Илија Петровић:Да ли плијен или само ПЛЕНкић

Пре десетак дана, 29. маја, могло се на Васељенској прочитати да је “Пленковић открио карте: Загреб би делове Апатина, Сомбора и Бачке Паланке да припоји Хрватској?!”

Због оних који тада нису били “код куће” а тема би их сада могла интересовати, преносимо овде неколико препричаних Пленковићевих “мисли”:

“Изјава хрватског премијера Андреја Пленковића, дата у програму Хрватске радио-телевизије, поново је у први план ставила једно од најосетљивијих питања у односима Београда и Загреба – питање државне границе на Дунаву.

Говорећи о темама које, како је навео, и даље оптерећују односе Србије и Хрватске, Пленковић је издвојио положај хрватске националне мањине у Србији, питања несталих лица, ратних злочина, али и нерешено питање границе између две државе…

Управо је питање границе на Дунаву једна од најспорнијих тачака у односима две државе. Србија заступа став да граница треба да прати средину пловног тока реке, у складу са међународном праксом која се примењује на већини међудржавних речних граница.

С друге стране, Хрватска инсистира на катастарском принципу, позивајући се на старе катастарске карте из периода пре него што је Дунав мењао свој ток. Уколико би такав модел био прихваћен, значајне површине земљишта које се данас налазе под управом Србије нашле би се са хрватске стране границе. Према ранијим проценама, спорне су поједине територије на подручју општина Апатин, Сомбор и Бачка Паланка”.

Наредног дана послао сам Пленковићу текст “Србији излаз на Јадранско море”, узалудно писан 15. маја 2025. године председницима Скупштине, Републике и Владе Србије, а седам дана касније прослеђен на петстотинак порталских (сајтовских) и личних електронских адреса.

За ову (не)прилику подсећам само на неколико ставова из тога текстића:

…Но, како су се времена нешто променила, било би упутно променити и владалачку политику – “на штету” потпуних незнања о “знању” набацаног у “Хрватској енциклопедији” да је хрватска бановина из августа 1939. године “имала велико значење, јер је њоме обновљена хрватска државност, изгубљена 1918., консолидиран је национални простор, а… по први пут још од средњег вијека, већина хрватског народа се нашла у једној територијалној јединици”.

Заиста је тешко и замислити да се у тако мало речи може сабити толико лажи, или неистина, или бесмислица, или будалаштина јер “хрватска државност” није ни постојала да би била “изгубљена 1918”. Оно што се звало Хрватском, налазило се, вековима, да ли у саставу угарске краљевине, да ли аустријског или аустроугарског царства, а наводни први хрватски краљ Томислав био је србски кнез -, нити је у тој наводној “територијалној јединици” постојало нешто што би се могло назвати “већина хрватског народа”.

Такво се “знање” заснива, између осталог, и на хрватском “открићу” из 2005. да се Хрватска простире све до Урала и да је “прамајка Хрвата” била “божица Харахвати (Савасрати, нарочито ових завршних пет слова), заштитница учења, знаности и умјетности”, подупртом “одјецима успоставе Бановине Хрватске у хрватско-буњевачкој јавности” извесног Крешимира Бушића из исте године да је при њеном стварању “примијењено повијесно начело (подручја Краљевине Хрватске, Далмације и Славоније) те етничко начело – одузети су… источни Сријем… те Бока которска, а додани већински хрватски котареви из БиХ”, с тим што у њу “није укључила Западну Босну (Турску Хрватску), те Барању и Сјеверну Бачку” где су, наводно, у “шест котара… имали апсолутну већину (Дарда, Батина, Суботица, Сомбор, Апатин и Оџаци), за које се увријежио назив Бачка Хрватска”.

У наставку, почев од бесмислице или будалаштине о “шест котара апсолутне већине увријежене Бачке Хрватске”, коју оповргавају званични подаци римокатоличких жупних уреда по Банату, Бачкој и Барањи, прикупљени новембра 1918. године зарад избора посланика у Велику народну скупштину Срба, Буњеваца и осталих Словена из тих трију области, да је тамо, тада, живело тек нешто више од хиљаде (1.000), а премного мање од две хиљаде (2.000) Хрвата, позабавићемо се околностима које представљају хрватски “народић” и његову авлију.
За почетак, ваља знати да Андреј ПЛЕНковић, неодређено колико далек потомак својих србских предака с острва Хвара, по прилици довољно сиромашних и спремних да од својих суседа понешто плене не би ли опстали у животу, није се досетио да своје презиме “унапреди” у ПЛИЈЕНковић, али се зато не устеже да своје “државништво” усмери у том правцу.

