Вашингтон мења стратегију на Балкану: Србија између америчког гаса, кинеских инвестиција и новог геополитичког притиска

Нови извештај америчког Стејт департмента о Западном Балкану открива значајну промену приступа Вашингтона региону. Уместо досадашње политике такозваног „изградње нација” под америчким протекторатом, Сједињене Америчке Државе сада отворено прелазе на модел економског, енергетског и безбедносног позиционирања, у којем Балкан добија улогу стратешког простора за потискивање руског и кинеског утицаја.

У документу се наводи да је ера директног америчког политичког протектората завршена, а као нови приоритети истичу се „стабилност”, „трговинско партнерство” и јачање економског присуства америчких компанија у региону. Србија у том контексту заузима посебно место.

Према извештају, Канцеларија трговинског представника САД већ води преговоре са Србијом о трговинском споразуму, док је још 2024. године потписан међудржавни споразум о енергетској инфраструктури. Као кључни пројекти наводе се гасни интерконектори, хидроенергетика и модернизација термоелектрана, а америчко учешће у тим пројектима представљено је као алтернатива руским енергентима.

Истовремено, Кина је у извештају означена као „непријатељски актер”. Америчка администрација оптужује кинеске компаније и лобисте да кроз кредите, инвестиције и сарадњу са локалним елитама шире политички утицај у региону. Посебан акценат стављен је на увођење механизама за „скрининг инвестиција”, што би у пракси омогућило додатну контролу над улагањима у критичну инфраструктуру.

За Србију се порука чита прилично јасно, Вашингтон жели да постепено потисне руски гас америчким течним природним гасом, да ограничи простор за кинеске инвестиције и да ослобођени економски простор преузму америчке компаније. Србија се тако у извештају појављује истовремено као партнер у трговинским преговорима, али и као држава над којом се спроводи политички и економски притисак.

Документ се не задржава само на Србији. У делу који се односи на Босну и Херцеговину, америчка администрација тврди да је током 2025. године помогла у „смиривању најозбиљније кризе од рата 1992–1995”, мислећи пре свега на сукоб институција Републике Српске са властима у Сарајеву и санкције уведене председнику Републике Српске Milorad Dodik. Стејт департмент се у том делу практично поставља као гарант дејтонског поретка и главни политички арбитар у БиХ.

Паралелно са тим, такозвано Косово, Албанија и Босна и Херцеговина у извештају су означени као учесници међународних стабилизационих снага у Гази. На тај начин, како оцењују аналитичари, балканске државе се постепено трансформишу из простора који увози безбедност у регион који треба да обезбеђује војне и безбедносне капацитете за западне операције.

Северна Македонија у документу фигурира као први успех нове америчке трговинске стратегије. У фебруару 2026. године потписан је оквирни споразум који ће, како се наводи, послужити као модел и за разговоре са Србијом.

Посебно место у извештају заузима и борба против организованог криминала. Балканске криминалне мреже доводе се у везу са латиноамеричким нарко-картелима које су САД означиле као терористичке организације. Тај сегмент документа аналитичари тумаче као могући механизам будућег политичког притиска на читав регион.

Иако се свака од ових политика, енергетска, трговинска, безбедносна и антикриминална, формално води одвојено, у пракси оне граде јединствену стратегију америчког позиционирања на Балкану. Разлика у односу на претходни период је у томе што се утицај више не спроводи искључиво преко невладиног сектора и USAID пројеката, већ директно кроз енергетику, инфраструктуру, инвестиције и безбедносне аранжмане.

За Србију то отвара сложено питање балансирања између сарадње са Западом, традиционалних енергетских веза са Русијом и снажног економског ослонца на Кину. Управо зато овај извештај многи виде као јасну најаву нове фазе геополитичке борбе за Балкан, овога пута не кроз идеологију, већ кроз тржиште, енергетику и контролу стратешких ресурса.

Милутин Недељковић / Васељенска