Дан устанка народа Србије: Навршило се 85 година од почетка оружаног устанка у Србији

Хицима које је 7. јула 1941. године, пре 85 година, у Белој Цркви код Крупња испалио Живорад Јовановић Шпанац започела је оружана борба КПЈ против окупатора.

Хици политичког комесара Рађевачко азбуковачке чете Ваљевског партизанског одреда Живорада Јовановића Шпанца означили су почетак устанка у Србији и Југославији у Другом светском рату.

На Ивањдан, када Српска црква обележава рођење Светог Јован Претече односно Крститеља, у селу Бела Црква недалеко од Крупња, традиционално је одржаван вашар, када су се мештани села и околине масовно окупљали. Осим верских мотива то је била прилика за сусрете, трговину, забаву.

Те 1941. пошто је црквена служба окончана, у време када је вашар привођен крају, Средоје Кнежевић, председник општине села Бела Црква, позвао је присутне да се разиђу, имајући у виду ванредне прилике под окупацијом.

У то време, између 17 и 18 часова, на месту одржавања вашара у селу појављују се припадници Рађевачко азбуковачке чете Ваљевског партизанског одреда.

Присутнима су се, с позивом на отпор окупатору, обратили др Миша Пантић, који је предводио јединицу, Чеда Милосављевић и Жикица Јовановић Шпанац, политички комесар чете.

Према појединим наводима, говорили су и Владан Бојанић и мештанин Богољуб Ракић.

Обраћања су садржала апеле да се пружи отпор окупатору и органима постојеће, наслеђене, администрације, што је подразумевало и обуставу привредне активности, која је, како су тврдили, у служби окупатора.

Одлучно је позвано на непослушност, бунт, устанак.

Пошто се група припадника Рађевачко азбуковачке чете повукла из села, на месту одржавања вашара, где су се устаници обратили присутнима, појављују се двојица жандарма, Миленко Браковић и Богдан Лончар.

Жандармеријска станица налазила се, иначе, у оближњој Завлаки, а њих двојица у Белој Цркви се тада налазе у склопу редовних активности обиласка.

Бојанић је, одмах пошто их је уочио, позвао назад припаднике Рађевачко азбуковачке чете, који су већ изашли из села.

Уочивши устанике, жандарми су пуцали у ваздух, у складу с правилом службе. Жикица Јованових је одмах пуцао у обојицу.

Устаничка група се потом повукла на Соколску планину.

На том простору, управо у Крупњу, биће формиран и први Народоослободилачки одбор у окупираној Србији, што је подразумевало развлашћивање претходно постојећих локалних органа власти. Историја

Рађевско азбуковача чета је као формација устројена два дана раније, 5. јула. До упада у Белу Цркву 7. јула налазили су се у оближњој шуми Слаовина.

Ваљевски одред формиран је 25. јуна. Чиниле су га четири цете – Колубарска, Посавско тамнавска, Рађевачко азбуковачкеа и Подгорска. Било је планирано да свака има по 50 бораца.

Позив КПЈ на устанак уследио је пошто је Немачка напала Совјетски Савез 22. јуна 1941, а одлуку о устанку Политбиро Централног комитета КПЈ донео је у Београду 4. јула.

Живорад Јовановић, познат као Жикица Шпанац, рођен је у Ваљеву 1914. године. Средњошколско образовање окончао је у Београду, пошто је из Ваљевске гимназије избачен. Студирао је књижевност на тадашњем Филозофском факултету Универзитета у Београду. Извесно време био је сарадник листа Политика. Припадник КПЈ био је од 1935. године. Од 1937. борио се у Шпанији као припадник Интернационалних бригада, током грађанског рата у тој земљи. Пошто је република поражена 1939. нашао се у Француској попут других његових сабораца. У Краљевину Југославију вратио се септембра 1940. године.

Међу организаторима је устанка у Западној Србији у лето 1941. године.

Погинуо је марта 1942. у Радановцима код Косјерића. Проглашен је за народног хероја.

Тадашњи заповедник Рађевачко азбуковачке чете Милош Миша Пантић рођен је 1904. такође у Ваљеву. Завршио је студије медицине. Важио је за народног лекара који није наплаћивао сиротињи, а бавио се и публицистиком. Члан КПЈ постаје 1933, а Покрајинског комитета за Србију 1940. године.

Погинуо је фебруара 1942, код села Ивање, недалеко од Пријепоља, под нејасним околностима.

Богдан Лончар и Миленко Браковић, жандарми убијени првим устаничким хицима, били су припадници те службе у Краљевини Југославији. Према међународним прописима за окупирана подручја, полицијске и административне службе остајале су на дужностима и у условима окупације.

Обојица су рехабилитовани децембра 2008. одлуком Окружног суда у Шапцу.

Дан устанка народа Србије и Југославије, 7. јул, све време постојања социјалистичке Југославије обележаван је свечано, као државни празник, манифестацијама и подсећањем на партизанску борбу, што је у Србији у скромнијој форми настављено и деведесетих година, у време Савезне Републике Југославије.

Скупштина Србије усвојила је 10. јула 2001. Закон о празницима којим је за Дан државности Србије установљен 15. фебруар – Сретење, као подсећање на почетак Првог српског устанка 1804. године, чиме започиње модерна српска држава.

192.рс