Уз хрватско својатање и “источног Сријема”, ваља имати на уму да је реч Србин, Серб    у грчком говору постала најпре Serm па Sirm, од чега данас имамо латински Sirmium, а било би препоручљиво знати да је Барања, док је била под византијском управом, називана Sirmia ulterior, онострани Срем – онострана Србија. “Безгранично” или “неограничено” расположеним Хрватима “не иде под капу” чињеница да Шишићев Преглед повијести хрватскога народа, капитално дело хрватске историографије, Барању чак и не помиње изузимајући једну кратку напомену да је током 15. века Барањска жупанија са седиштем у Печују допирала преко Драве, до Папука.

Расправа о Срему може се, наравно, проширити и на настојање не само понајзначајнијег хрватског историчара Ферда Шишића (1869-1940) и његових настављача – и Пленковића, наравно – да се “данашња хрватска земља” протегне чак до савског ушћа, а србска обавеза била би да се види у чему греше многи хрватски повјесничари и тумачи хрватских “тисућљетњих повијесних тежњи”. У Прегледу повијести хрватског народа, Шишић на неколико карата приказује територијалне промене у хрватској земљи:

Прво, године 1606, источна хрватска граница иде линијом Питомача (наспрам маџарскога града Барча, северозападно од Вировитице)-Грђевац-Стеничњак-Слуњ-Доњи Косињ-уз Велебит до близу Новиграда, двадeсетак километара источно од Задра. Највећа “дебљина” ове територије, од Вараждина до Грђевца, износи читавих сто километара зрачно;

Друго, године 1699, граница се померила чак на линију Сланкамен-Сремска Митровица;

Треће, године 1718, линије више нема, гурнута је у дунавске и савске воде, будући да је у нове границе ушао и Земун.

У хронолошком прегледу значајних догађаја “трећега доба” (1526-1790), Шишић ове године чак и не помиње, иако се оне чине особито важним за све оне којима Загреб није довољно удаљен од стварне источне хрватске границе. А ево зашто:

а. Године 1606, цар Рудолф Други (1576-1612) потписао је мир са Турцима, после чега је Аустрија оценила да је опасност прошла и да Србе треба поново притегнути. Наредне године, цар Рудолф ипак је потписао привилегије за Србе у Лици, али су оне остале непослате како би се избегао сукоб са сталежима. (Пошто се овде ради о братству и јединству, није сувишно истаћи да је тада против Срба био и сабор Крањске, данас дела словеначке дежеле);

б. Године 1699, по Карловачком миру, Турцима су од свих прекодунавских и прекосавских поседа остали само Банат и југоисточни сремски део;

в. Године 1718, Пожаревачким миром, Турска је Аустрији уступила не само цео Банат и југоисточни Срем, него и босанску Посавину и сву Србију до Западне Мораве и реке Каменице.

Очигледно је да су сва три поменута мира потписивали аустријски цареви и да Хрватска с њима има везе само утолико што је као крунска територија била у саставу аустријског царства и што је њен “краљевски” наслов улазио у титулу тих истих царева. Хрватска земља није у тим временимa била слободна, није била независна и није била држава, а хрватски сабор кога заступници хрватске националне идеје третирају ваљда као некакав израз суверене воље хрватског народа, утицао је на померање “хрватских” граница на исток онолико колико евнух, или ушкопљеник, утиче на повећање наталитета, или бројности рођених.

Уосталом, хрватске бесмислице о “хрватском Сријему” и “Бачкој Хрватској” утолико су будаластије што се западно од њих, између Драве и Саве, налази Мала Влашка или Мала Србија забележена тако и на једној аустријској карти из 1630. године.

