Блокадерски медији, мафијашки извори и хапшење Милића: како Кавачки клан преко својих бегунаца „диригује” антидржавне наративе!

Злочин у ресторану на Сењаку и хапшење бившег начелника београдске полиције Веселина Милића открили су добро уигран механизам у ком правоснажно осуђени криминалци, преко медијских и политичких канала, изненада постају „релевантни извори” у тренуцима када је потребно замаглити стварне кривце, релативизовати одговорност и читав случај претворити у напад на државу.

Уместо да хапшење Милића и још деветорице осумњичених буде представљено и дочекано онако како и јесте, као удар на корумпиране структуре унутар система, део опозиционих и блокадерских медија читав случај покушао је да прикаже као политички спектакл. Посебно је индикативно што је целу акцију данима унапред „најављивао” Милош Меденица, правоснажно осуђени шверцер наркотика у бекству.

Иако је Меденица на друштвеним мрежама покушао да глуми праведног пророка, његов наступ има потпуно другачију функцију, односно одбрану и релативизацију одговорности Веселина Милића и људи који су му помагали у злочину. Потурањем полуинформација и сензационалистичких тврдњи о политичкој позадини, лажних навода о власнику ресторана где се десио злочин, пажња јавности се намерно скреће са суштине, више нико не види сам злочин и директну одговорност појединаца који су у томе учествовали, већ види држава која „нешто крије“ и јавности се потура прича о наводном „обрачуну унутар режима”.

Направљен је медијски штит за људе из полиције који су загазили у криминал, како би се њихово хапшење представило као „политички прогон”, а не као чишћење државног апарата од мафијашких сарадника. Чак је и експресна реакција тужилаштва и полиције релативизована до те мере да се јавности сугерише да је питање дана када ће кривци бити пуштени јер су део државног апарата, а не заправо оно што заиста јесу, заоставштина претходне власти.

За оне који дуже прате дешавања у безбедносном сектору, пад Веселина Милића није никакво изненађење. Његов успон није започео у време актуелне власти, већ много раније, у периоду демократског режима, када су криминалне структуре дубоко продрле у институције државе. Управо тада формиране су везе између делова полиције, политике и регионалних кланова, пре свега оних из Црне Горе.

Зато данас није случајно што се у одбрану таквих кадрова укључују људи попут Меденице, који се према оперативним подацима безбедносних служби доводе у везу са Кавачким кланом.

Највећи апсурд лежи у чињеници да блокадерски медији и организатори блокада без икакве задршке прихватају наратив човека којег, према званичним подацима безбедносних служби, директно контролише и штити једна од најопаснијих криминалних организација.

Имајући у виду информације којима су се и до сада служили, није тешко закључити да ови медији и политички кругови добијају логистичку и информативну помоћ из истих оних кухиња које годинама шверцују наркотике и ликвидирају људе по региону.

Највећи апсурд лежи у чињеници да се сведочења и тврдње људи из криминалног миљеа без икакве резерве прихватају као кредибилан извор, али само онда када могу послужити за напад на државу. Истовремено, свака акција полиције и тужилаштва против криминалних структура проглашава се политичком режијом.

Управо у томе лежи суштина читаве операције, да се криминалне структуре представе као „узбуњивачи”, корумпирани кадрови као жртве, а држава као главни кривац. На тај начин покушава се створити атмосфера у којој више није важно ко је починио злочин, ко га је прикривао и ко је годинама штитио мафијашке канале, већ искључиво политички ефекат који се из таквих случајева може извући. И тако је све ненормално нормализовано.

Софија Марић / Васељенска