Војводина многима смета јер је Србска

Дан-два по изборима одржаним у МаЂарској (12. априла), на којима је опозициона странка “Тиса” победила дотадашњу не баш проевропски расположену странку “Фидес” и њеног председника Виктора Орбана, на порталу “Васељенска” објављен је текст Александра Ђурђева, председника Српске лиге, под насловом “Напади Петера Мађара на Србију нису политика – то је снисхођење Бриселу”.

Из текста сазнајемо “да напади које је лидер мађарске опозиције Петер Мађар упутио на рачун Србије и председника Вучића не представљају озбиљну државничку политику, већ очајнички покушај да се нова власт у Будимпешти докаже центрима моћи у Бриселу и прикрије све очигледнија питања о спољном утицају на изборне процесе у Европи”.

Дода ли се томе да “када неко у првим наступима као победник избора напада суседну државу, онда то није случајно то је сигнал коме жели да се допадне. А у овом случају је јасно да се ради о покушају да се стекну поени код бриселске бирократије и кругова који годинама воде кампању против Србије. Посебно је лицемерно да се Србији држе лекције о демократији, док истовремено у самој Европској унији расте број озбиљних оптужби о системском мешању у изборе од Румуније до Мађарске”.

Нажалост, није у питању само “очајнички покушај да се нова власт у Будимпешти докаже центрима моћи у Бриселу и прикрије све очигледнија питања о спољном утицају на изборне процесе у Европи” – ради се труду ововремене фашикратске Европске уније да друштвени поредак у Маџарској измени не би ли му се помогло да користећи “услуге” аутономистичких и других антисрбских снага по Војводини Србској, своју јужну границу “прилагоди” оној окупационој у Бачкој током Другога светског рата.

А какве је природе била та окупација, сведоче списи Покрајинске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини, из којих сазнајемо, примера ради, да је требало протерати све Србе тамо недомицилне 1918. године, “од оног што је на мајчиним њедрима, пак до најодраслијег, сви су морали у депортацију. Некојим нису дозвољавали ни да се обују, него су их отерали онако босе, и голе, какве се обично сеоска деца налазе по друмовима… Транспорти су већином обављани пешачењем са убрзаним маршевима… На неким местима… старце су везали жицом за кола, па су морали издржати темпо терања. Већи део је изнемогао и успут издахнуо… Било је и такових очајних ситуација, да су мајке напуштале нејаку децу, не могавши их собом носити, а ту напуштену нејачад прикупљали су добродушни људи и метали на своја кола, да их спасу од очите пропасти… Жене и трудне мајке окупатори су бестидно силовали тако да су побацивале утробни плод, а лепе и стасите девојке одвајали су на непозната места, одакле се више нису враћале… Мајке су силоване пред очима њихове деце…”

Барем уопштено знајући за та збивања, др Јозеф Гебелс, један од најближих Хитлерових сарадника, у свој дневник, на 334. страни, могао је 26. априла 1941. године записати да се  “Мађари  понашају као животиње. Наши фолксдојчери радије би остали са Србима него да постану део Мађарске”.

А све због тога што је агресија према Србима била константа маџарске политике и вековима раније, толико да је она своје теоријско и “научно опредмећење” нашла и у књигама за широку употребу.

Јер, 1894. године, по задатку добијеном од градског магистрата, Мелхиор (Мењхерт) Ердујхељи написао је Историју града Новог Сада. Како сам каже, његова жеља била је да наслика “верну слику прошлости Новог Сада, да је са усхићењем може посматрати свако, кога занима прошлост наша”. Знамо ли да је Ердујхељи био Маџар и да је под “прошлошћу нашом” подразумевао историју свога народа, маџарског, разумљиво је што његов рад, на известан начин, пати од мањка историјске објективности. Макар колико у први план истицао своју бригу за србску историју, он не може а да ту “јако занимљиву историју” одмах не дефинише као историју “угарских Срба” који у “нашој домовини” живе.

