Блокадери играју на карту кризе: застој пројеката и раст незапослености као главни инструмент притиска и рушења државе

Блокадери су довели до сценарија кризе, у којем пад инвестиција, застој инфраструктурних пројеката и раст незапослености стварају друштвени притисак који нису успели да изазову политички. Зато се блокаде све више усмеравају ка европском Пакету за раст и ИПА фондовима, како би се кроз економску условљеност зауставио даљи развој Србије.

Стратегија коју примењује „нова“ политичка опција сабрана у тзв „блокадерском покрету“ одавно је изашла из оквира локалних протеста и прерасла у координисану политичко-економску офанзиву која се води ван граница Србије. Како се може закључити и из текста портала Politico, који се бави односом Запада према актуелним дешавањима у Србији, у току је процес у којем се унутрашњи политички актери позиционирају као посредници у комуникацији са страним центрима моћи.

Наиме, део домаће сцене покушава да изгради слику Србије као нестабилног партнера, са циљем да се утиче на одлуке које се тичу финансијске и институционалне подршке, а крајњи циљ није усмерен на реформе, већ на обустављање дотока средстава, од фондова, преко инвестиција, до кључних развојних пројеката.

Главни механизам те стратегије јесте покушај да се прекине прилив средстава из европских фондова и успори реализација инфраструктурних пројеката, што се у анализама западних медија, попут Politico, често представља кроз призму „притиска ради демократизације“. Међутим „новој“ политичкој групацији, која се артикулисала кроз блокаде јасно је да кроз свој програм, који је непостојећи или се своди на насиље, не могу придобити грађане Србије, те већ извесно време покушавају да остваре директне контакте са Западом и да кроз разне спекулације и уцене, ослабе економски раст и подстакну социјалне немире.

Дакле, њима је јасно да се политичка промена може изазвати искључиво кроз економско погоршање живота грађана. Другим речима, рачуна се на „празан стомак“ као политички инструмент.

Посебно је индикативно што се у текстовима западних медија отворено говори о „појачаним притисцима“ на Србију и њено руководство, што се у домаћем контексту поклапа са понашањем појединих актера који управо те притиске покушавају да каналишу и појачају. Тако се унутрашња политичка борба трансформише у спољнополитички инструмент, где се интереси грађана подређују стратегијама притиска.

Оно што се намерно прећуткује јесте чињеница да стабилна економија и независна политика иду руку под руку. Блокадом финансијских токова и саботажом државних пројеката, Србија се гура у позицију зависности, јер без сопствене економске снаге, свака држава губи капацитет да доноси суверене одлуке.

Истовремено, оваква политика директно нарушава односе са међународним партнерима, како на Истоку, тако и на Западу. Сваки покушај блокаде инвестиција шаље сигнал да Србија није поуздано окружење за улагање, што у дугом року може имати последице које далеко превазилазе дневну политику.

Застрашујуће је са којом лакоћом се нуде уступци на штету сопствене државе, само да би се изазвала унутрашња нестабилност. Социјални мир, који је резултат економске политике и континуитета развоја, постаје мета оних који у томе виде препреку за сопствени политички успон.

Софија Марић / Васељенска