Раскол као последица слабљења вере и поверења у Васкрслог Христа

Представљамо вам размишљања о расколу Администратора УПЦ, митрополита Антонија, која је упутио уредништву СПЖ.

Ових дана сви ми православни хришћани доживљавамо најбољи период календарске године — Светлу недељу Христове Пасхе. Васкрсење Господње није само монументални догађај прошлости, већ, што је најважније, догађај од одлучујућег значаја како за судбину сваке особе коју Бог призива из заборава, тако и за целу Цркву, која је историјски наставак пасхалне ноћи. Јер у Цркви сваки њен члан доживљава своју личну Голготу, свој лични преображај, освећење и обожење.

Црква Христова – Црква Васкрсења
Црква није само људска заједница уједињена заједничким веровањима или моралним принципима. Она је Тело Христово, које живи силом Његовог Васкрсења. Да је Христос остао у гробу, Црква као живи организам спасења не би постојала. Али Христос је васкрсао – и стога Црква не само да постоји већ и остаје непобедива кроз све векове.

Сам Господ је рекао: „Сазидаћу Цркву своју, и врата адова неће је надвладати“ (Матеј 16:18). Ове речи постају јасне управо у светлости Васкрсења: врата адова, то јест, сила смрти и трулежи, већ је изнутра уништена Васкрслим Христом. Сходно томе, ништа што припада смрти не може победити Цркву.

Историја Цркве – од апостолских времена до данас – јасна је потврда ове истине. Ни прогони, ни јереси, ни унутрашње кризе нису могли да униште Цркву. Зашто? Зато што њен живот није заснован на људској снази, већ на моћи Васкрслог Христа.

Свети Јован Златоусти напомиње да ништа не чини Цркву непобедивом као вера у Васкрсење. Ова идеја указује да извор отпорности Цркве не лежи у њеној организационој структури или земаљској потпори, већ у живој вери која је сједињује са Христом.

Штавише, вера у Васкрсење чини Цркву не само непобедивом већ и стално обнављаном. У свакој генерацији, у сваком свецу, у сваком искреном вернику, сила Васкрсења се изнова и изнова открива – сила која побеђује грех, страх и смрт.

Свети Николај Српски примећује: „Црква не стоји на земаљској стени, већ на живој стени — васкрслом Христу. Управо зато она не може бити уништена: њен темељ је безвременски и изван моћи смрти.“ Дакле, снага и непобедивост Цркве не лежи у спољашњој величини, већ у њеном унутрашњем јединству са васкрслим Господом. Док год Црква живи овом вером, док год објављује: „Христос васкрсе!“ — она остаје непоколебљива, упркос свим искушењима.

Вера и поверење у Христа су темељ јединства Цркве
Вера у Васкрслог омогућава Цркви да издржи прогоне, искушења и унутрашње кризе, а да притом сачува своју суштину. Где је ова вера жива, тамо су храброст, верност и духовна јасноћа. Али где она ослаби, почиње унутрашњи неслог, који се често манифестује у расколима, компромисима и духовној збрци.

Слабљење вере и поверења у Васкрслог Христа неизбежно води ка скретању у расколе, јер сама природа Цркве није утемељена у спољашњој сили, не у људској организацији и не у политичким гаранцијама, већ у живом и делатном присуству Васкрслог Господа.
Црква је Тело Христово, и њено јединство није административно, већ онтолошко, духовно, произилази из њеног јединства са самим Христом. Стога, тамо где вера у Христа као Главу Цркве слаби, јединство црквеног организма неизбежно почиње да се распада.

Пре свега, вера у Васкрслог Христа даје хришћанима унутрашњу снагу пред притиском – било да је у питању прогон, претње, друштвени притисак или искушење компромиса. Васкрсење открива да је смрт побеђена, да зло више нема коначну моћ и стога страх губи своју апсолутну моћ.

Али када та вера ослаби, човек почиње да размишља по законима палог света: плаши се патње, губитка статуса, изолације, прогона. И тај страх постаје одлучујући фактор у његовом понашању.

Страх је често у корену раскола. Када се спољни притисак појача, хришћани се суочавају са избором: остати верни истини или тражити „сигуран“ пут.

Ако је вера жива, човек разуме да је Христос већ победио свет (Јован 16:33), и стога никаква привремена искушења не могу наштетити његовом спасењу. Али ако поверење у Христа ослаби, онда се јавља жеља за „прилагођавањем“, за променом истине, за компромисом како би се избегла патња. И ту почиње унутрашњи слом, који потом резултира спољашњим расколом.

Свети Оци су више пута истицали да раскол најчешће почиње моралном штетом – страхом, гордошћу или неповерењем према Богу.

Особа која је изгубила поверење у Бога почиње да тражи подршку ван Цркве – у себи, у властима, у идеологијама или у алтернативним „црквеним“ структурама које делују безбедније или погодније.