Помиње ли се Бока Которска, уз њу ваља поменути и Дубровник, Хрватима километарски нешто ближи    од Боке, због чињенице да је у њему и његових 14 “одломака”, 31. децембра 1890. године пописано 11.177 житеља, од којих 9.713 “говори у кући” србски, 716 талијански, 19 словенски, 2 руски, 52 чешки, 6 пољски, 285 немачки и 384 маџарски. Без и једног јединог Хрвата, дакле, што потврђује и Јеремија Митровић (1910-2011), историчар и библиотекар, записом да их тамо 1896. године, “има само четири”.

Све што је довде изложено, може се упоређивати са подацима садржаним у етнографској карти Аустријског царства, коју је 1845. приредио и наредне године објавио Хајнрих Бенхаус (1797-1884), главни картограф Аустријског царства: на простору данашње Хрватске живело је два милиона шестсто четрдесет три хиљаде (2,643.000) Срба и осамсто тридесет шест хиљада (836.000) Хрвата.

Према попису становништва из 1991, последњем пре неоусташког ратног покушаја да оствари налог онога хрватског католичког конгреса из септембра 1900. да до 2000. године све што је у Хрвaтској мора бити хрватско а све што је хрватско мора бити католичко – у Хрватској је живело 581.663 Србина, четири (и приде) пута мање него век и по раније. Али зато, према најновијем попису хрватског Државног завода за статистику, у Хрватској живи 3,404.760 Хрвата и 123.892 Србина.

За оно што се дешавало у међувремену, а што се према схватањима хрватских “структура”, не само телевизије, већ и политичке врхушке, не може сматрати “најосетљивијим питањима”, могу послужити неки од података које дајемо у наставку.

 У своме дневнику, бугарски ратни премијер Богдан Филов забележио је Павелићево признање о убиству четиристо хиљада (400.000) Срба у НДХ до пролећа 1942. године и плану да их се побије бар још толико;

 Најстравичнији пример комуно-усташке сарадње био је логор у Јасеновцу око кога се “врти” цифра од    преко 700.000 побијених Срба, иако београдска Дуга од 22. 2. – 7. 3. 1986, на 6. страни цитира Потврду команде мјеста Новска од 5. јуна 1945, којом “Потврђујемо примитак докумената који су били закопани у логору Јасеновац који је пронашао друг Исидор Леви и предао овој Команди, а која документа садрже списак побијених лица у логору Јасеновац”, са више од милион имена), под посебном комунистичком заштитом “активном” до краја априла 1945. године, у време кад су сви Хитлерови концентрациони логори били угашени;

 Недуго по окончању ратних операција, Србска православна црква саопштима је да је србски народ током Другог светског рата стварно изгубио 2,400.000 људских живота. Одузме ли се од тога броја око 300.000 које Немци “признају” за своје жртве, те се томе дода 586.000 Срба побијених током првих пет и по послератних година (којима се “хвалио” Александар Ранковић), онда тек постаје јасно да је броЗЛО који је као врховни шеф комуноусташије, успео да геноцид усташке Хрватске над србским народом претвори у “победу” над фашизмом, заслужио и бољи пласман од десетога му признатог места на листи највећи зликоваца током 20. века;

 Хрвати су и 1991. кренули да уништавају остатке оних Срба који су им измакли педесет година раније и чинили су то више пута провераваним средствима: побити народ, а затим разорити све доказе о њиховом трајању на затеченим, одвајкада србским просторима. О њиховим “успесима” само првих трију ратних година сведоче следећи подаци: порушено је 139 цркава, оштећено их је, демолирано и опљачкано 155; порушен један манастир а 6 их је оштећено; минирано је, гранатирано и опљачкано осам епархијских резиденција; порушено је 69 парохијских домова а оштећен 41; порушено је 14 капела а исто толико их је оштећено; порушено је 16 гробаља а 14 их је оштећено; уништене су и опљачкане две епархијске ризнице, један црквени музеј, две црквене архиве, уништене и спаљене четири библиотеке. А како се то чинило, нека покаже запис о судбини цркве у Новој Градишки: “Саборна црква Свете Тројице, подигнута 1738; обновљена 1824. и 1885. Иконостас је из 1814. 1941-1945: Цркву су до темеља срушиле усташе. Иконостас је уништен, као и већи део богослужбених предмета и осталих црквено-уметничких драгоцености. 1982: Подигнута је нова црква, један од највећих храмова подигнутих после Другог светског рата. 1991-1993: Цркву су минирале усташе, чак девет пута, ван ратних операција. Због чврстине и локације, последње минирање су обавили стручњаци (Уреда за рушење православних цркава?) из Загреба. Рушевине су уклоњене, а црквиште поплочано”;

