ДОКЛЕ ЋЕ СРПСКИ ЈЕЗИК И ТРОБОЈКА ЧЕКАТИ ПРАВДУ У ЦРНОЈ ГОРИ?

У Црној Гори постоји једна политичка дисциплина у којој су готово све власти биле неприкосновени шампиони – како одложити рјешавање проблема, а истовремено убиједити грађане да је управо то државничка мудрост. Најбољи примјер те политичке вјештине јесу статус српског језика и народне тробојке. Што се више говори о демократији, све се мање чује глас оних који траже само равноправност.

Колико још треба да чекамо? Још једне изборе? Још једну реконструкцију Владе? Још једну експертску владу? Још једну уставну реформу? Или можда треба сачекати да нека нова генерација политичара открије да је српски језик, ипак, реалност, а не привремена појава коју ће вријеме само од себе избрисати?

Испада да је лакше промијенити три владе него једну неправду. Лакше је организовати бескрајне округле столове, европске форуме, свечане академије и конференције о људским правима, него признати оно што показују и историја и пописи становништва – да српски језик говори највећи број грађана Црне Горе.

Али, чињенице су, изгледа, прихватљиве само када не ремете политичке комбинације.

Свако ко је имао прилику да исправи ову неправду, а није, не може се сакривати иза флоскула о компромису. Компромис није када једни стално одустају, а други стално добијају. То није компромис – то је политички комфор за оне који немају храбрости да донесу праведну одлуку.

Највећа иронија је што се управо они који се највише позивају на европске стандарде највише плаше једног европског принципа – равноправности. У Европи је природно да се поштује језик којим говори велики број грађана. Само је код нас то опасна политичка тема, као да је српски језик државни непријатељ, а не матерњи језик стотина хиљада људи.

Када год дође тренутак да се нешто промијени, стиже добро позната реченица: „Није сада вријеме.“ Та реченица је постала незванична химна црногорске политике. Није вријеме за српски језик. Није вријеме за тробојку. Није вријеме за равноправност. Али је, некако, увијек вријеме за подјелу функција, фотеља и директорских мјеста.

Очигледно је да су политичке фотеље хитније уставно питање од права грађана.Ако се већ мијења Устав, зар није било природно да се исправе неправде које трају скоро двије деценије? Или је Устав документ који се мијења само онда када то одговара политичким центрима моћи, а не када треба исправити неправду према грађанима?

Српски језик није ничији политички пројекат. Он није страначка платформа нити изборни слоган. Он је језик којим су говориле и говоре читаве генерације у Црној Гори. Он није гост у овој држави. Он је један од темеља њеног идентитета. Исто важи и за народну тробојку. Под њом су живјели наши преци, бранили ову земљу, градили школе, цркве и куће. Данас се поједини понашају као да је историја почела оног дана када су они ушли у политику. Али историја има једну незгодну особину – не може се преправити скупштинском већином.Не може се избрисати оно што је народ памтио вијековима.

Посебно је занимљиво што они који стално говоре о помирењу најупорније избјегавају управо теме без којих помирења нема. Не може бити повјерења ако један дио народа годинама слуша да треба још мало да сачека како не би некоме засметала његова равноправност.
Колико још? Пет година? Десет? Двадесет? Или док сви не престану да постављају то питање?

Грађани су уморни од политике која сваки озбиљан проблем претвара у питање погодног политичког тренутка. Уморни су од обећања која трају дуже од мандата оних који их дају. Уморни су од приче да ће правда доћи сутра, јер је то „одговорна политика“.Истина је много једноставнија. Одлагање није одговорност. Одлагање је само љепши назив за недостатак политичке храбрости.

Не тражимо ничија права. Не тражимо ничије симболе. Не тражимо ничији језик. Тражимо да престане дискриминација према сопственом народу и његовом језику. Тражимо да се принцип равноправности коначно примјењује, а не само свечано изговара пред страним дипломатама.

Ако је Црна Гора заиста демократска држава и ако је Европска унија наш искрени циљ, онда је вријеме да то покажемо дјелима. Демократија није церемонија. Није саопштење. Није конференција за новинаре. Демократија почиње оног тренутка када држава престане да дијели своје грађане на оне чија су права важна и на оне чија права могу још мало да причекају.Јер, ако су сви грађани једнаки, онда су једнаки и њихов језик, њихова традиција и њихови историјски симболи.

А ако то није тако, онда бар престанимо да слушамо лекције о европским вриједностима. Ниједна политичка декларација не може сакрити једноставну истину: правда која стално касни престаје да буде правда. Она постаје политички изговор.А изговора је, заиста, било и превише.

Пише: мр Момо Јоксимовић, предсједник Партије пензионера Црне Горе