Мишо Вујовић:Заштићени свједок

Пре него што је постао заштићени сведок, Миле Минер био је човек за прљаве послове.

Није био идеолошки фанатичан попут Кусте зубара народног посланика и других радикала окупљених око удружења Српски добровољац на челу са Гоцом Гранатом. Миле је у војсци научио занат мислећи да му никада неће требати. Преварио се.

Постао веома тражен човек коме је експлозив служио уместо телефона да људима пошаље поруку. Касније је и сам признао да је подметао бомбе људима како би их застрашио. Не да убије. Само да упозори,да опомене и подсети шта све може мрак у коме је Београд деведесетих живео. Миле је управо био курир мрака.

А Београд тих година није имао годишња доба. Само курсну листу , празне рафове и пуне улице прогнаних. Никада Кнез Михајлова недељом ујутру није имала толико шетача као тих деведесетих. Али курсна листа је доминирала.

По њој се мерило све — вредност новца, људи, истине и живота. Ујутру си могао бити милионер, а до вечери просјак са кесом безвредних новчаница. Док је народ стајао у редовима за хлеб и уље, неки су на инфлацији правили империје.

У цик зоре Шеки, Ћани, Гани, Ризвани и остала дружина добијали су свежњеве тек одштампаних динара, топлих још од машине. Требало их је растурити по пунктовима, пијацама, трговима, киосцима и кафанама. Увече су се враћале девизе — марке, долари, франци. Народ је доносио последњу уштеђевину, а држава гутајући туђу муку куповала још који дан сопственог преживљавања.

Ковница новца радила је у три смене. Нуле су се множиле као буђ по влажним зидовима подрума. Тим папиром без вредности куповала се покорност гладног света. Док су једни продавали бурме за килограм брашна, други су зидали виле, куповали локале и постајали господа преко ноћи.

На Дорћолу, код Бајлонија, све се знало и ништа није било сигурно.

Говорило се да се у Шекијевом стану чува дневни девизни пазар са Бајлонија и бифеа „Вашингтон“, или Југославије у малом.
За истим столом седели су добровољци, шверцери, инспектори, новинари, доушници и лажни родољуби. Ко није имао функцију, имао је шифру. Већина у свемоћној служби, мањина у болници Лаза Лазаревић. А неки и на обе адресе. По правилу, а није било правила, свако је сваког посматрао.

Те вечери Миле Минер решио је да опљачка стан.

Био је уверен да у њему нема никог. Прави власник седео је у „Вашингтону“, учтиво климајући главом пред надобудним директором коме је често мењао динаре. Шеки је за сталне муштерије био галантан и за кратко време госту је наручио трећу устаничку, како су звали лозу “13 јул” .

“Инфлација је пројектована стратегија да се исисају сламарице и обогаљи народ”, редукованом успореношћу говорио је директор Црногорац са севера, наглашавајући да у околини Пљеваља живе најчистији Срби.

“Хоћеш да кажеш да ви тамо прве брачне ноћи шетали опанке док се неки локални дахија башкарио са невестом у горњим одајама”, добаци Љубиша.

Мића је, на путу до стана, прошао поред кафане и угледао типоваог власника како учтиво клима главом на опсервације свога саговорника.
Уверен да је стан празан, што му потврђује и типер који је седео у старом тристаћу паркираном у близини зграде, Миле је лежерно кренуо поред Битеф театра Дринчићевом улицом.

Али у стану се налазио Шекијев брат.

Светло у ходнику затекло је Милета неспремног. Није стигао ни да дохвати пиштољ када су се зачули повици. Неколико минута касније сирене су парале Дорћол. Полиција је стигла брзо — сувише брзо да би то било случајно. У тим временима неки станови чували су се боље од државних институција.

У полицијској станици Стари Град у Мајке Јевросиме, Милета су привели у Стакленац, просторију где су задржавали лакше преступнике до саслушања. Унутра је затекао тројицу коцкара ухваћених у кафани док играју шлагу, циганку због прошње и ситне крађе у самопослузи, неухрањеног џепароша и медицинску сестру због бављења проституцијом.

Технологија испитивања није се мењала деценијама без обзира на вишестраначје, демократију и људска права за осумњичене. Инспектори су пацијенте прегледали старим методама. “Музичка терапија”, говорио је Озрен пандур: питање, шамар, па ново питање. Оштећена браћа стајала су са стране тихо, са оним погледом људи који знају да систем ради за њих.