 Почетком фебруара 1993. године, под насловом “Хрвати без покајања”, Лист енглеске цркве објавио је текст Колина Берклија који категорички тврди да је суштина свих сукоба у Хрватској у томе што “Хрвати не желе да се покају због својих ратних злочина” у Другом светском рату, што је “католичка црква Хрватске (можда из јуначкога страха не каже: Ватикан! – ИП) у веома тесној вези са зверствима над Србима” и што је Хрватска, уз Немачку, једина земља која је за време Другог светског рата изградила сопствене концентрационе логоре, од којих, највећи, Јасеновац, за Србе “има исту конотацију коју Аушвиц има за Јевреје”. И даље, “године 1941. Хитлер је поделио Југославију и створио Независну Државу Хрватску (НДХ). У новој држави било је 6,700.000 житеља, од чега су свега 3,300.000 били Хрвати. Било је 2,200.000 Срба, 750.000 муслимана, 80.000 Јевреја и 70.000 протестаната и других мањина. Ово је било више од спора, била је то кулминација слепог крсташког рата са циљем да се искорени народ (србски – ИП) на који су Хрвати гледали као на јеретике и шљам. Ништа није могло да их заустави… Дошло је до владавине терора… људе хватају као животиње. Кољу их и убијају. Живе мушкарце бацају са литица”.

 Како се од дана броЗЛОве смрти већ назирала 2000. година, она коју су Ватикан и Хрватска видели као крајњу за уништење свега што у Хрватској није хрватско и римокатоличко, рат за опстанак србскога националног и духовног бића (1990-1995) на подручју брозовске Хрватске, окончан је трећим по реду стравичним хрватским геноцидом над Србима у 20. веку, овога пута изгоном    њих око 800.000 (осамсто хиљада), док ће број поримљених, углавном оних који су обележавани као “урбани”, заувек остати непознат. (Да у цифру прогнаних не треба сумњати, казује и редован извештај генералног секретара Уједињених нација Бутроса Бутроса Галија Савету безбедности, од 15. маја 1993, који казује да је хрватска власт, од 1990. до 18. марта 1993. године, из Дубровника, Загреба, Осијека, Карловца, Задра, Шибеника и још неких градова прогнала 251.000 Срба у Србску Крајину и Југославију и непознат број у друге државе. Овај истинит податак никад није коришћен да би се заузели ставови у Савету безбедности – о њему се ћутало и кад је Влада Републике Србске Крајине, у писаној форми, тражила да се предузму одговарајуће мере против Хрватске).

За хрватску “уљудбу”, (не)знаност и политику све то није препрека да ововремену Хрватску сматрају следницом мало Угарске, мало Аустрије, мало Аустроугарске монархије, због чега и постављају захтев да постојећу хрватску границу помере малкице на исток. За почетак, да јој се “призна” земљиште источно од Барање, на левој дунавској обали, све до одбрамбених насипа, оно које је премеравано током друге половине 18. века, за време владавине Марије Терезије (1717-1740-1780), и 1830. године дефинисано као припадност одређених катастарских општина.

Према налазима хидролошких стручњака, “било је сасвим логично да граница катастарских општина између Бачке и Барање иде средином тока Дунава. Касније, кад је код Апатина 1795. године дошло до померања тока и када је дошло до потапања јужног дела тадашњег града, била је изгледа прва и једина корекција катастарских граница до данас. Међутим, почетком друге половине 19. века Дунав се поново вратио у старо корито код Апатина, али није уследила корекција границе, тј. није дошло до враћања дела апатинског атара који је био придодат крајем 18. века барањској општини. Овако давно утврђена граница између бачких и барањских општина је потпуно неприродна, јер данас више пута сече главно корито Дунава, те се пружа час по барањском подручју, час дубоко залази у бачко подручје. Резултат тога је да данас (2004) део апатинског градског подручја… и око 30% укупне дужине прве одбрамбене линије (насипа који брани Бачку) припада барањским катастарским општинама” (Никита Андрејев, Воде Дунава и развој водопривреде у апатинском и сомборском Подунавqу, Апатин 2004, 88, лат).