Штавише, слабљење вере доводи до искривљавања самог схватања Цркве. Када човек живи вером у Васкрслог Христа, он Цркву доживљава као тајну спасења, као простор благодати где делује сам Бог. Али када вера ослаби, Црква почиње да се доживљава као људска институција која се може „реформисати“, „исправити“ или чак заменити. Тада јединство престаје да буде света стварност за коју вреди патити и постаје нешто релативно, нешто што се може жртвовати за „више циљеве“ – на пример, зарад спољашњег мира, политичке користи или личне удобности.

То је посебно очигледно током времена прогона. Црквена историја показује да се у временима притиска увек јављало искушење подела: неки су настојали да сачувају чистоту вере по сваку цену, док су други тражили компромис зарад опстанка. Али истински патристички став није увек био став раскола, већ верности истини унутар јединства Цркве, чак и ако је то захтевало исповедање.

Ова идеја је посебно живописно изражена примером Светог Максима Исповедника, који је, стојећи готово сам против државне хијерархије, остао веран пуноћи црквене истине. Његова снага није лежала у спољашњој подршци, већ у дубоком уверењу да Христова истина не зависи од људске већине или политичке моћи.

Дакле, слабљење вере у Васкрслог Христа уништава унутрашњу језгру црквеног живота. Људи престају да виде Христа као извор живота и истине, почињу да траже ослонац у свету и, под притиском страха или околности, скрећу или ка компромису или поделама.

Раскол постаје не само грешка у размишљању, већ духовна болест укорењена у губитку поверења у Бога.
Насупрот томе, тамо где је вера у Христа жива, тамо је и јединство очувано. Јер истинско јединство Цркве не почива на људским напорима, већ на самом Васкрслом Господу. Управо та вера чини Цркву непобедивом и чува је од распада чак и усред најтежих искушења.

Из страха, човек не тражи оно што је истинито, већ оно што је безбедно.
Страх од „моћи које су на власти“ води до конфузије јер уништава унутрашњи духовни темељ особе и лишава је интегритета, јасноће и способности да делује у истини. Ова појава је заснована на дубоком духовном закону: особа се или утврђује у Богу или постаје зависна од спољашњих сила — и тада њен унутрашњи свет постаје нестабилан.

Али чим страх заузме централно место – посебно страх од моћи, силе и притиска – ум почиње да се колеба. Особа више не тражи оно што је истинито, већ оно што је сигурно. То је почетак конфузије: губитак унутрашњег компаса.

Свето писмо више пута указује на ово стање. Пре Педесетнице, апостоли су били испуњени страхом: „закључали су се“ из страха од Јевреја (Јн. 20,19). Али након силаска Светог Духа, стекли су смелост, јер је страх побеђен вером у Васкрслог Христа. Где је жива вера, тамо је и унутрашње смирење; где је одсутно, збуњеност је неизбежна.

Свети Оци такође наглашавају да страх од човека произилази из слабљења страха Божјег – страхопоштовања према Божјем присуству. Тако, Свети Јован Златоусти примећује да онај ко се боји Бога, не боји се никога; али онај ко је изгубио страх Божји почиње да се боји свих. То је духовни парадокс: што више човек тражи сигурност у спољашњем свету, то постаје рањивији.

Дакле, страх од моћника доводи до конфузије јер помера центар човековог живота са Бога на спољашње околности. Човек почиње да живи не по истини, већ реагујући на притисак. Његов ум се замагљује, воља се раздваја и губи унутрашњи интегритет.

Насупрот томе, тамо где је човек укорењен у вери у Христа, може искусити спољашње тешкоће, али не губи унутрашњи мир и јасноћу. Јер њихов темељ нису силе овога света, већ Васкрсли Господ, који је моћнији од сваке земаљске власти.

Жеља да се „спаси“ историјска Црква кроз опортунизам
Жеља да се „спаси“ историјска Црква кроз адаптацију постаје узрок скретања у расколе, јер та намера крије дубоко искривљавање самог схватања Цркве, њене природе и начина њеног очувања.

На први поглед, ова жеља може деловати бенигна: човек жели да заштити Цркву од прогона, сачува њену спољашњу структуру и цркве и заштити њен утицај у друштву. Али у стварности, ово често крије замену: уместо поверења у Бога, јавља се поверење у људска средства.

Црква, по самој својој природи, не захтева „спасење“ кроз људске напоре у истом смислу у којем се спасавају земаљске институције. Њу је већ спасао и успоставио сам Христос. Када човек почне да мисли да судбина Цркве зависи првенствено од његове дипломатије или уступака, он тиме себе ставља на место Божанске Промисли.

Ту се јавља опасност од опортунизма.

Под притиском спољашњих сила, јавља се мисао: „Ако мало попустимо, ако променимо речи, ако се прилагодимо захтевима времена или власти, тиме ћемо сачувати Цркву.“
Али таква логика уништава саму истину Цркве, јер Црква не живи компромисом, већ верношћу.