Ипак, уместо код истражног судије, Миле је после неколико сати пуштен на улицу. Без пиштоља, али слободан. У Београду деведесетих и слобода је била ствар везе.

Сутрадан је већ кружила друга прича.

По верзији коју је Миле смислио и пласирао саборцима и ратним друговима како су га напали Шиптари и народна милиција му је наместила заседу. Испричао је да су га у станици тукли заједно са браћом.

Истина је тих година мењала облик брже од курса динара.

Следеће вечери у „Вашингтон“ је упало десетак наоружаних „четника“. Чизме су тупо ударале о под кафане, а гости се разбежали као врапци кад пукне прва петарда. Само је Ђуза остао за столом — пијан до мере кад човек више нема снаге ни да се уплаши.
Касније је телефоном шапутао:

— Брате, знаш ли оног Пека Дапчевића?

— Мислиш Чека Дачевића?

— Тог што храмље… Упали ко осветници. Тражили Шекија и Буцу. Да сам био трезан, побегао бих и ја…, говорио је узбуђено овај дилер девиза и возач малог камиончића за селидбе.

У кафани су чаше и даље звецкале, али се иза сваког погледа осећала могућност метка. Рат је са фронта стигао у град. Ушао у кафане, у станове, у разговоре. Носио је униформе, ожиљке и оружје. Обрачуни на врелом асвалту, бруталне ликвидације на улици у сред дана пред масом грађана постали су свакодневица. За разлику од ратишта где се знало са које стране стиже опасност у Београду се гинуло свуда и од свега. Експлозив, снајпери, аутоматске пушке, хеклери, бомбе, пиштољи.

Као и већина таквих спорова деведесетих, и овај је решен „добровољном донацијом“ српским добровољцима. Патриотизам је имао ценовник, а мир своју тарифу.

Миле је добио шест стотина марака за одузети пиштољ. Али када је затражио и надокнаду за батине добијене у СУП-у, један од ветерана га је погледао са гађењем.

“Батине се само батинама наплаћују, бруко безрепа”.

Тада су сви схватили оно што се ретко говорило наглас: човек који прода достојанство за шаку марака сутра ће продати и саборца, и идеју, и државу.

А држава је баш на таквима почела да гради своје најпрљавије послове.

Годинама касније, исти тај Миле Минер освануо је у Хагу као заштићени сведок.

Не као јунак својих кафанских прича, већ као човек са новим страхом и старом навиком да преживљава по сваку цену.

У судници је говорио оно што се од њега очекивало. Додавао где је недостајало драме, одузимао где је истина кварила конструкцију. Није то било сведочење. Више трговина успоменама.

По ходницима Трибунала шетао је погнут, са фасциклом под мишком и погледом човека који је схватио да је читав живот био туђи играч.

Једном је покушао да наговори и старог познаника да му се придружи као лажни светок против Шешеља. На суђењу га је војвода од Огулина и Карлобага изобличио и разобличио успевши да га питањима демаскира да га је провалио свако ко га је површно познавао. На суђењу је прочитана изјава бившег радикала како га је Миле врбовао за лажног сведока.

“Узећемо велику лову и отићи на неко егзотично место да уживамо до краја”, покушао је да га убеди док су седели у неком задимљеном локалу, далеко од фронта и још даље од идеала због којих су некад облачили униформе.
Миле је говорио тихо, скоро поверљиво:

“Ма шта те брига… сведочиш мало, кажеш шта треба… После добијемо нови идентитет негде далеко. Да уживамо. Сунце, море… црнкиње нас чешкају…

Изговорио је то самоуверено, као човек који не говори о издаји него о туристичком аранжману.
И ту је лежала права слика читаве епохе.

Нису пропале само државе и идеологије. Пропали су карактери.

Људи који су некада ударали шаком по столу и викали „никад издаја“, касније су тапшали по рамену тужиоце и молили за нови идентитет спасавајући сопствену кожу на уштрб другова и сабораца.

Хаг је за такве био последња мењачница савести.

Тамо су неки мењали истину за слободу, пријатеље за повластице, а прошлост за обећање да ће негде далеко, под туђим именом, мирно старити док их „црнкиње чешкају“.

Само што човек може променити име, адресу и државу.
Али тешко побегне од онога што је постао.

Мишо Вујовић/ИН4С