ПРОСВЕЋЕНИ СРПСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ: Не служи властима, него народу, не тражи привилегије, утемељен је на знању и моралу!

Национализам у српском јавном простору често се посматра кроз призму политичких слогана, страначких надметања и дневнополитичких потреба.

Међутим, постоји разлика између национализма који извире из просвећености, знања и одговорности према сопственом народу и оног који је обликован популизмом, демагогијом и борбом за власт. Та разлика није само теоријска — она одређује карактер јавног живота и будућност једног народа.

Просвећени српски национализам подразумева став у коме појединац своје интелектуалне способности, образовање и морални капитал ставља у службу народа, али без искључивости, мржње или затварања у митове.

Такав национализам није окренут прошлости као политичком оружју, већ као извору културног памћења и искуства. Он настоји да српски народ ојача кроз знање, институције, културу, науку и друштвену солидарност.

У том смислу, просвећени национализам је пре свега одговорност. Он од интелектуалца тражи да буде критичан и према сопственом народу, када је то потребно, јер истинска брига за заједницу подразумева и способност самопреиспитивања. Народ не јача онда када се храни илузијама, већ онда када се суочава са стварношћу и из ње извлачи поуке.

Супротно томе, популистички национализам функционише на другачијим основама. Он често користи национална осећања као средство политичке мобилизације, а не као истинску вредност.

Уместо знања и аргумената, у први план ставља се емоција, страх или осећај угрожености. Таква политика често поједностављује сложене проблеме, нудећи лака и звучна решења која добро звуче у јавности, али ретко доносе стварне резултате.

Популистички национализам тежи блискости са влашћу јер му је власт главни инструмент.

 Он се храни симболима, паролама и политичким спектаклом, док истовремено запоставља стварни развој друштва: образовање, науку, културу и институције. У таквом амбијенту интелектуалци често постају украс политике или њени гласноговорници, уместо њених критичара.

Разлика између ова два приступа лежи управо у односу према истини и одговорности.

Просвећени национализам жели снажан народ који је образован, културно самосвестан и институционално стабилан. Популистички национализам, међутим, често жели народ који је политички мобилисан, али недовољно информисан и лако управљив.

Зато је за будућност српског друштва од пресудног значаја да се обнови идеја просвећеног национализма — национализма који не служи власти, већ народу; који не тражи непријатеље да би постојао, већ знање да би напредовао; и који верује да је највећа снага једног народа у његовој култури, образовању и моралној зрелости. Само такав национализам може бити темељ модерног и самопоузданог друштва.

Тихомир Бурзановић/Српска24.ме