У истој тој књизи детаљно су описане катастарске границе према данашњем дунавском току од маџарске границе до Богојева, како следи:
“Од државне границе са Мађарском катастарска граница иде средином канала Баја-Бездан… одакле скреће на запад до матице Дунава код Батине пружајући се средином Бачког Дунавца и Барачког зимовника.

Од Батине иде Дунавом на југ, али убрзо скреће према Змајевцу и не долазећи до њега, нагло се окреће према истоку, сече Дунав и долази до Бачког Моноштора.

Од Бачког Моноштора поново се пружа према западу, сече Дунав и запази на барањску страну, а одатле поново према истоку, дубоко у подручје Бачке, тако да викенд насеље Адице и чак део новог главног канала Дунав-Тиса-Дунав припадају барањској општини.

Од Адице се поново враћа до Дунава, северно од Кучке. Кучку дели на три дела, тако да средишњи део Кучке припада барањској општини. На једном месту код Кучке и изнад ушћа Драве катастаpска граница мења правац под углом од 90 степени. Пошто ток Дунава није могао мењати правац под 90 степени, катастарска граница је вероватно из неког другог разлога тако повучена.

Код Апатина граница иде старим током Дунава, поред старог кружног насипа, тако да Полуострво и Нови кружни насип припадају барањској општини.

Она до ушћа Драве па даље до Богојевског моста на неколико места граница улази у бачки простор, а код Аљмаша и на барањски простор опет пратећи средину некадашњег тока старог Дунава.

Извршеним регулационим радовима на сектору данас је дефинитивно устаљено речно корито Дунава од државне границе до богојевског моста.

Са водопривредног аспекта средина Дунава (матица реке) би била логична и врло практична граница катастарских општина” (Исто, 88-89).
У ових тридесетак и нешто редова више пута понављају се речи “средина реке” или “матица”, што указује на основно и свуда у свету устаљено правило да се речна матица, односно средина реке, сматра границом када она “служи” у ту сврху. Ван сваке сумње, дунавска матица, или средина њенога речног тока, до првих регулационих радова на дунавском пловном путу представљала је поседовне границе појединих општина из поречја.

Из врло прецизне карте Дунава од Батине до Кучке (коју је још 1780. године исцртао Јосиф Киш и која је служила и бродарима, а у своју је књигу пренео Никита Андрејев), види се тадашњи дунавски ток и његово кривудање кроз растресито панонско тло. Како су све те кривине отежавале пловидбу, али и угрожавале приобаље при вишим водостајима (и појави великих наслага ледене масе у зимским условима), још током 16. и 17. века приступило се изградњи регулационих објеката на Дунаву. У прво време то су били локални заштитни насипи, а с озбиљнијим захватима кренуло се тек почетком 19. века. “Пресечене се оштре кривине, јер је државна комисија… дошла до закључка, да се управо због оштрих кривина на Дунаву загушује лед и стварају опасне ледене баријере. Први просек у дужини од 6,5 километара начињен је 1820/21, а потом, после 1832. године, на току од Батине до Пакша просећи ће се једанаест кривина. Крајем 19. и на самом почетку 20. века направљена су још три велика просека, који су пловни ток скратили за 18 (осамнаест) километара.

Између двају светских ратова, због многих приоритетних послова на другим странама и недостатка финансијских средстава, у уређење дунавских обала није много улагано. Тек пошто је 1967. године старо дунавско корито било зачепљено ледом и ток био скренут на Чивутски Дунавац, обављени су први озбиљнији регулациони радови у тој зони: процењено је да би враћање реке у стари ток било прескупо, “прихваћено је ново корито, а старо корито преграђено је на узводном делу прво једном каменом преградом, па пошто се показало недовољном, урађене су још две допунске преграде 1968. и 1975. године” (Исто, 93-94).

