Јоле Вучуровић и политика компромиса НСД-а на штету Срба

Платформа коју је Нова српска демократија помпезно назвала „Нови српски одговор за ново вријеме” није никакав одговор. То је политички алиби за продужавање једног непринципијелног компромиса у којем српски народ треба да уступа суштинска права, док му се као историјски успех приказује чињеница да су поједини страначки кадрови добили кабинете, службене аутомобиле и места за столом за којим се најчешће издају српски интереси.

Најновија објава Јована Јола Вучуровића покушај је да се недостатак резултата прекрије крупним речима о Европи, уједињењу, миру, достојанству, запошљавању и стрпљењу. Када се те речи ослободе страначке амбалаже Нове српске демократије, остаје политика која Србима поручује да још мало сачекају, још једном прећуте и још дуже верују да ће оно што представници НСД-а нису успели да изборе у Подгорици једнога дана, неким чудом, стићи из Брисела.

Најпре треба рашчистити тврдњу да ће српски политичари у Црној Гори увести ту државу у Европску унију и тако остварити циљ Срба у Србији и Републици Српској, омогућавајући им да поново буду заједно. Европска унија није национална држава, нити механизам српског уједињења. У њу приступају државе, свака под сопственим условима, са сопственим институцијама, границама и спољном политиком. Република Српска није самосталан кандидат, већ ентитет унутар Босне и Херцеговине, док Србија води свој засебан приступни процес.

Зато улазак Црне Горе у ЕУ, сам по себи, неће национално, политички нити институционално ујединити Србе. Он може олакшати кретање људи и капитала, али не може заменити српску националну политику. Представљати европску интеграцију Црне Горе као облик поновног уједињења Срба значи или не разумети природу Европске уније или свесно продавати политичку маглу.

Још је проблематичније што НСД говори о европском путу као наводном националном подвигу, а да пре тог пута није решено основно питање положаја српског језика. Према попису, српски је као матерњи навело 43,18 одсто становника Црне Горе, а као језик којим уобичајено говори 43,52 одсто грађана. То је више од удела црногорског језика. Ипак, Устав Црне Горе прописује да је службени језик црногорски, док су српски, босански, албански и хрватски само у службеној употреби.

Дакле, језик којим говори највећи број становника није службени језик државе и то је питање уставне хијерархије. Исти тај устав као државну заставу признаје црвену заставу са грбом и златним обрубом, док српска народна тробојка, упркос свим обећањима, није враћена у институционални поредак.

Европска унија тренутно има 24 службена језика, а правила о њиховој употреби утврђује Савет ЕУ једногласно. Историјски гледано, проширења су доносила и нове службене језике, али из тога не произлази да би сви језици који су у некој држави у службеној употреби аутоматски добили исти статус у Унији.

Ако Црна Гора приступи ЕУ са садашњим уставним решењем, њени представници ће у Брисел стићи из државе у којој је црногорски једини службени језик, док је српски задржан у нижој уставној категорији. НСД, према томе, хрли да европску интеграцију представи као српски успех, иако није обезбедила да језик већине буде равноправан ни у самој Црној Гори. Ако је то тај нови српски одговор, онда не знам шта је пристанак да се старо понижење овери у новом политичком паковању.

Ништа убедљивија није ни социјална прича о добрим платама, аутомобилима, становима и новим приликама. Општи економски показатељи не доказују да су Срби престали да буду дискриминисани, нити да су добили послове који одговарају њиховом бројном уделу, стручности и образовању. Према Монстату, просечна стопа незапослености у 2025. години износила је 10,7 одсто. Завод за запошљавање је за април исте године наводио регистровану стопу од 9,91 одсто као историјски минимум, али је реч о различитим методологијама које ништа не говоре о националној структури, квалитету радних места и висини зарада.

Вучуровић би, уместо рекламног набрајања аутомобила и стамбених кредита, морао да објави прецизне податке. Колико је грађана српске националности запослено откако је НСД ушла у власт? У којим институцијама? На којим положајима? Колико их је у руководећем кадру, полицији, правосуђу, дипломатији, безбедносном сектору, просвети и државним предузећима? Колике су им зараде? Колико их је запослено на неодређено, а колико преко привремених уговора и партијских квота?

Влада објављује збирне прегледе броја запослених у јавној управи, али Вучуровић уз своје тврдње није понудио ниједну проверљиву табелу о националној структури, радним местима и платама људи на које се позива. Без тих података, запошљавање Срба остаје страначка парола. Не зна се да ли су добили места на којима се доносе одлуке или послове које су други напустили пошто су се већ распоредили у врховима система. Не зна се да ли је исправљена системска неправда или је направљена мрежа партијски зависних запослених чија егзистенција служи као средство политичке дисциплине.

Достојанство једног народа не мери се бројем страначких запослења. Оно се мери правом да се тај народ слободно именује, да његов језик има положај који одговара стварности, да његови симболи не буду прогнани из институција и да његова историја не буде представљена као окупаторска, а то Вучуровић прећуткује и то ме не изненађује.