Рече тако, баш као да је област у коме се Нови Сад налази – “наша домовина” одвајкада маџарска а да су се “угарски Срби” ту ко зна како и откуд појавили.

Ердујхељи “зна” да су први становници данашње Бачке били Јазиги, народ који се са Карпата спустио “на по столећа, пре него што ће се родити Христос” и који је “стално господарио овим нашим крајем, кад се Римљани почеше овде насељавати”. Он не каже јер то можда и не зна, да су Јазиги исто што и Јазики, односно људи који говоре истим језиком, дакле Срби. Позивајући се на “најновије резултате научних испитивања”, он ће само написати да су Јазиги “соја сарматскога”, “рођаци Сармата”, “један талас оне реке од народа, којој припадају и Трачани” и да је “Дунав делио Панонију од Сармата”, али ће пропустити, да ли намерно, да ли из незнања, да су Сармати србско племе (Сарми, Сарби, Срби), те да су Трачани грчка “кривина” од појма Рашани.

Но, кад каже да су на смену Римљанима дошли Хуни и постављајући питање шта се тада десило са Јазигима, он “високоучено”  одговара да писаних споменика о њиховом нестајању нема, али да “понајвише вероватности има за себе оно мишљење, да су Јазиги утонули у оној општој поплави народа, те у том дармару изгубили своју народност и претопили се у језгру суседних народа, те скупа с њима признали хунско господарство”. А који век касније, кад “дођоше на место Хуна у нашу домовину”, заузели су Авари скоро целу Бачку, “осим јужног краја дуж Дунава, где већ Славени становаху”.  

Ердујхељи прихвата Шафарикову тврдњу да су се словенска племена спустила са подножја Карпата већ у 3. веку, додајући да се “у Угарској, у Илирији, у Мезији, у Чешкој на један мах намножило словенског елемента”, да Словени “као издан-вода избијаху мало по мало те бујицом појачани прекрилише земљу… Римске провинције и њима суседна станишта Јазига неосетно се населише словенским племенима. Куд год погледаш, свуд само Словене видиш. По Маретићу су у то време сву јужну Угарску поплавили Славени”. Уз то, Ердујхељи каже “да је истина” да су у Ердељу, јужној Угарској, до реке Прута, Старој Мезији, Тракији, Маћедонији, Тесалији “Словени становали, који се као што је горе речено – од 2. столећа амо непрестано спуштаху са Карпата доле… Одгоре са Карпата поплавише словенски народи наш предео, а у шестом веку дођоше већ гомилама”.

Ни Ердујхељију није непознато да су Маџари дошли у Панонију на самом крају 9. века, али му то не смета да констатује како је “велико ширење Славена опкољавало Угарску као неко острво” и да “руље Славена прекрилише Горњу Угарску, друга опет гомила пређе преко нашег краја те заузеше Посавину, Подравину и доње Подунавље… Доста је да то знамо, да су се овде Славени ширили пре но што Мађари Угарску заузеше”.

Ердујхељи у том тренутку поставља и питање “куд се дедоше Славени”. Његов одговор је заиста исцрпан: “Претопили се у Мађаре као и немађарско становништво других крајева у земљи. Мађарски сој није у своју корист исцрпљивао прилике, него је… врло лепо поступао са покореним народима. Сталеж слугу временом се сасвим изједначио са својим господарима, научио њихов језик а мало по мало па заборавио свој рођени. Тако се помађарише Славени, који су становали овде, где је данас Нови Сад тако, да после неколико стотина година, кад се појавише имена села, која су била на земљишту наше вароши, посвуда се у повељама сусретамо са мађарштином, славенског обиљежја нестало је сасвим са нашега краја. У одношају између победиоца и побеђенога народа налазимо узрок промени карактера народности, чему је главна побуда ius fortioris”, односно право јачега.