Са карте Дунава од маџарске границе до Апатина крајем 19. века (са пресеком), и границама катастарских општина повученим 1830, тадашњим дунавским током (коју је такође објавио Н. Андрејев) види се да су дунавска “полуострва” (између појединих кривина, меандара) пресецана углавном ближе десној дунавској обали, због чега је и дошло до промена у простирању појединих катастарских општина у дунавском поречју. У време када су установљене катастарске књиге (и општине), као и у време најобимнијих регулационих радова на дунавском току, носилац свих тих послова било је Хабзбуршко царство и никоме у то време није било ни у примисли да се бави иједним од питања која су се тицала административних промена у катастарским књигама. (Да је то Царство с изузетно уређеном администрацијом још мало потрајало, и да на почетку 20. века није имало “паметнијих” послова: Царински рат против Србије 1906, анексију Босне и Херцеговине 1908, рат против Србије 1914 – одмах претворен у Велики, односно Први светски до 1918 – и катастарске књиге барањских и бачких општина биле би доведене у ред, по правилу да се и оне међусобно раздвајају по средини реке, односно по речној матици).

Хрвати сада о томе “мисле” по своме, они рачунају да оно што је, у време давно несталог Хабзбуршког царства, било уписано као административно припадање некој од барањских катастарских општина, данас припада њима, Хрватима, као јединим наследницима управо поменутог Хабзбуршког царства.

Уистину, хрватски “плијенковићи” жале што је Хабзбуршко царство пропало, што им на врату више нема окупаторског јарма натуреног на “пароли” да “Аустрији никако није у интересу да на својим јужним границама добијемо слободну србску државу”, те да “Србија мора у нашем најдиректнијем интересу или Порти Турској – ИП) или нама да припадне… али сама никада – слободна, независна држава”, што они, Хрвати, нису уз Хабзбурге доживели да се та парола оствари.

Баш тако, иако је “повијесно утемељеним” Хрватима морало бити познато да је Краљевина Србија, “слободна, независна држава”, после Великог рата (1914-1918) ушла у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца са територијама обухваћеним “на западу реком Дравом до Осека-жељ(езничком) пругом Осек-Шамац-цела Босна и Херцеговина и Далмација до рта Планке” (Плоче, на тридесетак километара западно од Спљета – ИП), те да је та гранична линија успостављена у складу с одредбама Уговора о примирју између Савезника и Аустро-Угарске закљученог 3. новембра 1918. и Војне конвенције која регулише услове примене на Угарску примирја закљученог између Савезника и Аустроугарске коју су, по овлашћењу Савезничке команде 13. новембра 1918. године, у Београду, потписали француски генерал Пол-Проспер Анри (1862-1943), српски војвода Живојин Мишић (1855-1921) и маџарски министар војни Бела Линдер (1876-1962). Тада је, што се хрватских аспирација на Бачку тиче, Влада поражене Угарске повукла све своје трупе преко Драве, “до спајања ове реке са границом Славоније-Хрватске”, остављајући Србији, победничкој страни, простор источно од железничке пруге од Осека до Шамца (што ће рећи: и Барању), целу Босну и Херцеговину и Далмацију до рта Планка, односно Плоче, на око 35 километара ваздушне удаљености од Спљета, западно.

Та је линија “повијесно утемељеним” Хрватима утолико познатија што је потпуковник Душан Симовић (1882-1962), србски изасланик код Народног вијећа у Загребу, при предаји акредитива, 13. новембра 1918. године, могао рећи да “по праву оружја, а на основу уговора о примирју са Мађарском, Србији припадају Банат, Бачка, Барања, Срем и Славонија као и цела Босна и Херцеговина. Ван те територије, да се можете опредељивати по вољи: да идете са Србијом или да формирате засебну државу”.

Нисам видео да је иједан од званичних (и извиканих, каријерних) србских историчара написао ишта о поменутим хрватским граничним, територијалним, државним… небулозама. Због тога, и србским политичарима остала је непозната историјска истина.

