За премијера и ПЕС дан за „Сребреницу“ приоритет, српски језик и тробојка под ноге!

Најава да би Влада Црне Горе до краја седмице могла да прогласи 11. јул Даном сећања на „геноцид“ у Сребреници, на иницијативу министра Фатмира Ђеке, поново је отворила бројна питања у јавности. Ђека, као политички представник дела албанске заједнице у Црној Гори, која према последњем попису чини око пет одсто становништва, предложио је одлуку која изазива различите реакције и додатно продубљује постојеће поделе у друштву.

Није спорно да свака жртва заслужује пијетет и поштовање, али јесте питање да ли се овакве одлуке могу доносити без ширег друштвеног договора, посебно у земљи са сложеним историјским и идентитетским питањима.

Поставља се и питање зашто Покрет Европа сад, као највећи чинилац власти, не покаже једнако поштовање према свим народима у Црној Гори и не допринесе исправљању, како критичари наводе, историјске неправде према српском народу, док, с друге стране, жури да испуни захтеве албанских и бошњачких политичких представника.

Када се доносе одлуке које значајно утичу на осећања великог броја грађана, неопходан је одговоран приступ који неће додатно продубљивати поделе.

Истовремено, у Црној Гори и даље остаје нерешено питање равноправности српског језика, иако према званичним подацима српским језиком говори више од 43 одсто грађана, док се Срби изјашњавају као готово трећина становништва. Упркос тој чињеници, српски језик нема статус службеног језика заједно са црногорским, што многи грађани доживљавају као неправду и дискриминацију.

Питање језика није само питање лингвистике, већ и питање идентитета, културе и равноправности. Недопустиво је да у држави у којој највећи број грађана говори српским језиком тај језик нема равноправан уставни статус у службеној употреби.

Посебно је проблематично што су бројна питања која се тичу права српског народа годинама остала отворена. Од језика, преко образовања и културног наслеђа, до питања државних симбола и других идентитетских тема, многи сматрају да су одлуке у претходном периоду често доношене на штету Срба у Црној Гори.

Додатну одговорност имају и политички представници који су добили гласове Срба, али након уласка у власт нису допринели исправљању, како се наводи, темељних неправди, већ су приликом одлучивања били уздржани или против, истовремено не покрећући ова питања. Грађани који су им указали поверење с правом очекују да теме које су годинама обећаване коначно буду решене.

Равноправност не може бити принцип који важи само за поједине заједнице, док се права других одлажу или игноришу. Ако Црна Гора жели да буде држава свих својих грађана, онда мора подједнако поштовати и мањинске заједнице и народ који чини готово трећину њеног становништва.

Стабилно друштво не гради се наметањем одлука које деле јавност, већ отвореним разговором и спремношћу да се реше сва питања која оптерећују односе међу грађанима. Док год се једна велика заједница осећа запостављено и ускраћено за основна идентитетска права, прича о пуној равноправности остаје недовршена.

Борба