Патристичко предање јасно указује да сваки покушај „спасавања“ Цркве на рачун истине не води очувању, већ губитку. Током аријанске полемике, Свети Атанасије Велики се нашао готово сам, када су многи епископи, желећи да сачувају мир и избегну сукобе, пристајали на двосмислене формуле. Веровали су да тако „чувају Цркву“ избегавајући поделе. Али управо је та политика компромиса претила да уништи сам темељ вере. Свети Атанасије је разумео да се Црква не чува спољашњим јединством по сваку цену, већ верношћу истини. За њега је речено: „Атанасије против света“ — али у стварности, свет се испоставио као против истине.

Овде се јавља још један парадокс: настојећи да избегне поделу кроз уступке, човек на крају постаје њен узрок. Јер компромитовање истине неизбежно ствара нове поделе. Неки прихватају уступке, други их одбацују, и уместо јединства, настаје још дубљи раскол. Дакле, акомодација не спречава поделу, већ је само продубљује.

Штавише, жеља да се Црква „спаси“ кроз адаптацију често прикрива страх — страх од патње, губитка утицаја, прогона. Али страх не може бити темељ црквеног живота. Тамо где се одлуке доносе из страха, а не из вере, неизбежно долази до духовног изобличења. Људи почињу да оправдавају уступке „вишим циљевима“, али у стварности то значи губитак поверења у Бога.

Дакле, жеља да се Црква „спаси“ кроз опортунизам води ка расколу јер замењује духовни темељ Цркве људском логиком опстанка. Уништава поверење у Бога, слаби верност истини и уводи у Цркву принцип компромиса неспојив са њеном природом.

„Духовна ливада“ говори о временима превирања када су неки хришћани, да би сачували своје цркве, пристали на компромис са лажним учењима.

Тада је један подвижник рекао: „Није храм тај који људе чини Црквом, већ следовање Истини. Боље је молити се на отвореном него у храму, где је вера искривљена.“
Одржавајте религиозност и истовремено избегавајте жртвовање
И коначно, још један разлог за скретање у расколе може се назвати жељом за очувањем сопственог положаја и своје удобности, односно нагласком на земаљском благостању.

Ова жеља постаје један од разлога за раскол јер суптилно замењује духовни циљ хришћанског живота – спасење и верност истини – жељом за самоодржањем у овом свету. Другим речима, човек почиње да живи не за Христа, већ за себе, чак и ако споља може наставити да говори о циљевима Цркве.

Црква, по самој својој природи, захтева спремност на жртву. Сам Христос јасно каже: „Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе“ (Марко 8:34). То значи да је аутентични црквени живот немогућ без унутрашњег одрицања од жеље за удобношћу, сигурношћу и људском славом. Али када та спремност на одрицање ослаби, човек почиње да у Цркви тражи не пут крста, већ пут благостања.

Овде се дешава опасна промена: истина почиње да се процењује не сама по себи, већ у смислу колико је корисна или безбедна. Ако признавање истине прети губитком положаја, поштовања, материјалног богатства или удобног живота, јавља се искушење да се промени став, ублаже захтеви и избегне сукоб. И то више није само слабост – то је промена у нечијем унутрашњем компасу.

Свети Оци су више пута упозоравали на ово. Свети Јован Златоусти је рекао да ништа више не уништава душу од везаности за славу и удобност, јер чини човека зависним од спољашњих околности. Они који траже земаљско благостање неизбежно ће се плашити да га не изгубе — и стога ће бити спремни на уступке само да би одржали свој положај.

Раскол у таквом случају постаје нека врста „излаза“, који омогућава помирење неспојивог: очување религиозности уз избегавање жртве. Особа може оправдати своје раздвајање узвишеним речима – бригом за „чистоћу“, „правду“ или „правилно уређење Цркве“ – али у сржи њихове одлуке често лежи невољност да се изгуби удобност или статус. Раскол тада постаје једноставно избор погодности.

Црквена историја нуди бројне примере где је тежња ка земаљској добити терала људе на компромисе и поделе. Током периода прогона, неки су остајали верни Христу, прихватајући патњу, док су други тражили начине да одрже свој положај – понекад по цену отпадништва или раскида са јединством Цркве. И овде се повлачи јасна граница: где човек изабере Христа, он одржава јединство; где изабере себе, почиње подељеност.

И само тамо где човек тражи пре свега Царство Божије, он је спреман да изгуби све спољашње, али да сачува главно – јединство са Христом и Његовом Црквом.

Управо таква вера чини човека слободним од страха и неспособним за раскол, јер његово благо није у овом свету, већ у Богу.

Жива вера у Васкрслог Христа одржава Цркву Црквом
Дакле, снага и непобедивост Цркве леже искључиво у њеној вери у Васкрслог Христа. Док год је та вера жива, Црква остаје Црква, чак и ако изгуби све спољашње. Али када та вера ослаби, јављају се страх, компромиси и расколи.

Истинско очување Цркве није очување њеног спољашњег облика по сваку цену, већ верност Христу до краја. И зато је фундаментално питање за свако време и за сваког човека: на чему се заснива наша вера – на Васкрслом Христу или на привременим ослонцима овога света?

И управо одговор на ово питање одређује не само личну судбину сваке особе, већ и судбину целокупног црквеног живота.

СПЖ