ДАНАС ЈЕ ЛАЗАРЕВА СУБОТА: Празнује се потврда вере у васкрсење и вечни живот
Српска православна црква данас обележава Лазареву суботу, празник који се увек слави уочи Цвети, односно недељу дана пред Васкрс.
Лазарева субота, црквени празник познат још и као Врбица, посвећена је догађају описаном у Јеванђељу по Јовану, када Исус Христос васкрсава Лазара из Витаније, четири дана након његове смрти. Овај чин сматра се једним од кључних чуда у хришћанству, јер непосредно претходи Христовом уласку у Јерусалим и каснијим догађајима који воде ка распећу и васкрсењу.
У теолошком смислу, Лазарево васкрсење тумачи се као потврда вере у васкрсење и вечни живот, али и као догађај који је додатно учврстио одлуку тадашњих верских власти да покрену поступак против Христа.
Место празника у црквеном календару
Лазарева субота има специфичан положај у богослужбеном поретку. Иако је и даље део поста, овај дан има ублаженији, свечанији карактер. У црквама се служи литургија Светог Јована Златоустог, а у богослужбеним текстовима преовлађују мотиви победе живота над смрћу.
Заједно са Цветима, овај празник представља увод у Страсну седмицу – период који обухвата последње дане Христовог живота пре распећа.
Обичаји и пракса међу верницима
У пракси, верници Лазареву суботу обележавају одласком на литургију, уз наставак поста. У многим местима тог дана се организује и причешће за оне који су се за то припремали током поста.
У народу је празник често повезан са обичајем познатим као Врбица, који се пре свега односи на децу и обележава се ношењем врбових гранчица и звончића. Ипак, тај обичај није део самог црквеног учења, већ локалне традиције која се развила паралелно са празником.
Други обичај је да се рано ујутро убере цвеће, али оно мора да одстоји у дворишту, у некој посуди са водом до празника Цвети. У нашој традицији је да на Лазареву суботу не би требало уносити цвеће у кућу, јер члановима породице до наредне Лазареве суботе неће полазити за руком оно што буду радили.
Обичај који највише радује најмлађе је одлазак у цркву. Традиција налаже да родитељи обуку деци најлепшу гардеробу и да им око врата ставе звончић којим симболично најављују улазак Спаситеља у Свети град Јерусалим. Такође, деци се на главу стављају венчићи исплетени од цвећа и врбових гранчица. Гранчице врбе које родитељи и деца доносе из цркве требало би заденути уз икону свеца заштитника породичног дома.
Наши преци су чим сване зора на Лазареву суботу одлазили на реку да се умију. Потом би из реке узимали камен, стављали га на ногу и шутнути га што даље уз речи: „Колико сам овај камен бацио, толико змија далеко од мене била.“ Овај обичај и даље опстаје у неким деловима Србије.
С обзиром на то да Лазарева субота „пада“ у време Ускршњег поста, не би требало певати и веселити се, већ умножити молитве. Иако је Лазарева субота велики празник и најава победе живота над смрћу, јер „сви који видеше Христа како је оживео свог пријатеља признаше га за Сина Божијег“, у православној традицији субота је дан који је посвећен упокојенима, те није прикладно изражавати радост.
Лазарева субота се у православљу не посматра као издвојен догађај, већ као део целине која води ка Васкрсу. Њена улога је да нагласи централну тему хришћанске вере – васкрсење – кроз конкретан јеванђељски пример који претходи Христовом сопственом васкрсењу.
