Џомић: Ако верује ратној пропаганди о Јоаникију, зашто не верује документима о свом ђеду?

Петар Комненић је 9. јула 2026. године у емисији „Начисто“ на ТВ Вијести, расправљајући о изреченој му забрани уласка у Републику Србију и реакцијама и коментарима на ту тему, отворио питање улоге његовог ђеда Петра Комненића, предратног комунисте, ратног команданта партизанског Бањско-вучедолског батаљона и поратног Брозово затвореника на Голом отоку, у убиству свештеника Риста Јарамаза на Јовањдан 1942. године у Бањанима. С тим у вези, Петар Комненић је поменуо и моје име, али у контексту који не одговара истини у потпуности.

Разумијем потребу Петра Комненића да реагује, па и да у својој ауторској емисији изнесе своје ставове о одлуци државних органа којом му је забрањен улазак у Србију. Али, не разумијем потребу да ствари приказује селективно како би се створио лажну слику о „нападу на његову породицу“ са чим, у контексту изречене му забране, немам никакве везе. Још је горе што се Комненић у том реаговању по ко зна који пут острвио на Светог свештеномученика Митрополита Јоаникија (Липовца) износећи наводе који више приличе 1946. а не 2026. години. Поражавајуће је што је новинар Петар Комненић у истој емисији свога ђеда, једног од коловођа братоубилаштва у Црној Гори, на основу једне приче покушао да прикаже као хуманитарног радника и спасиоца недужних људи у Бањанима, иако је стварност била друкчија.

Било како било, када је новинар Петар Комненић већ отворио то питање и осјетио потребу да ме, ничим изазван, помиње, прилика је да укажем да није достовјерно приказао садржај једног нашег кратког разговора приликом случајног сусрета прије скоро десет година. Петар Комненић је на свој начин приказао наш тадашњи кратки разговор инсинуирајући да подаци о улози његовог ђеда Петра приликом убиства свештеника Риста Јарамаза 1942. године немају никакве везе са истином и историјским изворима.

Извори о улози Петра Комненића

Дакле, истина је да смо се Петар Комненић и ја једном приликом случајно срели у Подгорици. Том приликом ме је упитао зашто сам у мојој књизи о страдању Српске Цркве од комуниста објавио податак да је његов ђед Петар Комненић, на Јовањдан /20. јануара/ 1942. године, наредио убиство свештеника Риста Јарамаза, пароха косијеревског, и на основу којих извора сам то објавио.

Иначе, први том те моје књиге је објављен 1997. године у издању „Светигоре“ и са благословом Митрополита Амфилохија, а друго издање је објављено 2003. године. Књига је била припремљена за објављивање још 1995. године. У вријеме писања, а и у вријеме објављивања књиге, нисам ни чуо за за новинара Петра Комненића, па самим тим нисам ни знао да се ради о његовом ђеду, што не мијења ствар.

Ни приликом тог случајног сусрета нисам знао да је партизански командант Петар Комненић ђед новинара Петра Комненића. Врло уљудно сам рекао да стојим иза онога што сам објавио у књизи и да је све објављено на основу доступних извора и свједочења. На томе се прича и завршила.

Прилика је да наведем и додатно прецизирам: податке о улози партизанског команданта Петра Комненића у убиству свештеника Риста Јарамаза нашао сам (а и данас се налазе) у осмој свесци ратног издања публикације „Пакао или комунизам у Црној Гори“ (1943. године), која је објављена у издању „Гласа Црногорца“. Ту публикацију сам 1991. године добио у манастиру Хиландару на Светој Гори. Од почетка деведесетих година, објављена су три репринт издања те публикације – два у Црној Гори и једно у Америци. Осим тога, о страдању свештеномученика Риста Јарамаза свједочио ми је и почивши прота Милош Перовић, иначе тадашњи свештеник у Бањанима, што је у књизи и наведено (стр. 131 и 132 у првом издању и стр. 143-145 у другом издању).

