КОШАРЕ И ПАШТРИК: Цер и Колубара нашег времена!

После деценија тишине, хероји одбране отаџбине улазе ушли су у уџбенике историје, а култура сећања добија место које заслужује.

Постоје битке које одређују ток рата, али постоје и оне које одређују памћење једног народа. Управо такве су Кошаре и Паштрик – места на којима су српски војници 1999. године исписали странице херојства достојне Цера, Колубаре и Кајмакчалана.

Деценијама смо као народ знали да говоримо о славним победама из Првог светског рата, о подвизима наших предака који су бранили отаџбину. И с правом смо то чинили.

Али је исто тако чињеница да су генерације ученика завршавале школе, а да о Кошарама и Паштрику нису училе готово ништа. Као да се историја зауставила негде у прошлости, а подвизи нових нараштаја остали изван колективног памћења.

Зато је од изузетног значаја што су данас битке на Кошарама и Паштрику нашле своје место у уџбеницима историје.

То није само исправљање једне неправде према нашим војницима. То је корак ка оздрављењу националне свести и изградњи културе сећања без које ниједан народ не може дуго да опстане.

Посебно охрабрује и чињеница да је документарни филм „НАТО АГРЕСИЈА 1999. КОШАРЕ“ добио позитивно стручно мишљење Завода за унапређивање образовања и васпитања. То није тек административна формалност. То је признање да једно дело може бити важан образовни и васпитни инструмент у очувању историјске свести младих генерација.

Овај филм није само документарно сведочанство. Он је час историје. Час о части, жртви, одговорности и љубави према отаџбини.

У времену брзих информација и кратког памћења, младима су потребне приче које ће им показати да историју не стварају безлични датуми и статистике, већ људи од крви и меса. Младићи који су имали своје породице, своје снове и своје страхове, али су у тренутку искушења изабрали да остану на граници своје отаџбине.

Кошаре су постале симбол отпора. Тамо су припадници Војске Југославије, упркос надмоћном непријатељу, месецима бранили државну границу и спречили копнену инвазију са простора Албаније.

Али прича о одбрани Србије 1999. године не завршава се на Кошарама.

Паштрик је друга велика епопеја тог рата.

У операцији познатој као „Стрела“, крајем маја 1999. године, снаге ОВК уз подршку НАТО авијације покушале су да пробију границу на простору планине Паштрик. Данима су српски војници били изложени страховитим ваздушним ударима и непрестаним нападима. Ипак, линије одбране нису сломљене.

Оно што се често заборавља јесте чињеница да се борбе на Паштрику нису завршиле потписивањем Војнотехничког споразума у Куманову 9. јуна 1999. године. И након постизања примирја, јединице Војске Југославије остале су на својим положајима и наставиле да држе границу све до спровођења договорених одредби. Није било паничног повлачења нити напуштања положаја. Војска је организовано, дисциплиновано и у складу са наређењима извршила своје задатке, чувајући достојанство и част до самог краја.

Управо зато Кошаре и Паштрик треба посматрати као јединствену целину. То су два фронта исте борбе, два симбола исте жртве и истог завета.

Као што су Цер и Колубара постали темељи националног поноса у двадесетом веку, тако Кошаре и Паштрик постају симболи отпора и пожртвовања на крају тог истог века. Они нису важни зато што нас позивају на мржњу према било коме. Напротив. Они су важни јер нас подсећају на цену слободе и на људе који су били спремни да ту цену плате својим животом за отаџбину Србију

Зато је добро што ове теме улазе у учионице. Добро је што ученици могу да чују имена хероја који су бранили државну границу. Добро је што се снимају филмови, организују трибине и пишу књиге.

Култура сећања не гради се само споменицима, ма колико они били важни. Она се гради у школама, у породицама, у књигама, филмовима и разговорима између генерација. Гради се онда када млади човек разуме зашто су Кошаре и Паштрик више од географских појмова – када схвати да су то места на којима је брањено достојанство једног народа.

Филм „НАТО АГРЕСИЈА 1999. КОШАРЕ“ зато заслужује пажњу јавности. Не зато што говори о прошлости, већ зато што помаже да разумемо садашњост и одговорније градимо будућност.

После више од четврт века, борба за истину није завршена. Она се данас води кроз образовање, културу и памћење.

А ако желимо народ који зна ко је, одакле долази и куда иде, онда Кошаре и Паштрик не смеју бити само лекција у уџбенику. Они морају постати трајни део нашег националног памћења.

Јер народ који памти свој Цер и Колубару, мора памтити и своје Кошаре и Паштрик.

Ђорђе Бојанић/Српска историја