Слетање „Руслана“ у Приштину наставак наоружавања у оквиру тројног војног пакта Хрватске, Албаније и тзв. Косова

Слетање украјинског транспортног авиона „Антонов Ан-124 Руслан“ на аеродром у Приштини отворило је бројна безбедносна питања о природи терета, али посебно о војним активностима у региону. Једна од највећих транспортних летелица на свету Антонов Ан-124 „Руслан” може одједном да понесе чак 150 тона терета, што је једнако маси три тешка војна тенка или четири транспортна хеликоптера.

Овај летећи див је прошле седмице на Косово и Метохију стигао директно из немачке војне базе Вунсторф. Ову инфромацију за портал Васељенску потврдило је и Министарство одбране Немачке, наводећи да је политика Немачке да не коментаришу војне транспорте из принципа.

„Молимо вас да имате разумевања да ми не коментаришемо војне транспорте из принципа, без обзира на конкретно питање. Ово није ни потврда ни деманти.

Способности компаније Antonov Logistics SALIS GmbH су фундаментално неопходне за распоређивање и накнадно снабдевање немачких снага у оквиру националне и савезничке одбране, у оквиру међународног управљања кризама (IKM – Бундесвер у страним распоређивањима ), као и националног управљања ризицима и кризама (NatRKM – Национална спремност за кризе ).“

Овај одговор је само појачао сумње да је реч о синхронизованој логистичкој операцији. Према аналитичким проценама пријатељских безбедносних служби, слетање Антонова, као и стратешки војни споразуми са Турском, али и пријем у новоосновани „одбор за Мир“, наводи нас да је реч о наставку развијања новоформираног војног савеза Хрватске, Албаније и Приштине.

Обавештајни подаци и низ чињеница који су кроз историју показали да су Хрватска, Албанија и шиптарски окупатори природни непријатељи Србије, указују на то да савез није настао искључиво као локална иницијатива, већ да се његово деловање координише из западних центара моћи, посебно ако се има у виду да се, осим стварања непријатељског обруча, исти месецима мешају и у унутрашњу политику земље, свесно изазивајући дестабилизацију кроз свакодневне блокаде.

Турска, НАТО и Немачка позиционирале су се као главни технолошки и логистички покровитељи из сенке, обезбеђујући оперативну подршку за подизање борбених капацитета структура у Приштини. Са друге стран, војне активности Хрватске, Албаније и тзв. Косова тренутно се одвијају кроз заједничке тактичке и индустријске пројекте.

Начелници генералштаба Хрватске Тихомир Кундид, Албаније Арбен Кинђи и командант КБС-а Башким Јашари потписали су трогодишњи план заједничког оперативног деловања. План за ову годину предвиђа три заједничке вежбе специјалних јединица од којих две треба да се одвију у Загребу и једна у Тирани, све са циљем постизања пуне тактичке компатибилности људства.

Трилатерални споразум омогућава и заједничке набавке софистицираног наоружања директно од америчких произвођача. Тиме се успоставља јединствен логистички ланац за снабдевање ПВО системима и противтенковским ракетама типа Javelin, које су већ почеле да пристижу у Приштину.

Истовремено, министар одбране Албаније Пиро Венгу потврдио је реактивирање војних погона у Бабруу за потребе војске. Према најавама, фабрике ће већ од јула ове године производити муницију за логистичко снабдевање регионалних савезника, укључујући тзв Косовске безбедносне снаге.

Хрватски министар одбране Иван Анушић одржао је стратешке састанке са албанским и приштинским војним званичницима у Загребу, где је потврђено јачање војно-индустријске сарадње.

Док Хрватска пролази кроз модернизацију својих оклопних снага уз подршку немачких програма размене, Загреб истовремено преузима улогу ментора приштинским снагама. Безбедносне службе и војни аналитичари у Београду упозоравају да овај пакт има јасан геополитички циљ, стварање стратегијског обруча, односно безбедносне „потковице“ око Србије.

Кроз блиску војну сарадњу са Хрватском и Албанијом, које су пуноправне чланице НАТО-а, Приштина се де факто интегрише у систем ове алијансе, иако формално нема статус чланице, заправо нема статус ни међународно правне државе, ипак ни та чињеница не смета државама Европске уније да свесно газе по међународном праву.

Оно што посебно забрињава јесте чињеница да се све ове активности одвијају управо под покровитељством међународне заједнице која Србији непрестано намеће политичке услови, захтеве за „деескалацијом“ и поштовањем међународног права, истовремено се пред очима читаве Европе формира војно-безбедносна архитектура чији је једини реални смисао стварање притиска на Београд и трајна промена односа снага на Балкану.

Софија Марић / Васељенска