После „звучног топа“ остаје једно питање: Ко ће одговарати за кампању дехуманизације?

Саопштење Вишег јавног тужилаштва о наводној употреби „звучног топа“ није променило много код оних који су у ту причу поверовали из политичког уверења. Али могло би да промени много код оних грађана који су месецима живели са осећајем да се налазе у земљи у којој је власт спремна да против сопственог народа примени средства силе.

Јер управо је то била суштина целе приче. Не само да се Александар Вучић политички нападне, већ да се представи као човек способан за најгоре. Као неко коме се могу приписати особине монструма, како би свака његова политичка елиминација постала не само прихватљива, већ и пожељна.

Такви обрасци нису нови. Кроз историју су се често користили у политичким обрачунима. Противник се најпре лишава људских особина, претвара у симбол зла, а затим се свака мера против њега представља као оправдана. Управо зато прича о „звучном топу“ није била само још једна политичка оптужба. Била је део много ширег мозаика у којем се годинама слажу оптужбе, инсинуације и личне увреде са истим циљем – да се Александру Вучићу одузме право да буде посматран као човек.

Од прича о криминалним везама, преко оптужби за издају државе, па све до најприземнијих напада на чланове његове породице, граница између политичке борбе и личне мржње одавно је пређена. А управо су породица и најближи постали мета јер се добро знало да ударац на њих највише боли.

Зато питање које се данас поставља није да ли ће они који су месецима ширили причу о „звучном топу“ признати грешку. Они који су у томе учествовали тешко да ће одустати од својих политичких циљева. Међутим, остаје питање одговорности. Не политичке, већ моралне, друштвене и правне.

Јер, ако је нормална Србија идеал којем се сви декларативно заклињу, онда нормалност подразумева да се политички противници нападају због својих одлука, резултата, програма и визије државе, а не кроз покушаје њихове дехуманизације и уништавања породица.

Демократија не подразумева право на лаж. Не подразумева ни право да се нечија деца, родитељи или браћа претварају у легитимне мете политичких обрачуна. Напротив, граница између политичког сукоба и личног прогона управо је оно што разликује нормално друштво од друштва које клизи у мржњу.

Због тога прича о „звучном топу“ није важна само због једне медијске афере. Она је важна због питања какву Србију желимо. Државу у којој је дозвољено све против политичког противника или друштво у којем постоје границе које се не прелазе.

Јер, глас против дехуманизације није глас за једног човека. То је глас за елементарну пристојност, за нормалан политички живот и за Србију у којој се људи не уништавају зато што другачије мисле.

Тек када сви који су учествовали у ширењу панике и страха, у покушају изазивања грађанских сукоба и стварања атмосфере која је Србију гурала на ивицу унутрашњих подела буду позвани на одговорност за ово страшно недело против друштва и државе, моћи ћемо да кажемо да је нормалност заиста победила. Јер нормална Србија није она у којој је дозвољено све зарад политичког обрачуна, већ она у којој се за свесно изречене лажи, покушаје изазивања хаоса и угрожавање мира одговара.

Тек тада ће политичка борба поново бити враћена у оквире аргумента, а не мржње и манипулације.

24.седам