С обзиром да је Петар Комненић врло намјерно покушао да истиниту причу о учешћу његовог ђеда Петра Комненића у убиству свештеномученика Риста Јарамаза базира само на „свједочењима“ и тиме га аболира од историјске истине, овом приликом интегрално преносим текст из свеске бр. 8 публикакације „Пакао или комунизам у Црној Гори“ (Цетиње, 1943. године). Прилика је да се Петар Комненић сада, кад већ није раније, упозна са историјским извором.

Шта пише у „Гласу Црногорца“?

„Свештеник Ристо Јарамаз рођен је 22. марта 1906. године у селу Кљаковици, срез никшићки. Свршио је богословију у Срем(ским) Карловцима. Рукоположен је 9. јануара 1931. године. Извјесно вријеме служио је у Херцеговини и Србији да касније, по својој жељи, пређе у свој завичај. Комунистички устанак у јулу 1941. године затекао га је на парохији косијеревској, срез никшићки.

Млад, интелигентан, лијепо образован, јаке воље, постојаног карактера, добар свештеник, примјеран друг и човјек. У свештеничким редовима, са својих дивних особина, оштроумља и интелигенције, лијепо је запажен. Одликован је црвеним појасом 1937. године. Није се ограничио на своју парохијску дужност. Био је човјек од пера, мисаон и стваралан. Штампао је двије збирке лирских пјесама: „Огреви“ и „Прегршт свести“. Сарађивао је и са часописима.

У другој половини 1941. године црвене пустахије харају по Црној Гори. Пропагирају своја начела. Убијају све што је стојало на путу остварења њиховог идеала. Нејач пишти без родитеља! Јаме и пећине брује од крикова и вапаја. Крв и само крв! Поп Ристо устаје противу тих „слободарских бораца“, војује противу безбожничких дахија.

У октобру 1941. године код цркве на Валу, у општини вучедолској, долази у сукоб са командантом бањско-вучедолског партизанског батаљона Петром Комненићем, проф (есором). Долази до туче, јер поп Ристо осуђује, а проф. Петар брани комунизам. На Божић 7. јануара 1942. године, Ристо одлази у Почековиће да служи службу Божју и, за вријеме док је овај пастир приносио бескрвну жртву, партизани га кроз прозор цркве гађу, али, срећом, не потрефе. Поп Ристо се у храму затвара и тек пошто је сјутрадан свануло, одлази кући. Командант партизанског батаљона проф. Комненић организује банду убица: Војина М. Јарамаза, Милорада Г. Јарамаза, Алексу М. Алексића, сва три из Мируша, и Митра Ф. Алексића, из Кљаковице, који га на Јовањдан 20. јануара 1942. године дочекују на путу Кнеж До – Петровићи, гдје је намјеравао да служи литургију и са четири метка убију га: три у главу, а један кроз ногу. Мртав је пао са Крстом и епитрахиљем у руци овај вјерни војник Спаситељев! Сјутрадан је пренешен код цркве у Почековићима, гдје је и сахрањен. Убице Војин, Милован и Митар и данас су у шуми, а Алекса је пред националистима дјело признао и извршио самоубиство. Попу Ристу било је више пута суђење у штабу на Враћеновићима но тајна је ко га је осуђивао. Само се зна толико да је учитељ Михаило Р. Лалићевић из Почековића, командир партизанске чете, гласао да се убије и када га је за ово тражио Суд за заштиту народа из Никшића побјегао је и данас се налази негдје у Бјелопавлићима или Подгорици код неких својих познаника. Пок. Ристо оставио је иза себе жену и петоро незбринуте дјеце, такорећи без игдје ичега.