Што је изузетно важан разлог да се постави питање шта то спречава Србију да постави озбиљан захтев да се њена граница према Хрватској успостави у складу с одредбама Уговора о примирју између Савезника и Аустро-Угарске    и Војне конвенције која регулише услове примене на Угарску примирја закљученог између Савезника и Аустроугарске, наведених неки пасус раније.

Уговора међународнога карактера, чијој садржини не противречи иједан доцније донесен споразум, договор, уговор или било какав други међународно познат акт. Томе у прилог иде и чињеница да су “све границе унутар бивше Југославије”, и бановинске и брЗЛОвске, биле административне.

У условима кад Држава Србија функционише на довољно неразумљив начин, кад су грађанима ограничена или одузета слобода кретања и право на обавештеност, кад некакав антисрбски отпад окупљен у наводно научним, образовним и васпитним институцијама и ојачан својим “васпитаницима” тежи евробовским “вредностима”, када све то омогућује ововременом јаловом фашикратском Западу да оствари оно што његовим претходницима није успевало током минулих нешто више од дванаест векова – да Србе, творце људске цивилизације, у чијим се недрима крије “тајно срце планете”, сатру до последњег -, прилика је преосталима Часним Србима да неопходно потребан захтев Државе Србије за успостављање међународно признате границе према западу и јадранском приморју, остане упамћен као частан јој покушај у часима при издисају.
Са свим тим у непосредној вези, Држава Србија као правни следник некадашње броЗЛОвске Југославије настале на такозваним авнојским принципима, морала би предузети неке мере одбрамбене природе, да ли у виду резолуције или, можда, закона:

1. Да поништи све одлуке авнојских заседања, посебно онога шумског, одржаног у Јајцу (1943) без учешћа представника Србије – они тамо присутни комунистички “Срби”, у складу са комунистичком идеологијом, “постајући комунисти престали су бити Срби” -, које је стварањем шест “федералних” јединица разбило србски народ и створило “законску” основу броЗЛОвој наредби с почетка новембра 1944. године да се “ми у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада”;

2. Да обезвреди “теоријско упутство са законском снагом” којим је комунистички идеолог Милован Ђилас, по броЗЛОвој наредби, 1. маја 1945. године, “објаснио” да “национална равноправност црногорског народа, која се изражава у федералном положају Црне Горе у Југославији… означава кулминациону тачку процеса формирања Црногораца у посебну нацију, посебну националну индивидуалност”.

3. Да поништи наредбу којом су 14. маја 1945. године сви Буњевци и Шокци римокатоличке вероисповести, до тада Срби, “унапређени” у Хрвате;

4. Да поништи предлог Комисије за утврђивање границе између Војводине (а не Србије!) и Хрватске (формиране 19. јуна 1945), којом су федералној Хрватској и Хрватима, као накнада за војнички и људски пораз у Другом светском рату, “додељени” срезови Западног Срема: Вуковар, Винковци и Жупања, као и Барања, она због које су на Мировној конференцији у Паризу, после Великог рата, хрватски представници у делегацији Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС) оптуживали Србију за наводне империјалистичке тежње;
5. Могао би се наћи разлог за поништење још понечег…

А не би било лоше подсетити на могућност да Србија од Пленковићеве Хрватске затражи исплату ратне штете настале геноцидним деловањем њених претходница током двају светских ратова – утолико пре што и “Хрватска енциклопедија” тврди да хрватска државност постоји одвајкада, да је изгубљена 1918, те да је обновљена августа 1939. године.

Но, зна ли се колико је Држава Србија (не)заинтересована за бројне    облике србских “главобоља”, остаје нам само да се надамо да ће србском генију који је “свагда притицао у помоћ нашем народу кад год му је висила о концу судбина његових најживотнијих тековина”, бити дато да нађе излаз из данашњег србског безнађа.

Стално се ваља подсећати да се точак историје непрекидно окреће, да ће кренути неки нови ветрови са србске стране и да ће све једнога дана бити постављено на своје право место.

У одсуству оних који су заборавили на своју плаћену улогу у званичним државним, политичким и научним институцијама по Земљи Србији, корисно би било да они који у србском народу и сада србски мисле, зборе и творе, већ сада почну постављати циљеве за деловање на њиви будућих дана.

Не само због себе – због потомства, пре свега.

Илија Петровић/Васељенска