Оку­па­тор је за­бра­њи­вао ћи­ри­ли­цу

Ви­ше од ве­ка је ми­ну­ло, а за­пи­си о обес­ти аустро­у­гар­ског оку­па­то­ра у Ве­ли­ком ра­ту ни­су пре­су­ши­ли. Не­чу­вен оку­па­тор­ски те­рор и вар­вар­ске ме­ре пре­ма срп­ском на­ро­ду ин­спи­ри­са­ли су исто­ри­ча­ре на тра­га­ња о до­дат­ним по­је­ди­но­сти­ма из тог су­ро­вог до­ба.

„Од­мах по до­ла­ску оку­па­ци­о­не сна­ге по­че­ле су да до­но­се низ на­ред­би, уред­би, про­пи­са о ка­зне­ним ме­ра­ма и дру­гих ака­та ко­јим су гра­ђа­ни ли­ша­ва­ни гра­ђан­ских и по­ли­тич­ких пра­ва. Ка­зне­не ме­ре су се кре­та­ле од нов­ча­них и ка­зни за­тво­ра до при­нуд­ног ра­да, кон­фи­ска­ци­је, ре­кви­зи­ци­је, узи­ма­ња та­ла­ца, од­во­ђе­ња не­ду­жног ста­нов­ни­штва у ин­тер­на­ци­ју, па и смрт­не ка­зне стре­ља­њем или ве­ша­њем, што се нај­че­шће чи­ни­ло јав­но.”

То је по­во­дом сто­го­ди­шњи­це за­вр­шет­ка Ве­ли­ког ра­та пи­сао исто­ри­чар др Жи­во­та Мар­ко­вић (1924–2022.) у тек­сту „Ста­нов­ни­штво ужич­ког окру­га и ње­гов по­ло­жај за вре­ме аустро­у­гар­ске оку­па­ци­је”, об­ја­вље­ном у „Ужич­ком збор­ни­ку” бр. 42.

Од­мах су Аустро­у­га­ри рас­ту­ри­ли или за­бра­ни­ли по­ли­тич­ке, син­ди­кал­не, кул­тур­не и спорт­ске ор­га­ни­за­ци­је и удру­же­ња. На­ро­ду су су­ди­ли вој­ни су­до­ви, оп­шти и пре­ки. За­ве­де­на је вој­на цен­зу­ра, уве­ден гре­го­ри­јан­ски ка­лен­дар.

„За­бра­ње­на је упо­тре­ба ћи­ри­ли­це, а уве­де­на ла­ти­ни­ца. Вр­ше­ни су по­пис ста­нов­ни­штва, ин­те­ли­ген­ци­је и ви­ше по­пи­са сто­ке. За­бра­ње­но је пу­то­ва­ње без па­со­ша и об­ја­ва из јед­ног окру­га или сре­за у дру­ги. Као но­во сред­ство пла­ћа­ња уве­де­не су стра­не ва­лу­те мар­ка и кру­на. Уве­ден је мо­но­пол на по­је­ди­не вр­сте ро­ба ши­ро­ке по­тро­шње (со, пе­тро­леј, ши­би­це и дру­го).

На­род је био из­ло­жен са­мо­во­љи оку­па­ци­о­них вла­сти. На­си­ље, пљач­ка, от­ми­це и раз­не вр­сте мал­тре­ти­ра­ња би­ли су сва­ко­днев­на по­ја­ва. Свим тим ме­ра­ма и ка­зна­ма оку­па­тор је на­сто­јао да уве­де ред по сво­јим за­ко­ни­ма и оне­мо­гу­ћи сва­ки от­пор”, опи­сао је Мар­ко­вић.

По­пис ста­нов­ни­штва био је по­себ­на при­ча. У пред­рат­ној Ср­би­ји, ка­ко се на­во­ди, ста­нов­ни­штво је по­пи­си­ва­но сва­ке пе­те го­ди­не, а по­след­њи пред­рат­ни по­пис из­вр­шен је 1910. го­ди­не. Оку­па­тор је из ви­ше раз­ло­га био за­ин­те­ре­со­ван за број­но ста­ње ста­нов­ни­штва, па је 1916. ор­га­ни­зо­вао по­пис чи­ји су ре­зул­та­ти об­ја­вље­ни 1917. го­ди­не, ме­ђу њи­ма и за Ужич­ки округ. Би­ла су ор­га­ни­зо­ва­на два по­пи­са: нај­пре по­пис ин­те­ли­ген­ци­је, а два ме­се­ца по­том оста­лог ста­нов­ни­штва.