На повелику гомилу најразличнијих будалаштина садржаних у претходном пасусу сувишно је трошити речи и време, али “самохвалу” да је “мађарски сој… врло лепо поступао са покореним народима”, ваља обележити записом маџарског историчара Игнаца Ачадија (1845-1906) да је током устанка маџарског феудалца Ференца Ракоција против Хабзбуршке монархије (1703-1711) – уз поруку да “ако нам Бог благослови наше оружје, коначно ћемо их (Србе – ИП) искоренити у нашој маџарској отаџбини” -  у Бачкој и Барањи тих година изгинуло, највећим делом поклано, око сто двадесет хиљада (120.000) Срба. О каквим се зверствима радило, сведочи и извештај извесног Ракоцијевог заповедника Боћана како је “Бачку све до Варадина немилице опустошио, марву отерао, све посекао, сва имања и села попалио”.

Кад је већ то “заборавио” да напише, треба разумети због чега је избегао да каже како Маџара, кад су на самом крају 9. века приспели у Панонску низију, није било више од двадесет пет хиљада (25.000), те да је прећутао какве су биле биолошке последице њихових ратних и пљачкашких похода по средњој Европи док се коначно нису станили у новом завичају, са каквом су агресивношћу потчињавали суседна словенска (србска!) племена, са коликом је систематичношћу спровођена маџаризација тих истих словенских (србских!) племена, да је у времену од 1787. до 1850. године асимиловано више од 1,700.000 Немаџара, да је само после Великог рата у Маџаре претопљено најмање 150.000 Срба и неупоредиво више Словака, од старине Срба (пошто су “асимилациони успеси” Маџара у односу на Словаке увек били израженији), да се почетна саставница њиховог (угарског) националног бића кроз приближно четрдесет поколења толико истањила да је постала не само сасвим прозирна већ и неуочљива – из чега је и сам могао и морао извући закључак да маџарску нацију, безмало у целини, чине Словаци и Срби маџарског говорног језика.

Ердујхељијева књига писана је на маџарском језику, али је убрзо била преведена на србски и немачки језик. Можда су Ердујхељијеви србски савременици били незадовољни његовом Историјом града Новог Сада, али до краја Првога светског рата није ни било упутно исказивати то незадовољство. Кад су се времена променила, србски историчари нису сматрали потребним да се враћају на “задату тему”. Ердујхељијева књига остала је задуго једини уџбеник о Новом Саду, а њеним србским читаоцима и тумачима није сметало што су давни србски преци, почетни народ-мајка, творци људске цивилизације, тамо представљени као “халовита бујица народа”, што су се они као “дивљи народи” “у великим руљама селили са једнога места на друго”, што су “разбојнички четовали” по околини, што су у римском суседству живели као “необразован народ”, што “освајачка политика образованог (римског) народа окова у ланце једно снажно дивље племе” и што су то били “руља”, “гомила” и “слуге” из “побеђеног народа”.
Било је то време још једне велике промене: присаједињењем Војводине Србске Краљевини Србији прекинута је вишевековна угарска (и аустријска) окупација Србске Земље северно од Дунава и Саве, значајно је измењена народносна структура тамошњег становништва а могло се учинити и да ће национални дух тек уједињеног Србства наћи могућност да истину о свесрбској прошлости извуче на видело.

По несрећи, тако нешто није се десило. Да ли се том духу још увек није излазило из отворене боце или се дешавало нешто друго, тешко је знати. Као што на самом крају новембра 1918. године Васа Стајић још није веровао у распад Аустроугарске, због чега је од Велике народне скупштине и њених одлука побегао у Загреб, исто су тако остали да живе у неверици и многи водећи србски интелектуалци из Војводине Србске. Они су ту своју неверицу сачували током многих деценија, што је и за Србство у целини и за Војводину Србску било једнако погубно као и незнање њихових учених колега из Београда о новоприпојеним крајевима. Дода ли се томе и бахато држање србских политичких власти према Војводини Србској свих међуратних година (броЗЛОвску комуноусташку вишедеценијску окупациону владавину да не помињемо), очигледно је да нико није, ни приближно, схватио на шта је мислио Јаша Томић кад је тражио да се припази “на нас које је одљуљала колевка Аустро-Угарске” и да “нас војвођанске Србе пустите на груди душене, јуначке и демократске Србије. Хоћемо да обучемо српску кошуљу, јер нам је она најближа, а после тога заогрнућемо се огртачем Југословена”.

