских процеса… заплашићемо стоку
толико, да ни једном Јевреју неће пасти длака с главе, док ће се истовремено Словени убијати на туце… Ми
нећемо дати да се подигне иједан националистички покрет… који тежи да изведе народ изван наше
контроле, уништићемо га огњем и мачем, како је то већ урађено у Грузији, Јерменији и Србији…”
А дотле, барем на речима, амерички тренутни “фокус је на Ирану”, с тим што Американци, током тога
“фокуса”, треба да преко израелских жртава у евентуалној војној победи над Ираном, лакше подиђу Русији
са југа.

За сада, Русија као да не зна о чему се ради, те ће Алексеј Пушков, председник Комисије Савета Руске
Федерације за информациону политику, изјавити да “Трамп нема унутрашњу русофобију – за разлику од
бившег председника САД Џоа Бајдена. Да, он може критички да се изражава на наш рачун – у смислу:
разочаран сам, нисам задовољан. Али он не вређа ни Русију, ни њен народ, ни њено руководство. Трамп о
Русији говори с поштовањем. Он о Русији говори као о држави са којом намерава да одржава озбиљне
односе… нема унапред задату проукрајинску агенду, нити унапред задату антируску или проевропску
агенду… Он има сопствену агенду – да Америка увек буде у центру збивања… Треба разумети да смо за
Трампа ми стратешки ривали. Међутим, ту постоји једно важно али: да је Трамп желео да пронађе изговор
да се окрене против нас и против (председника Русије Владимира) Путина, он би га већ одавно пронашао.
Ако то не чини, то значи да он такав изговор не тражи”.

И, за сам крај, помало наивно питање: Да ли Пушков, да ли Трамп, да ли, можда, обојица, не знају како су у
походу на Русију прошли, примера ради, Наполеон и Хитлер?

Добро, Пушкову се незнање може подвести под дипломатску обазривост, али Трампу – односно ТрУмпу, с
обзиром на његово немачко порекло и остварених осам “мирова” -, да ли за стварно незнање, да ли за
заборавност, није препоручљиво поклањати прелазну, позитивну оцену.

Илија Петровић/Васељенска