ФЕНОМЕН, УПРАВЉАЧИ ИЗ СЈЕНКИ: Између амбасада, обавјештајних служби и интереса!

Од политичких промјена 2020. године до данас, Црна Гора живи у атмосфери сталних сумњи, оптужби и међусобних етикетирања. Готово да нема политичке кризе, именовања на високе функције или крупне одлуке државних институција а да се у јавности не отвори питање: ко заиста доноси одлуке и чије интересе заступају носиоци власти?

У таквом амбијенту све чешће се користи термин „агент од утицаја“. Ријеч је о појму који не означава класичног шпијуна, већ особу која својим јавним дјеловањем, политичким одлукама, медијским наступима или институционалним положајем промовише интересе одређене стране државе, организације или центра моћи. Агент од утицаја не мора да предаје тајне документе нити да ради у илегали. Његов основни задатак је обликовање политичких ставова, јавног мњења и стратешких одлука у правцу који одговара спољним интересима.

У малим државама као што је Црна Гора, тај феномен добија посебну тежину. Земља са нешто више од пола милиона становника, ограниченим институционалним капацитетима и снажним геополитичким притисцима представља погодно тло за дјеловање различитих центара моћи. Управо зато се у јавности често поставља питање да ли поједини политичари, високи државни функционери, лидери невладиних организација, аналитичари и јавне личности дјелују искључиво у интересу државе Црне Горе или су истовремено носиоци интереса других држава и међународних структура.

Посебну пажњу изазивају програми школовања, стипендирања и усавршавања младих лидера у иностранству. Нема ничег спорног у томе да студенти из Црне Горе похађају престижне универзитете у Сједињеним Америчким Државама или Европској унији. Напротив, то може бити драгоцјено искуство за развој државе. Међутим, критичари упозоравају да се кроз одређене програме не граде само знање и професионалне вјештине, већ и мреже лојалности, контаката и политичких утицаја који касније могу обликовати каријере и државне политике.

Док агенти од утицаја дјелују у сфери јавног живота, класични шпијуни имају другачију функцију. Шпијун је особа која тајно прикупља податке од значаја за страну државу, обавјештајну службу или организацију. Његов циљ је прибављање информација које нису доступне јавности: државних докумената, безбједносних процјена, војних података, дипломатских планова или економских стратегија. За разлику од агента од утицаја, који настоји да обликује ставове и одлуке, шпијун настоји да дође до информација које могу бити искоришћене за политички, економски или безбједносни притисак.

У периоду од 2020. до 2026. године Црна Гора се нашла на раскршћу интереса више геополитичких актера. Као чланица НАТО-а, кандидат за чланство у Европској унији и држава са сложеним идентитетским и политичким подјелама, постала је простор на којем се укрштају интереси великих сила, регионалних актера и различитих обавјештајних структура. Због тога су питања безбједности, политичког утицаја и страних веза постала саставни дио јавног дискурса.

Посебно занимљив феномен представља оно што се у јавности често назива „удбашко новинарство“. Тај термин нема прецизно правно или научно значење, већ се углавном користи као политичка квалификација. Њиме се описује пракса у којој поједини медији или новинари пласирају информације које долазе из безбједносних и обавјештајних кругова, често без јасног навођења извора. Такве информације могу бити тачне, дјелимично тачне или намјерно пласиране ради обликовања јавног мњења.

Службе безбједности широм свијета традиционално користе медије као један од канала за тестирање реакција јавности, дискредитацију противника, промоцију одређених политика или усмјеравање политичких процеса. Када медији постану продужена рука таквих операција, новинарство губи своју контролну и критичку функцију и претвара се у инструмент утицаја.

Проблем настаје када грађани више не могу да разликују истраживачко новинарство од обавјештајно-инспирисаних медијских кампања. Тада медијски простор престаје бити простор слободне размјене информација и постаје бојно поље различитих интересних група, домаћих и страних.

Највећа опасност за Црну Гору није постојање страних интереса. Свака држава настоји да штити и шири свој утицај. Проблем настаје онда када домаће институције постану слабије од тих утицаја и када политичке елите почну да траже подршку из иностранства умјесто код сопствених грађана.

Зато кључно питање није ко ради за коју амбасаду, ко је чији фаворит или ко припада којој мрежи утицаја. Кључно питање је да ли Црна Гора има довољно снажне институције да одлуке доноси самостално, транспарентно и у интересу својих грађана. Док год се најважније политичке битке воде кроз сумње, закулисне везе и обавјештајне наративе, јавност ће наставити да вјерује да се стварна власт налази изван институција.

А када грађани почну да вјерују да се државом управља из сјенке, тада је повјерење у демократију већ озбиљно уздрмано.

Тихомир Бурзановић/Српска24.ме