Било како било, о прошлости србског народа са саме северне границе Србства мало се тада писало, али и то се увек чинило са превеликим респектом за све оно што је већ написано на страни. Мада Ердујхељи пише о Сарматима у Панонији пре Христа доводећи их у везу са Трачанима, србски историчари и археолози, још мање лингвисти, ни онда нису помишљали, а ни данас то не чине, да та стара племена изједначе са Србима, као што је то већ било учињено у бројним страним изворима. Србским историчарима (као и неким политичарима, чак и ововременим – као што је то, примера ради, Војислав Шешељ) најједноставније је да србски долазак на наше данашње просторе сместе у 6. или 7. век, када су, наводно, тамо пристигли Словени. Што и Шафарик и Ердујхељи налазе Словене у Панонији још у 2. веку, и што Јазика, или Јазига, има тамо и “на по столећа, пре него што ће се родити Христос”, њима је мање битно.
Али зато, на другим странама, све што је могло бити искоришћено на србску штету, нарочито ћутање србске науке, заиста се нашло у књигама доказаних србских непријатеља. А такве су, у то не може бити сумње, књиге којима Хрвати најављују свој даљи продор на исток, све тамо до Тисе и ушћа Саве у Дунав. Ако је током претходних двају векова процес маџаризације углавном био усмерен на Буњевце, у нашим данима са истим тим Буњевцима рачунају идеолози такозваног хрватског повијесног права. Највећи притисак маџарских власти на Буњевце и њихов најжешћи отпор дешавао се у Суботици и у њеној најближој околини. Било је то разумљиво, јер је и носиоцима тамошњег и тадашњег отпора насилној маџаризацији било јасно да Маџари Суботицу сматрају кључном тачком за своју експанзији ка југу. Једна од истакнутијих личности из тог отпора био је и Божидар Вујић, уредник листа Суботички гласник и, како сам каже: православни Буњевац из Суботице. Он у једном писму од 12/24. септембра 1875. године уверава србског државника Јована Ристића да “кад Суботица мађарска варош буде; онда ће се и цела Бачка помађарити”. Да се то не би десило, он од Ристића и Србије тражи да подупру буњевачки отпор, “а помоћу пропаганде мислим Бунјевце за нас придобити и тиме Бачку од поплаве мађарштине спасити”.

У Вујићево време, као и наредних неколико деценија, текло је изузетно агресивно помаџаривање које је, срећом и по преостале Буњевце, али и по Војводину Србску, прекинуто избијањем Првог светског рата и њеним присаједињењем Краљевини Србији. Али, већ од стварања новог Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, захваљујући незаинтересованости србских фактора у новој државној власти, највећи део Буњеваца (који су се делом тада сматрали и Србима) био је препуштен агресији пробуђених и охрабрених хрватских шовиниста. Траг о томе оставио је и Марко Јурић, народни посланик из Суботице, рекавши 27. фебруара 1927. године у Народној скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца да “истина је да се код нас врши насилно похрваћивање Буњеваца и Шокаца од стране хрватских сепаратиста, и то од дана ослобођења, кад су били изаслани из Загреба. Још онда је донео неки хрватски лист да живи у Суботици 80.000 Хрвата који под маџарским режимом нису могли да говоре нашим лепим хрватским језиком. Још онда је то, господо, код нас Буњеваца непријатан утисак учинило и то зато што се ми нигда нисмо осећали Хрватима него Буњевцима… У свему је, господо, најинтересантније то, да ти хрватски сепаратисти за које се код нас за време Маџара није ни чуло, да су се појавили после ослобођења… да Буњевце похрвате и преко њих и целу Бачку”.
(А кад је комуноусташки броЗЛОв режим 1944, крајем октобра, окупирао Србију, уз усмено упутство да “Србија нема чему да се нада”, био је то “правни основ” да се, пола године касније, Буњевци и Шокци декретом “унапреде” у Хрвате).