„По­пис ин­те­ли­ген­ци­је оба­вљен је у свим сре­зо­ви­ма окру­га. Сма­тра се да је он из­вр­шен због бо­ја­зни оку­па­то­ра од ин­те­ли­ген­ци­је и ње­не уло­ге ко­ју би мо­гла има­ти у ор­га­ни­зо­ва­њу от­по­ра оку­па­тор­ској вла­сти. Пре­ма овом по­пи­су, у свим сре­зо­ви­ма окру­га би­ло је 117 ин­те­лек­ту­а­ла­ца: нај­ви­ше у Ужи­цу 58, па у зла­ти­бор­ском 15, ра­чан­ском 13, ариљ­ском 11, по­же­шком де­вет итд. Ме­ђу за­ни­ма­њи­ма су учи­те­љи, сред­њо­школ­ски про­фе­со­ри, све­ште­ни­ци, су­ди­је, чи­нов­ни­ци, ле­ка­ри, апо­те­ка­ри, по­шта­ри, те­ле­гра­фи­сти, шу­ма­ри.

Нај­ма­ње је би­ло су­ди­ја, ле­ка­ра и апо­те­ка­ра. Уоча­ва се да су не­ка за­ни­ма­ња уве­ли­ко сма­ње­на у од­но­су на ра­ни­ји по­пис. Док је у Гим­на­зи­ји у Ужи­цу 1910. го­ди­не би­ло 27 про­фе­со­ра, а у по­пи­су из 1916. са­мо че­ти­ри. Знат­но сма­ње­ње је и код све­ште­ни­ка: уочи ра­та у окру­гу 47, а усред оку­па­ци­је 22 све­ште­на ли­ца.”

Вр­ху­нац окрут­но­сти би­ло је јав­но ве­ша­ње на До­вар­ју у Ужи­цу све­ште­ни­ка из Тре­шње­ви­це код Ари­ља Вељ­ка Тан­ко­си­ћа, не­по­ко­ле­бљи­вог па­ро­ха и ко­ми­те, због на­вод­ног ору­жа­ног от­по­ра вој­ној си­ли „К унд К” мо­нар­хи­је. Свој вар­ва­ри­зам аустро­у­гар­ски вој­ни­ци ни­су кри­ли, шта­ви­ше, фо­то­гра­фи­са­ли су се у том чи­ну крај ве­ша­ла.

Ко­ли­ко је оку­па­тор за­зи­рао од ин­те­лек­ту­а­ла­ца ви­ди се, по­ред оста­лог, из две на­ред­бе ко­је је из­да­ло По­ли­тич­ко оде­ље­ње Вој­ног ге­не­рал­ног гу­верн­ма­на. Пре­ма пр­вој из ју­на 1916, свим офи­ци­ри­ма и слу­жбе­ни­ци­ма би­ло је за­бра­ње­но да сту­па­ју у бли­жи кон­такт са срп­ском ин­те­ли­ген­ци­јом, а пре­ма дру­гој, го­ди­ну ка­сни­је, офи­ци­ри­ма су из­ри­чи­то за­бра­ни­ли да се дру­же са ин­те­лек­ту­ал­ци­ма.

Оку­па­тор­ски по­пис пре­о­ста­лог ста­нов­ни­штва са­гле­да­вао је број­но ста­ње до­ма­ћин­ста­ва, ста­нов­ни­ка и гу­би­та­ка у људ­ству по сре­зо­ви­ма.

„Рат је узи­мао су­ров да­нак. Од 1910. до 1921. број до­ма­ћин­ста­ва у Ужич­ком окру­гу сма­њио се са 23.476 на 22.416 (нај­ви­ше у Сре­зу зла­ти­бор­ском, за 260). Сма­њи­ва­ње је усле­ди­ло због по­ги­би­је му­шка­ра­ца у ра­ту, ра­зних бо­ле­сти и епи­де­ми­ја и дру­гих ра­том про­у­зро­ко­ва­них не­да­ћа.

По­да­ци о по­пи­су ста­нов­ни­ка из 1910. и 1921. по­ка­зу­ју да се њи­хов број у окру­гу сма­њио за 27.721 ли­це. Од то­га, му­шка­ра­ца је ма­ње за 18.414, а же­на за 9.307”, пе­дант­но је бе­ле­жио др Жи­во­та Мар­ко­вић.

Бранко Пејовић/Политика