Свети мученици дабробосански и милешевски: Страдалници од усташке каме и партизанског метка

Саборни празник ових Божјих угодника, који су пострадали за веру и свој народ током Другог светског рата од усташке и комунистичке руке, установљен је на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве у мају 2005. године. Овај свештени спомен обухвата свете свештеномученике дабробосанске и милешевске, као и мученике гламочке и куленвакуфске. Док се заједнички помен страдалаца Дабробосанске епархије врши у мају, Сабор свештеномученика милешевских свечано се прославља 11. јула. Међу дабробосанским страдалницима посебно се спомиње свештеномученик Петар, митрополит дабробосански, чији је главни спомен 4. септембра, као и исповедник Варнава, епископ хвостански, који се прославља 30. октобра.

Страдање за Христа повезало је бројне слуге Божје у овим мученичким крајевима. Осам монаха манастира Житомислић, преподобномученици житомислићки, међу којима су били јеромонаси Доситеј Вукићевић, Константин Вучуровић и Макарије Пејак, усташе су бациле у јаму током Другог светског рата. Њихове мошти су касније похрањене у манастирској цркви, али су манастир и гробница поново разорени у сукобима деведесетих година, да би коначно били прибројани светима 15. маја 2003. године. Свештеномученик Момчило Челебићки (Гргуревић) преживео је неколико усташких завера, али га је у новембру 1945. године, по завршетку рата, ухватила комунистичка потера и свирепо му одсекла главу, која је однета као трофеј у зграду општине, а његове мошти данас почивају у Челебићима и точе чудесну небеску светлост.

Усташки терор однео је животе многих ревносних пастира дабробосанских. Свештеномученик Добросав Доњевакуфски (Блажевић) ухапшен је од стране усташа у јуну 1941. године, вођен окован улицама и зверски убијен на путу за Бугојно, а тело му никада није пронађено. Свештеномученик Јован Возућки (Зечевић), који је у младости робијао због припадности групи Гаврила Принципа, одведен је у јуну 1941. године теретним вагоном у Копривницу, где је страшно мучен и убијен. Пароха брежичанског и биљешевског, свештеномученика Миладина Биљешевског (Минића), ухапсиле су усташе у априлу 1941. године, а убио га је бивши фратар Еуген Гујић. Свештеномученик Марко Купрески (Поповић) заклан је у јуну 1941. године у шуми Јусуфа Спајића након неколико дана тамновања у Бугојну. Свештеномученик Димитрије Никшићки (Рајановић) убијен је са групом Срба у околини Илијаша у августу 1941. године, док је свештеномученик Реља Блажујски (Спахић) стрељан од стране усташа истог месеца у шуми код Бутмира заједно са двадесет и шест својих парохијана. Свештеномученик Добросав Сјеверински (Соковић) допао је усташких руку у Сарајеву, где је и убијен у лето 1941. године.

Протојереј Богдан Сарајевски (Лалић) ухапшен је у јуну 1941. године заједно са својим сином, учеником богословије, након чега су обојица одведени на Велебит и бачени у злогласну јаму Јадовно. На овим просторима памте се и они који су страдали од других окупатора или у ранијим прогонима, попут свештеномученика Трифуна Илијашког (Максимовића), кога су због српског родољубља стрељале аустријске власти у Семизовцу септембра 1914. године, и исповедника Лазара Арадског (Ћулибрка), који је преминуо интерниран у логору Арад 1915. године. Свештеномученик Саво Сарајевски (Шкаљак) био је аустријски талац и преминуо је од последица мучења у сарајевској болници 1918. године. Такође, свештеномученика Ратомира Дубочког (Јанковића) и свештеномученика Андрију Пљеваљског (Шиљка) стрељали су италијански окупатори у Пљевљама у децембру 1941. године.

Комунистички терор однео је подједнако велике жртве међу свештенством обоје епархија, како током рата, тако и у суровим мирнодопским чисткама. Сабраћа манастира Жиче, јеромонах Михаило (Ђусић) и протосинђел Јован (Рапајић), ухваћени су од стране партизана у мају 1945. године, мучени и изгладњивани у затвору ОЗНА-е, те натерани да сами себи ископају јаму пре него што су стрељани у Блажују код Сарајева. Свештеномученик Велимир Кошутички (Мијатовић) избегао је из Босне у Србију, али су га партизани пронашли и стрељали у марту 1945. године. Из редова милешевских страдалника, у октобру 1941. године партизани су стрељали игумана милешевског Нестора (Тркуљу), као и дугогодишњег старешину манастира Свете Тројице код Пљеваља, архимандрита Серафима (Џарића), у децембру исте године.

У таласу послератног комунистичког насиља 1945. године, партизани су стрељали свештеномученика Будимера Добрунског (Соколовића) у Миљевини, свештеномученика Саву Брезанског (Шиљка) у Славонији, свештеномученика Божидара Которског (Минића), као и војног свештеника Милорада Илинобрдског (Вукојичића), кога је Војни суд у Пљевљама осудио на смрт под оптужбом да је био четник. Свештеномученик Михаило Прибојски (Јевђевић) стрељан је у Новом Пазару, а свештеномученик Слободан Пљеваљски (Шиљак) у децембру 1945. године. Свештеномученик Душан Бучевски (Пријовић) страдао је од партизанског метка у Пљевљама 1946. године. Неки су мученичку круну примили у комунистичким казаматима, попут исповедника Божидара Биљешевског (Јовића), који је невин преминуо 1951. године у Казнено-поправном заводу у Зеници током издржавања осмогодишње робије.

У овом заједничком свештеном спомену и небеском лику новомученика српских светле и имена протојереја Милана Божића, епископа Варнаве Настића, протопрезвитера Симе Бањца, протопрезвитера Мирка Стојисављевића, протопрезвитера Милана Бањца, протопрезвитера Вукосава Милановића, протопрезвитера Милана Поповића, презвитера Родољуба Самарџића и свештеника Дамјана Штрпца, који су својом крвљу и верности Христовој цркви запечатили истину православне вере на просторима Дабробосанске и Милешевске епархије.

Компас инфо