Како онда, тако и данас, с малом разликом што је хрватско деловање у међувремену постављено на “знанствену” основу. Хрвати су у новије време објавили више књига којима најављују и нескривено потврђују своје претензије на Војводину Србску, од којих овде истичемо три: Хрватски бачки мјестопис (1994), Хрватски барањски мјестопис (1996) и Хрватски сријемски мјестопис (1997). Написао их је Буњевац Анте Секулић (1920-2016), хрватски песник и знанственик, рођен у Таванкуту, код Суботице. Докторску дисертацију под насловом Говор бачких Буњеваца урадио је 1947. године, а тада је већ имао девет година песничког стажа. У време кад су за њега написали да је “изразити меки лирски песник бачких равних њива, меланхолије и родитељске љубави”, живео је и радио у Делницама. У нашим данима, кад је почео да домишља и снева “хрватску” слику Бачке, Барање и Срема, своје “мјестописе” посветио је “сину Анти, рођеном на бачким равницама – нека их не заборави”. Сва три “мјестописа” штампана су у загребачкој Школској књизи, а финансирало их је хрватско Министарство знаности и технологије; у међувремену, они су помогли да Анте Секулић буде уписан у чланство Хрватске академије знаности, оне која се некад звала Југославенска.
Као главни аргумент за своје тврдње о наводном хрватском карактеру Бачке, Барање и Срема, аутор тога трокњижја користи србску причу о такозваној Великој сеоби из 1690. године, тако да о Србима у Срему говори тек од 1848, “кад су представници Срба настојали добити Сријем у оквире замишљене Српске Војводине”; о Србима у Бачкој казује да су “стигли касније… крајем 17. вијека” и да “држи се мишљења да међу аутохтоним житељима никако не треба тражити српске православце”. Уз причу о Србима из Барање стидљиво признаје да је било неких “српских селидби”, али да у расправе и књиге “забуну уноси име Rasciani, Raitzer, Ratzen, Raczok, јер је у бројних писаца, особито угарских, та ријеч истозначна за све славенске житеље у Подунављу”. Истина, Секулић говори о боравку Словена на овим просторима још у 6. веку, “прије Хрвата” при томе замерајући маџарским писцима због “немарности у разликовању Хрвата од Срба”, па оне који нису Хрвати често називају, осим Словенима, још и Raczok, Totok.

Секулић неће да зна да реч “Срем” није настала од речи Sirmium, већ да је било обрнуто; да речи Срем и Србин (и Сармати, наравно, које и он, као и Ердујхељи, сматра староседеоцима у Подунављу) имају исти корен и много су старије од римског боравка на овим просторима; да је у Срему хришћанство примљено од Грка и да су ту, дакле, живели Срби; да је у Срему, тој другој Светој Гори, током 15. и 16. века, пре помена икаквих Хрвата у том крају, изграђено или обновљено тридесетак православних манастира; да су српски заступници из Срема (и других делова Војне крајине) тек 1861. године, први пут у својој историји, дошли у “хрватски сабор” као политички фактор, али они су, у складу са жељом цара Фрање Јосифа да се Крајина не веже до краја за Хрватску, присуствовали само расправи “о државно-правним питањима”; да је 13. новембра 1918. године, уговором о примирју са угарском војском Србија успоставила демаркациону линију према Хрватској железничком пругом Осек – Шамац и да је потпуковник Душан Симовић, србски посланик код Народног вијећа у Загребу, отворено могао формулисати став србских војних и политичких кругова о уједињењу и границама: Србија је у рату дала милион и по жртава за ослобођење своје браће и она не може дозволити да на њеним границама настане нека нова држава која би их узела у свој састав, тако да она, Србија, остане по страни, а плодове своје победе препусти непријатељу. “По праву оружја, а на основу Уговора о примирју са Мађарском – рекао је Симовић – Србији припадају Банат, Бачка, Барања, Срем и Славонија (до линије Осек-Ђаково-Шамац), као и цела Босна и Херцеговина. Ван те територије, да се можете опредељивати по вољи: да идете са Србијом или да формирате посебну државу”.
И Анти Секулићу, једнако као и бројним његовим исто(не)мишљеницима, и покровитељима наравно, познато је да Барања никада није била хрватска и да је Шишићев “Преглед повијести хрватскога народа”, капитално дело хрватске историографије, чак и не помиње, изузимајући једну кратку напомену да је током 15. века Барањска жупанија са седиштем у Печују допирала преко Драве, до Папука. Он, наравно, не казује да је Барања, док је била под византијском управом, називана Sirmia ulterior, “онострани Срем”, а Грци су добро знали да се речју “Срем” означава Србска Земља. Исто тако, њему и не пада на памет да помене како су Хрвати на Конференцији мира у Паризу 1919. године оптуживали Србе за “империјалистичке” тежње и тражили од њих да се одрекну источног Баната и Барање јер би у супротном дали “олакшице и оправдање Италији у њеним претензијама у Далмацији”.

