КАД ТАБЛОИДИ ПИШУ УСТАВ: Лов на „издајника“ као увод у нову политичку превару!

Устав је најозбиљнији документ једне државе. Али када се о уставним промјенама почне расправљати кроз насловне стране таблоида, онда је јасно да циљ више није истина, већ производња политичке хистерије.

Посљедњих дана управо то гледамо. Дио београдских таблоида отворио је фронт против предсједника Скупштине Црне Горе Андрије Мандића и Нове српске демократије, представљајући као готово извјесно да ће се кроз будуће уставне промјене избрисати или деградирати српски језик. Још је занимљивије што су тај наратив без много резерве прихватили и поједини политичари из Црне Горе, који годинама своју политичку егзистенцију граде искључиво на оптужбама да је неко „издао српске националне интересе“.

Проблем је што чињенице не подржавају такву драматизацију.

О уставним промјенама се заиста говори, али прије свега у контексту европских интеграција, реформе правосуђа и отклањања институционалних блокада. До данас не постоји усаглашен текст амандмана који би предвиђао брисање српског језика из Устава, нити је покренута формална процедура која би водила у том правцу. То, наравно, не значи да такве иницијативе никада неће бити. Али политичка озбиљност налаже да се разликују могућности од чињеница.

Управо ту почиње одговорност медија.

Таблоидна логика не живи од чињеница него од узбуне. Она не поставља питање шта је могуће него шта може изазвати највећи страх. Ако се страх покаже политички корисним, онда постаје ударна вијест без обзира на то има ли стварног основа.

У овом случају створен је утисак да Андрија Мандић мирно посматра укидање српског језика, па чак и да на то пристаје како би сачувао власт. То није анализа. То је политичка конструкција која има јасан циљ – да се код дијела српског бирачког тијела произведе осјећај преваре и разочарања.

Наравно, нико није изнад критике. Ни Мандић, ни Нова српска демократија, нити било која друга странка. Ако неко сматра да је руководство НСД направило политичке уступке који су превелики, то је легитимна тема за расправу. Али критика није исто што и фабриковање атмосфере у којој се свака гласина представља као политичка чињеница.

Посебну одговорност сносе политичари из Црне Горе који су одлучили да стану у строј иза такве кампање. Умјесто да смире тензије и траже одговоре у институцијама, они су додатно појачали наратив о „издаји“, као да им је важније да ослабе политичког конкурента него да заштите кредибилитет јавне расправе.

То није нова појава.

На политичкој сцени Црне Горе већ годинама постоји пракса да је лакше оптужити некога за издају него аргументовано доказати да је погријешио. Данас сте издајник ако разговарате са Бриселом. Сутра ако разговарате са Београдом. Прекосутра ако разговарате са Подгорицом. Таква политика не производи рјешења него сталну мобилизацију незадовољства.

Иронија је што су исти они који данас говоре да је српски језик угрожен често годинама ћутали када је било потребно институционално рјешавати његов стварни статус. Лакше је подизати температуру пред камерама него водити сложене преговоре који захтијевају већину за промјену Устава.

Зато се оправдано поставља питање: коме је потребна ова кампања?

Да ли је њен циљ заиста заштита српског језика или слабљење најјаче странке међу српским бирачима у Црној Гори? Ако је прво, онда би расправа требало да буде заснована на текстовима амандмана, правним анализама и политичким аргументима. Ако је друго, онда је српски језик постао само средство у унутрашњем политичком обрачуну.

У томе лежи суштина проблема.

Када националне теме постану оружје за дневнополитичке сукобе, оне престају бити питања идентитета и постају средство манипулације. Највећу цијену тада плаћају управо они грађани чија се осјећања најчешће призивају у политичким кампањама.

Српски језик у Црној Гори није таблоидни наслов. Он је језик огромног броја грађана и питање које заслужује институционалан, озбиљан и одговоран приступ. Ако икада дође до иницијативе да се његов уставни статус мијења, онда ће бити вријеме за снажан политички отпор и јавну расправу.

До тада, производити панику на основу претпоставки није одбрана српског језика. То је злоупотреба српског језика.

А они који у томе учествују – било да сједе у редакцијама таблоида или у фотељама политичких странака – требало би да знају једну једноставну истину: највећу штету националним интересима не наносе они које без доказа проглашавају издајницима, већ они који сваку важну тему претварају у медијски спектакл.

Јер када таблоиди почну писати Устав, држава више не разговара о својој будућности. Она постаје талац насловних страна.

Најављен је скуп у Беранама Нове српске демократије 15.јула под слоганом „Нови српски одговор за ново вријеме; Градимо будућност. Чувамо традицију.“, представља много више од уобичајеног страначког окупљања.

Он је прилика да се политичка визија Андрије Мандића и Нове српске демократије представи непосредно грађанима и да се покаже да политика може бити заснована на разговору, повјерењу и конкретном раду.

Кажу да обиласком Црне Горе Андрија Мандић предходних дана је био задовољан колико грађана подржава његхову идеју и колико су Срби у Црној Гори за европски пут и чланство у ЕУ,. Тим прије да Срби из Црне Горе буду први Срби са Балкана чланови европске породице народа, али и да српски језик буде званички језик и служебени језик у Бриселу. Традиционална, што не рећи српска Црне Горе је то већ једном била у 19 вијеку на Берлиском конгресу када је добила своју државност на Берлинском конгересу.

До гледања у Беранама. Брзо ће, за неке сусрет са српском политичком истином у Црној Гори, а шта тад.

Тихомир Бурзановић/Српска24.ме