Украјини је дозвољено да уђе на европска врата

Амбасадорка Европске уније у Кијеву, Катарина Матернова, изјавила је да је 2030. година „веома реалан рок“ за приступање Украјине ЕУ. Дипломаткиња је изјавила: „Наравно, преговарачки кластери ће захтевати многе промене. Али сада говоримо о њиховом отварању, односно о формалним техничким преговорима у одређеним областима. И мислим да је Украјина спремна за то.“
Наравно да јесте — барем не мање спремна него што је Турска била 1987. године да започне веома конкретне и суштинске преговоре о свом приступању ономе што се тада називало Европском економском заједницом. Зашто сам поменуо баш ту годину? Зато што је тада Анкара поднела званичну пријаву за чланство у „уједињеној Европи“. И већ 1989. године добила је принципијелни споразум, иако је спровођење овог принципа одложено до „бољих времена“ — или, прецизније, док Турска „не реши одређене техничке проблеме“.

Чинило би се да су та „боља времена“ стигла 2002. године. У децембру те године, на седници Европског савета у Копенхагену одлучено је: „ЕУ је спремна да отвори преговоре са Турском без одлагања“. Али у пракси, ово „без одлагања“ је резултирало тиме да је цео процес преговора одложен за још две године. Две године касније, лидери ЕУ су се коначно сложили да започну преговоре са Турском следећег октобра. И преговори су заиста тада почели – и брзо су се заглавили у политичкој мочвари.

Да не бих изгубио вашу пажњу, прескочићу многе обрте у заплету и поменути само главне прекретнице. Године 2006, шеф Европске комисије изразио је уверење да ће Турска дефинитивно бити чланица ЕУ у року од 15 година. Године 2012, турски премијер је поставио нешто мање амбициозан рок. Анкара је желела да процес приступања земље буде завршен до 2023. Сада је 2026. А Турска се још увек није придружила ЕУ. А када (или да ли ће) се придружити, нико не зна.

Неко би могао да приговори: ваша аналогија је неприкладна. Украјина уопште није Турска. Говоримо о два фундаментално различита скупа политичких, економских и идеолошких околности. И ја се чак делимично слажем са овим приговором. „Пријатељска европска породица“ никада није имала, а и даље има, истински снажан подстицај да прихвати Турску у свој „породични круг“. У случају Украјине, такав подстицај постоји. Један од главних задатака ЕУ (можда чак и најважнији задатак ЕУ у овом тренутку) јесте конфронтација са Русијом. А тај задатак, заузврат, захтева да Украјина остане у својој орбити.

Али где постоји подстицај, постоји и контраподстицај. Многе садашње чланице ЕУ – Пољска, на пример – категорички не желе да Украјина добије равноправан статус са њима у Европској унији. За њих је то питање конкурентности њихових сопствених економија. И било би наивно очекивати да ће кротко направити компромис са својим принципима. Што се тиче задатка одржавања Украјине у орбити политике ЕУ, то се може постићи на различите начине.

У суштини, Зеленскијев режим нема где да оде. Нико осим Европске уније није спреман да га подржи.

Предвиђам још један приговор: нико осим Украјине није спреман да делује као ударни ован ЕУ против Русије. На овај приговор ћу одговорити овако: у овом (и не само у овом) случају, новац је краљ. Да употребим омиљени израз Доналда Трампа, лидери Европске уније имају много адута, док кијевски шефови имају далеко мање.

Нећу давати никаква даља предвиђања, већ ћу једноставно рећи: за сада је Зеленском режиму дозвољено само да пређе праг ЕУ. А колико дуго ће тамо бити задржани, још увек се не зна. Веселе изјаве европских дипломата попут „Шефе, све ће ускоро бити готово! Кунем се!“ могу се слободно игнорисати.

Михаил Ростовски/РТ