Пошто се Бачка простире југоисточно од Барање и северно од Срема, Секулићу је много теже да о њој смисли причу дужу од двеста редова; ако би се упустио у ширину, можда би му се “омакло” да сазна како је средином 16. века цела Бачка прешла под турску управу и да су тада њени безмало једини становници били Срби; да се у то време широко пространство Панонске низије, између Ердељских планина на истоку до иза Дунава на западу, називало Србија, односно Raczorsag или Raczvilag.

Секулић помиње Велику народну скупштину у Новом Саду из 1918. године која је донела одлуку о присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији, али прескаче “детаљ” да су у њеном раду учествовала свега двојица Хрвата, као представници највише 2.000 (две хиљаде) Хрвата у овим областима; сви остали словенски католици из Војводине Србске тада су се изјаснили као Буњевци, или Шокци, или Срби, због чега је већ поменути Марко Јурић могао изјавити и да “што данас умем да говорим на овом језику, могу једино да захвалим мојој нани, која ме је отхранила и онима, који су се у оно доба постарали да мојој нани у руке донесу српске песмарице од свих прослављених српских јунака. И она дневно читајући те песме, напоји ми душу са нашим говором”.
Што се тиче говорног и књижевног језика, Секулићу је остало непознато оно што су знаменити слависти и други о “хрватском” језику говорили:
“Добровски је држао само кајкавски дијалекат Хрватске, према фактичким односима оног времена као хрватски, све друго било је за њега илирски или српски“. Само Хрватско Загорје са околином сматрао је Отац Славистике као предео Хрвата; свуда другде живели су Срби”.
Јернеј Копитар пита се у писму Добровском “зар није никоме пало на памет да при ‘Срему’« мисли на Србе, Сармате?”

Франц Миклошич као Србе сматрао је све штокавце, све ијекавце, све православне, све муслимане србског језика, али и многе икавце и многе католике. Према његовом схватању, штокавци су Срби и србски Хрвати, чакавци су Хрвати, док кајкавци важе за Словенце. Из тога, Дубровчанин Милан Решетар, извлачи закључак да се “мора дати право ономе ко са Миклошичем изјављује да су штокавски и српски појмови који се поклапају”.

Француски славист Сипријан Робер (1807-1857) пише да “Српска раса заузима трећину Европске Турске и цео Југ Угарске. У Турској, њене покрајине су: Босна, Херцеговина, део Маћедоније, североисток Арбаније, Црна Гора и Кнежевина специјално назвата Србија. У Аустриском царству, део Истре, Војну Крајину, Банат, Срем и Дунавску обалу од Беча до Сент Андреје код Будима”. Све је то неспорно штокавско подручје, а све становништво на том простору јесте србско. Говорни језик тога становништва јесте србски, а све што је писано штокавштином написано је србским језиком. И “хрватски мјестописи” написани су, дакле, србским језиком, а Анте Секулић добро зна да је језик којим се он споразумева “са њима” и са нама – србски језик, језик којим је и хрватски књижевник Мирослав Крлежа, на пример, написао највећи део својих радова изузимајући Баладе Петрице Керемпуха и још понешто. Не постоји, дакле, “хрватски језик штокавско-икавски”, исто као што се из такве конструкције не може исвести закључак о наводним “хрватским мјестописима Бачке, Барање и Сријема”.