Вучуровић каже да се за српски језик, заставу и друга питања треба борити изнутра, смирено, одговорно и у сарадњи са другима. Српски народ у Црној Гори већ годинама слуша исту формулу, треба бити стрпљив, није тренутак, треба сачувати стабилност. Само да се не угрози европски пут Јола Вучуровића, јер му партнери у власти још нису спремни па ће он онако бистар деловати постепено са српљењем без рока и одустајањем на рате.

Нико разуман не тражи непромишљеност и сукобе, али политичка одговорност подразумева циљеве, услове и црвене линије. НСД мора да каже шта ће учинити ако српски језик не постане службени пре уласка Црне Горе у ЕУ. Шта ће учинити ако тробојка остане изван институционалног поретка? Шта је питање због којег је спремна да напусти власт? Постоји ли уопште такво питање или је опстанак на функцијама већ проглашен највишим националним интересом?

Вучуровић тврди да Срби морају бити за столом, тамо где се доносе одлуке. Али није довољно седети за столом. Важно је шта се за тим столом спречило, шта је промењено и шта је потписано. Црна Гора је гласала за резолуцију Генералне скупштине УН о Сребреници. Та резолуција формално не проглашава српски народ геноцидним, али је у великом делу српске јавности с разлогом доживљена као политички селективан акт који отвара простор за колективну стигматизацију. Црна Гора је била међу 84 државе које су гласале за, а Јолева НСД је после тога остала у власти и наставила да објашњава Србима зашто морају да буду стрпљиви.

У парламенту у којем НСД чини део власти усвојене су и измене Закона о статусу потомака династије Петровић Његош, а у закону је преживела формулација о насилној анексији и окупацији државе Црне Горе из 1918. године од стране српске војске. Према томе, Срби јесу у институцијама, али институције и даље усвајају акте у којима се уједињење Црне Горе и Србије описује језиком политичке и историјске оптужнице. Срби заиста јесу за столом, али се за тим столом доносе одлуке које не одражавају њихово историјско памћење и национално достојанство.

Зато прича о неопходности останка кадрова НСД-а на функцијама истовремено изазива и подсмех и мучнину. Испада да су министарска места, управни одбори и кабинети постали једина брана нестанку српског народа. Као да Срба није било пре тих функција и као да су свој идентитет добили тек када је неколико страначких првака ушло у власт.

Срби нису нестали ни за време режима Мила Ђукановића, када су били готово потпуно истиснути из система. Тада су, барем, знали са каквом се политиком суочавају. Били су сложнији, препознавали су притисак и нису га називали компромисом. Данас им се политичка немоћ продаје као мудрост, а одсуство резултата као државничка зрелост.

И реченица да Црна Гора припада свима представља празно опште место. Срби то не морају да уче од Вучуровића. Они су вековима уграђени у историју, духовност и државотворну традицију Црне Горе. Управо су они били доведени у положај да у сопственој земљи доказују да нису дошљаци, да њихов језик није туђ и да њихова тробојка није непријатељско знамење.

Сви други народи у Црној Гори остварују право да своје националне интересе јасно формулишу и политички условљавају. Само се Србима поручује да још чекају, да не таласају и да верују како ће им Брисел једнога дана поклонити оно што њихови представници нису изборили у Подгорици.

Подједнако је непримерено Србима непрестано слати поруке о миру, као да су они ти који су мир угрожавали. Српски народ је годинама трпео институционалне притиске, дискриминацију, ударе на Српску православну цркву, језик и идентитет. Одговорио је масовно, истрајно и мирно. Зато никоме из НСД-а није потребно да данас том народу држи лекције о уздржаности.

На крају, Вучуровић каже да Срби не долазе однекуд са стране, већ да припадају коренима Црне Горе. То је тачно, али начин на који је формулисано оставља простор за стару конструкцију према којој су Срби у Црној Гори нека посебна, локализована национална појава, одвојена од српског народа у целини. Корен Србина у Црној Гори није у референдумском датуму 21. мају 2006. године, нити је српски идентитет производ савремене црногорске државности. Србин у Подгорици, Беранама или Пљевљима припада истом народу као Србин прогнан из Книна, Србин који је остао у Призрену, Србин у Београду, Врању или Бањалуци. Државне границе могу да одреде држављанство и институционални поредак, али не могу да преправљају национално памћење и осећање припадности.

„Нови српски одговор” зато није нов. То је стара политика чекања, повлачења и прилагођавања, сада украшена европским паролама и социјалним рекламама. Њен циљ није да објасни шта је НСД постигла, већ да оправда зашто није постигла оно што је обећавала. Јован Вучуровић би морао да разуме да се питањима српског идентитета, историје и националних права не приступа површним страначким памфлетом. За то су потребни резултати, бројке, рокови и политичка храброст.

Србима свраке нису попиле памет. Нити их је фасцинирала чињеница да су некадашњи борци за национална права постали гласноговорници бесконачног стрпљења и чувари сопствених функција.

Владимир Вуковић/Политика