СИСТЕМ „ТРЕБИШЊИЦА“: Црна Гора прашта Хрватима

Док се годинама у односима Црне Горе и Хрватске отварају питања Мориња, брода „Јадран“, Превлаке, ратне одштете, назива базена и разних имовинских спорова, једно питање упорно остаје гурнуто под тепих – колико су Хрватска и Босна и Херцеговина, односно Република Српска, дужне Црној Гори због коришћења хидроенергетског потенцијала система „Требишњица“?

Ово није политичко већ прије свега економско и државно питање. Ако је тачно да је Црна Гора више од шест деценија лишена дијела прихода и електричне енергије који јој припадају, онда је ријеч о једном од највећих неријешених економских питања у региону.

Шта је Црна Гора унијела у систем?

Када је грађен и касније дограђиван хидроенергетски систем „Требишњица“, Црна Гора није била пуки посматрач. Дијелови њене територије су потопљени формирањем акумулације Билећа. Значајан дио сливног подручја налази се на територији Црне Горе, а воде са црногорског простора деценијама пуне акумулације из којих се производи електрична енергија.

Поставља се логично питање: како је могуће да држава која је дала дио своје територије, воде и природних ресурса није добијала адекватну надокнаду за њихово коришћење?

Још је важније питање зашто ниједна црногорска влада није до краја расвијетлила ту тему.

Ко је профитирао?

Хидроелектрана „Дубровник“ деценијама користи воде акумулација Билећа и Горица. Република Хрватска у том систему нема сопствене акумулације нити значајне дотоке вода, али остварује значајне енергетске ефекте.

Истовремено, Херцег Нови и данас плаћа воду из Плата код Дубровника, иако је Црна Гора учествовала у стварању услова за функционисање читавог хидросистема.

То је парадокс који најбоље говори о односу црногорске државе према сопственим ресурсима.

Да ли је штета заиста већа од милијарду евра?

Према прорачунима које су годинама износили домаћи стручњаци, учешће Црне Горе у систему процјењује се на око 24 одсто. Ако се тај проценат примијени на производњу електричне енергије у ХЕ „Дубровник“ и ХЕ „Требиње 1“, долази се до десетина милијарди киловат-сати електричне енергије које Црна Гора није користила.

По најнижој цијени од 0,05 евра по киловат-сату, процијењена штета премашује 1,3 милијарде евра.

Наравно, коначну цифру не могу утврдити политичари, већ независни домаћи и међународни експерти. Али чак и ако би стварна потраживања била упола мања, ријеч је о стотинама милиона евра које нико није ни покушао да потражује.

Зато је данас много важније питање не колико дугују други, већ зашто Црна Гора никада није озбиљно затражила да се тај дуг утврди.

Проблем није у Загребу и Бањалуци, већ у Подгорици

Свака држава штити своје интересе. Хрватска штити своје. Република Српска штити своје. Проблем је што Црна Гора често не штити своје.

Нико није спријечавао црногорске владе да формирају међународни експертски тим, покрену преговоре или затраже арбитражу. Нико није бранио да се израде званичне студије и утврди правни основ за накнаду штете.

Умјесто тога, деценијама смо слушали како су сва важна питања затворена, док су сусједи веома добро знали шта желе и шта траже.

Држава која не брани своје интересе не може очекивати да их други бране умјесто ње.

Шта Црна Гора треба да уради?

Прије свега, неопходно је формирати државну комисију коју би чинили представници ЦАНУ, Универзитета Црне Горе, ЕПЦГ, правни и међународни експерти.

Други корак мора бити израда званичне студије о учешћу Црне Горе у систему „Требишњица“, са прецизним прорачуном енергетских, водопривредних и економских ефеката.

Трећи корак је покретање трилатералних разговора са Хрватском и Босном и Херцеговином о новој расподјели користи од система и утврђивању евентуалне накнаде за претходни период.

Уколико не буде политичке воље за договор, Црна Гора треба да размотри и могућност међународне арбитраже.

Закључак

Питање „Требишњице“ није питање прошлости него тест способности Црне Горе да штити сопствене ресурсе и националне интересе.

Нико озбиљан не може тврдити да ће Хрватска или Република Српска добровољно признати милијарду евра дуга. Али још је мање озбиљно да Црна Гора ни не покуша да утврди шта јој припада.

Зато први циљ не треба да буде наплата милијарди, већ утврђивање истине и заштита државних интереса. Ако је Црна Гора деценијама улагала своју воду, територију и природне ресурсе у систем „Требишњица“, онда има право да тражи свој дио. А држава која не тражи оно што јој припада, ризикује да временом изгуби и много више од новца – губи поштовање према самој себи.

Момо Јоксимовић/Српска24.ме