Није несрећа у томе што Хрвати измишљају своју историју и свој језик тамо где тога никада није ни било јер и они морају некако говорити. У поменутом “трокњижју” они и сами признају да су “од године 1990. написане многобројне књиге, расправе и чланци садржајно већином испуњење подацима о насртајима на хрватско народно биће” и од тада многе се назови-истине преносе из књига у расправе, из чланака у књиге, из измишљотина у “знанствену” лаж. Несрећа је што србски историчари, лингвисти и други научењаци не реагују јер нису у стању да се отму глупостима о “доласку Словена на Балкан у 6. и 7. веку”, ниоткуд, а глуви су, неми и слепи пред бројним доказима о србској старини одвајкада не само на данашњој Србској Земљи, већ и јужно и северно од ње, и источно и западно од ње. Они “не воле” да знају за такве доказе, иако су они добро познати читавом низу озбиљних научењака са стране, укључујући ту чак и Ердујхељија. Они као да не желе “да се мешају у свој посао” и да стану у одбрану сопственог народа и сопствене државе. Да је друкчије, не би се могло десити да 8. августа 1997. године буду у Градској библиотеци у Суботици представљени “хрватски мјестописи” Бачке, Баната и Срема, нарочито не онако како је то уприличено: подразумева се, наиме, да историчари из Србије и други научењаци нису ни запазили да се тако нешто десило; још горе, њих као да се то није ни тицало.

Под утицајем такве “науке” о Војводини Србској упорно се и систематично развија аутономистички дух, не само у кругу јадног отпадништва од Србства, већ и у однарођеним Србима који су у Војводини Србској нашли ухлебље.

Занемаримо ли на час разне дошљачке чамџије без чамаца, трешеље и самаре, ћосавце и полумесечарске освите чије наводно „залагање за републику Војводину није никакав екстремно-сецесионистички захтев”, већ заинтересованост  за “Војводину у којој ће бити реда, поретка, морала и новца“, тешко је не сложити се са размишљањем Јована Ранисављева, прескромног Лале из Товаришева:
“Гледајући своју фамилију закључио сам да тренутно нема веће барабе од бившег Србина у Бачкој, Банату и Срему, а који је постао Војвођанин, а уз то је обавезно староседелац, иако постоје и гори – потомци колониста из воза без возног реда”.
Не зна се посигур да ли је при томе мислио на некаквога пајташа из сенке који је својевремено писао декларацију о издвајању Војводине из Србије, одушевљен “открићем” да су “неки тамо” исцртали карту велике Маџарске са делом Румуније, Словачке и Војводине Србске.
Но, добро, сви они, и једни и други, заточници су броЗЛОве комуноусташке наредбе о Србији која “нема чему да се нада”, уверени да су Војводина Србска и Косово и Метохија добиле статус аутономних покрајина не би ли Србија имала три гласа у Савезној скупштини Југославије.

Због свега тога, питање историчара Александра Раковића из Института за новију историју Србије “зашто уопште постоји аутономија Војводине и у односу на кога она треба да буде аутономна”, кад је она, аутономија, “реликт разбијања српског идентитета из 1945, када је Комунистичка партија Србе поделила на пет република, Србију на три дела…  и била разбијачки оријентисана према целовитости српског народа и Србије” – треба преформулисати у захтев Држави Србији да УКИНЕ тај антисрбски “изум” заснован и на подлом (мировном) предлогу америчког председника Вилсона из 1918. године о наводном праву народа на самоопредељење (до отцепљења).

Да је то заиста било корисно, изум би задржао за “своју” државу и у њој га применио!

Аутор: Илија Петровић