НОЋ КАДА ЈЕ ПОЧЕЛО: Први сати НАТО агресије и имена која не смеју бити заборављена
Није то био изненадни историјски удес, нити каприц судбине који нас је затекао неспремне. Агресија НАТО-а на Савезну Републику Југославију кована је дуго, у тишини хладних кабинета моћника, најављивана циничним осмесима дипломата и припремана под плаштом лажног хуманизма. Па ипак, до тог кобног 24. марта 1999. године, српско срце, у својој готово наивној вери у правду, одбијало је да прихвати неминовност зла. Нешто пре 20 часова, та последња нит наде је прекинута. Небо је проговорило језиком огња.
Оно што генерали Алијансе, у својој стерилној бахатости, називају „хируршки прецизним операцијама“ и „војним циљевима“, за наш народ је значило само једно, почетак крвавог пира и неповратног губитка.
Прва жртва те ноћи пакла постао је Бобан Недељковић, млади водник од свега 25 лета. У прокупачкој касарни „Ратко Павловић Ћићко“, Бобан није пао као апстрактни број у војном извештају. Пао је као човек, као син и брат, остављајући за собом тишину која и данас одјекује Топлицом.
У Куршумлији, под сводовима касарне „Пантелија Јовановић“, крстареће ракете су зариле своје челичне канџе у подземни објекат. Тамо су, на стражи отаџбине, своје животе положили они чија имена историја мора да изговара са шапатом и трепетом. Погинуло је 11 официра и војника Војске Југославије. Међу њима, вечно уснули у тој првој ноћи, били су капетан прве класе Драган Нешић, заставник прве класе Милован Илић, заставник Жарко Радовановић, старији водник прве класе Драган Марјановић, водник Радомир Савић… Људи који су знали цену заклетве и нису се поколебали.
Приштина је те вечери гледала у лице самог ђавола. У касарни „Косовски јунаци“, први налет агресора оставио је за собом крв и рушевине. Сваки метар косовске земље те ноћи подсетио је свет да „милосрдни анђео“ носи маску џелата, а да иза термина „колатерална штета“ стоје угашена огњишта и прекинути снови.
Ни Црна Гора није била поштеђена. У Даниловграду, у касарни „Милован Шарановић“, на свом стражарском месту, погинуо је војник Саша Стајић. Млади Београђанин, који је својом жртвом постао вечни симбол јединства једног народа и једне војске коју нису успели да поделе ни тада, као што неће ни заувек.
Те прве минуте није обележила само сирова сила челика и барута. Обележила их је она ледена неверица да је свет заиста дозволио да један мали, суверени народ буде мета највеће војне машинерије у историји. Након те ноћи, уследило је 78 дана бесчашћа, током којих су „војни циљеви“ постали болнице, возови, мостови и деца на нокширима.
Али та прва ноћ… Она је остала кључна. У њој се јасно види граница између части и бешчашћа, између жртве и агресора.
Млади водник у Прокупљу.
Официри у Куршумлији.
Бранитељи Приштине.
Стражар у Даниловграду.
То нису само суве чињенице за историјске читанке. То су места на којима је српска историја поново добила своје најчистије, људско лице. Зато ову ноћ не памтимо по Нато стратегијама или Блеровим и Клинтоновим говорима. Памтимо је по именима која су се преселила у вечност.
А имена Светих ратника никада не застаревају.
Милутин Недељковић / Васељенска
Википедија – ОДГОВОР ген. ВИНКУ ПАНДУРОВИЋУ који негира наш
суверенитет на КиМ на основу резолуција Савета безбедности
Уједињених нација: 1244,[1] усвојена је 10. јуна 1999,г.
