БЕРАНЕ ИЗАЗВАЛО ПОЛИТИЧКУ ПАНИКУ: Старе етикете изгубиле смисао, тест за нове српске идеје!

У црногорској политици постоји једно неписано правило: када нестану аргументи, појаве се етикете. Оне су јефтиније од анализа, трајније од чињеница и много лакше за употребу. Зато се код нас политичке расправе често не воде о програмима, већ о представама које политички актери имају једни о другима.

Управо зато најављени скуп Нове српске демократије у Беранама, заказан за 15. јул под слоганом „Нови српски одговор за ново вријеме“, превазилази оквире уобичајеног страначког окупљања. Не зато што ће један митинг промијенити политичку стварност, већ зато што је отворио питања која се годинама избјегавају. Може ли политичка странка мијењати нагласке, а да јој се то не тумачи искључиво као тактика? Могу ли национални идентитет и европске интеграције бити дио истог политичког речника? И, можда најважније, да ли је црногорска политичка сцена спремна да прихвати промјену код својих противника или је прихватљива само онда када долази из „сопственог“ табора?

Ту почиње занимљива прича.

Црна Гора је више од три деценије живјела у политичком амбијенту у којем су многе улоге биле унапријед подијељене. Једни су били означени као носиоци европске политике, други као чувари националног идентитета, трећи као стална опозиција, а четврти као неизбјежни критичари свега што се мијења. Та подјела је временом постала удобна, јер није захтијевала много размишљања. Довољно је било препознати говорника и већ се знало шта ће рећи.

Међутим, политика је жива ствар. Она не мирује, чак ни онда када би многи жељели да остане замрзнута у времену које им је било политички најисплативије.

Последњих година видљив је покушај да се унутар појединих странака промијени реторика. Више се говори о економији, институцијама, инвестицијама, владавини права и европским интеграцијама, а мање о великим историјским темама које су деценијама доминирале јавним простором. Да ли је ријеч о суштинској трансформацији или о политичком прилагођавању околностима? То је легитимно питање и на њега не постоји једноставан одговор.

Управо зато ће Беране бити више од мјеста окупљања. Биће својеврсни политички тест. Не само за организаторе, већ и за њихове критичаре.Јер реакције које су се већ могле чути говоре да је многима важније ко изговара одређене политичке поруке него шта те поруке заиста садрже.

Посебно је занимљиво посматрати дио политичке сцене који је годинама европске интеграције представљао као своју природну политичку територију. У демократском друштву европска оријентација не би требало да буде страначки монопол, већ заједнички политички оквир. Ипак, сваки пут када неко из другог политичког блока почне да користи исти рјечник, појављује се извјесна нелагодност. Као да је спорно то што се политички простор шири, а не то да ли су изговорене идеје добре.

Ништа мање занимљив није ни однос дијела српске политичке јавности према свакој промјени политичког приступа. У појединим круговима и даље влада увјерење да је политичка досљедност могућа само ако се ниједна реченица не промијени деценијама. Као да је политика музејски експонат, а не процес који мора да одговара на нове околности. Такав приступ често не оставља простор за политичку еволуцију, иако су управо промјене често услов успјешног функционисања у савременом демократском окружењу.

У свему томе постоји један занимљив парадокс. Они који су годинама критиковали политичке противнике због наводне неспремности да прихвате европске стандарде сада суочени су са могућношћу да се политички простор мијења. Истовремено, они који су били критиковани морају показати да нова реторика није само другачији избор ријечи, већ и другачији приступ политици. Управо ту ће се мјерити кредибилитет сваког политичког актера.

Беране су симболично занимљив избор и из другог разлога. У времену када је политички живот често концентрисан у Подгорици, избор града на сјеверу подсјећа да политичке поруке не морају увијек долазити из институционалног центра. То, само по себи, не гарантује квалитет политике, али шаље поруку да се јавни разговор не мора водити искључиво у главном граду.

Наравно, ниједан скуп, ма колико био масован, не може сам по себи бити доказ политичке снаге или исправности било које идеје. Политика се не мјери бројем окупљених, већ способношћу да обећања претвори у резултате. Управо зато је важно да свака политичка порука, без обзира ко је изговара, буде подложна истом критичком преиспитивању.

То је, уосталом, суштина демократске политике.

Можда је највећа промјена коју данас можемо примијетити управо то што грађани све мање прихватају старе политичке шаблоне. Питања свакодневног живота, економске сигурности, јавних услуга и квалитета институција све чешће потискују идеолошке подјеле које су годинама доминирале јавним простором. То не значи да су питања идентитета нестала, већ да више нису једина мјера политичке успјешности.

Зато је однос између националног идентитета и европских интеграција једна од кључних тема савремене Црне Горе. У зрелим демократијама та два појма не морају бити супротстављена. Европска унија није пројекат брисања националних идентитета, већ оквир у којем различити идентитети настоје да сарађују кроз заједничка правила и институције. Управо зато је природно да различите политичке опције покушавају да тај однос тумаче на свој начин.

Остаје, међутим, једно важно питање: да ли је црногорска политика довољно зрела да прихвати чињеницу да се и политички противници могу мијењати? Ако јесте, онда ће свака нова идеја бити оцјењивана по својим резултатима. Ако није, наставићемо да живимо у политичком простору у којем су етикете важније од садржаја.

То би била лоша вијест, не само за странке већ и за друштво у цјелини.

На крају, Беране ће вјероватно бити упамћене мање по броју присутних, а више по питањима која су отворена. Политичка сцена Црне Горе улази у период у којем ће све теже бити ослањати се искључиво на старе подјеле. Грађани све чешће траже резултате, а све рјеђе прихватају да прошлост буде једини политички програм.

Порука није да било ко има монопол на европску идеју, национални идентитет или демократске вриједности. Напротив, зрелост једног друштва огледа се у томе да различите политичке опције могу да се надмећу програмима, а не предрасудама, и да буду критиковане по ономе што раде, а не по ономе што се о њима некада мислило.

Закључак је једноставан. Ако је скуп у Беранама допринио томе да се отвори озбиљнија расправа о мјесту националног идентитета, европских интеграција и политичке одговорности у савременој Црној Гори, онда је његов значај већи од једног страначког календара. У демократији су идеје највредније онда када се могу преиспитивати без етикетирања, а политичке промјене најкорисније онда када се доказују дјелима, а не само ријечима.

Тихомир Бурзановић/Српска24.ме