РЕЗОЛУЦИЈА :
У преамбули Резолуције 1244, Савет безбедности је изразио жаљење
због непоштовања са претходним резолуцијама.[7] Одлучено је да
се реши озбиљна хуманитарна ситуације и жеља да се све избеглице*
безбедно врате*. Осуђује се насиље над цивилним становништвом,
као и терористички акти, а подсећа на надлежност и мандат МКС
за бившу Југославију (МКСЈ). Такође подсећа на* суверенитет* и
територијални интегритет СРЈ* и других држава у региону и
потврђује позив за широку* аутономију* и суштинску самоуправу
за Косово и Метохију.[8]Резолуција је усвојена у складу са поглављем
VII Повеље Уједињених нација. Савет безбедности је одлучио
да се решење косовско-метохијске кризе заснива на договореним
принципима садржаним у анексима Резолуције.[9] Поздравља се
СРЈ због прихватања принципа и других елемената потребних за
њихово спровођење. У исто време, Савет тражи од СРЈ да прекин
са прогоном на Косову и Метохији и отпочне постепено повлачење
.[10] Након повлачења*, мањем броју припадника војске и полиције
биће омогућен повратак, уколико добију одобрење међународних
војних снага, како би спровеле функције садржане у анексу 2
Резолуције. Резолуцијом је одобрено међународно цивилно и војно
присуство на Косову и Метохији. Од генералног секретара УН је
затражено да именује специјалног представника који би координисао спровођењем међународног присуства. Савет је овластио земље и
међународне организације како би се успоставило присуство снага
безбедности, потврђујући потребу за непосредним ангажовањем
међународног цивилног и војног присуства. Одговорност међународних безбедносних снага је, између осталог, одвраћање од нових непријатељстава, надгледање повлачења оружаних снага СРЈ и *демилитаризација „Ослободилачке војске“ Косова и других албанских формације, као и *обезбеђивање окружења у које се могу вратити* избеглице. Генерални секретар је добио овлашћење да успостави међународно цивилно присуство на Косову и Метохији, како би се омогућио рад привремене управе на Косову и Метохији — до решења коначног статуса* — кроз успостављање привремених институција самоуправе. Главне одговорности међународног присуства чине и промоција аутономије* за Косово и Метохију, вршење цивилних управних функција, надгледање развоја институција, одржавање избора, одржавање реда и мира, заштита људских права и сигуран повратак избеглица. Савет је нагласио потребу за обезбеђивањем хуманитарне помоћи и подстицао све државе и међународне организације да допринесу привредном и друштвеном опоравку. Све стране, укључујући и међународно присуство, морале су сарађивати са МКСЈ. То је значило да се од оружаних* албанских формације захтева да окончају своје нападе. Одлучено је да се међународна цивилна и безбедносна присуства успоставе за почетни период од 12 месеци,[11] док је од генералног секретара затражено да обавештава Савет о дешавањима. Неуобичајено за мировне мисије УН, ова је требало да се настави након почетног периода од 12 месеци осим ако Савет безбедности не одреди другачије. У првом ставу Резолуције* се позива на сврху и начела Повеље УН и првенствену одговорност Савета безбедности за очување
међународног мира и безбедности. У другом ставу Резолуција 1244*
се позива на раније резолуције Савета безбедности и то: Резолуцију
бр. 1160 од 31. марта 1998. године; Резолуцију бр. 1199 од 23.
септембра 1998. године; Резолуцију бр. 1203 од 24. октобра 1998 и
Резолуцију бр. 1239 од 14. маја 1999. године којима се СРЈ* признаје
пуни* суверенитет* и територијални интегритет рачунајући* и
територију Косова и Метохије.****** Главни циљеви Резолуције 1244*
су: Смештање Косова и Метохије под привремену управу УН (тренутно
ту дужност обавља УНМИК), док је Србији остављена могућност да
*врати своје* институције када се за то буду стекли услови; Овлашћене
мировне снаге којима предводи НАТО (КФОР); Управљање УНМИК
да успостави привремене институције самоуправе; Потврда
територијалног интегритета СРЈ (данас Србије)*****;Овлашћивање
УН да покрене политички процес како би се установио будући статус
Косова и Метохије. У резолуцији исто тако стоји да ће одређеном*
броју српског особља* бити дозвољено да се врате и да одржавају
присуство на: српским историјским локалитетима* и административним прелазима[5]******КО СХВАТА – РАЗУМЕЋЕ !
Ako njega (ΛV) pitate, on bi vam odgovorio da će biti predsednik ne do penzije, već kao Tito, neograničeno, jer ako je do penzije ili do kraja života ipak je ograničenje mandata, a on se opredelio da bude večiti predsednik. To je njegova želja, a drug određuje dokle će biti predsednik. Ukoliko hoće neka mu birači, ako se u opšte pitaju, daju mu vremenski neograničeni mandat.
„Поп ђаку, а ђак црквењаку“ а овај Dr Miggyy….. човече ти си промашио тему баш као и
кумровачки Пандур. „Изем вам докторат….“!