Мртав је Ристо, мртви су и многи добри патриоти наше намучене нације. Пошли су у смрт „к светом гробу бесмртног живота, презирући људско ништавило и плетење безумне скупштине“ (Његош). Кад су комунисти мислили да је Црна Гора њихов плијен постала, кад су рачунали да су уклањањем најачих и најздравијих народних синова нашег села поставили сигурне темеље свога „раја“ и своје владавине, устало је листом све што је родољубиво и исправно мислило: „Црногорци гором опасаше… окропише крвљу и водицом, те од тада не смрдиш некршћу“. Црногорац је могао да подвикне: „Ја не пржим земље и народе: ама многи грдни мучитељи на нос су се преда мном побили“. Март 1942. године донио је зору новка дана, па кад је сваки патриота могао с правом да каже комунисти: „Препунисте мјешину гријеха“ и када је видио да ако се колебљиво и неодважно и даље буде проматрало ово богоотпадничко јато, Црна Гора „сва утону у једну гробницу“ – Црногорци устадоше, „саломише демону рогове“.

Ушао си у ред свештених мученика, добри патриото и примјерни духовни трудбениче, попе Ристо! Можда је Богу угодно било, да се кроз твоју и твоје сабраће свештеника бујну крв, на идеји одбране Цркве и племена, покаже сва величина наших прегнућа, нашег скупог данка у крви, наше љубави и вјере у слободу! Ми ћемо живи учити млађе, да се побожно моле: „На небу им душе царовале, ка’ им име на земљи царује“.

Да су само Петар Комненић и Ристо Јарамаз!

Дужан сам да наведем да осма свеска публикације „Пакао или комунизам у Црној Гори“ није посвећена само страдању свештеномученика Риста Јарамаза и улози Петра Комненића и поменутих лица у његовом страдању. У истој свесци су објављени подаци и о другим свештеницима које су за вријеме Другог свјетског рата побили партизани и то: архимандрита Никодима (Јањушевића), настојатеља манастира Жупе код Никшића, архимандрита Серафима (Џарића), настојатеља манастира Свете Тројице код Пљеваља, протојереја Лазара Радоњића, пароха речинског, свештеника Петра Вујовића, пароха метеришко-друшићког, свештеника Павића Кековића, пароха павковићког, свештеника Василија Божарића, пароха рогамско-ђурковачког, свештеника Рада Поповића, умировљеног пароха величког, протосинђела Варнаве (Бућана), настојатеља манастира Подластве код Будве, свештеника Богдана Церовића, пароха жабљачког, јеромонаха Теофана (Бејатовића), сабрата манастира Косијерево код Никшића, свештеника Васа Баошића, пароха вучедолског, јеромонаха Гаврила (Дабића), сабрата манастира Жупе код Никшића, свештеника Нова Делића, пароха планинопивског, и свештеника Риста Јарамаза, пароха косијеревског.

У истој свесци, као и у претходним, објављена су имена, фотографије, кратке биографије и описи страдања стотина и стотина људи и жена из разних крајева Црне Горе – жртава комунистичког терора. Истовремено, објављивана су и имена оних који су их побили, као и имена бројних партизанских команданата, комесара и војника који су у томе на различите начине учествовали.

Осам свезака публикације „Пакао или комунизам у Црној Гори“ представљају важан историјски извор о братоубилаштву у Црној Гори за вријеме Другог свјетског рата, али и трагичну истину о размјерама братоубилаштва које истином, покајањем и праштањем треба залијечити.

Покајање, опроштај и помирење

На крају, Петар Комненић безусловно вјерује наводима ратне штампе о Митрополиту Јоаникију, војводи Павлу Ђуришићу и другима. Ред је онда да се не прави наиван и да не вјерује наводима о ратним злочинима над цивилним становништвом које су починили његов ђед Петар Комненић и потчињени му партизани, а описани су у ратном издању „Гласа Црногорца“.
Петром Комненићем, ђедом Петра Комненића, бавио сам се само у контексту страдања свештеномученика Риста Јарамаза, а не из било ког личног или породичног разлога. Јасно је да немам никакве везе са помињањем Петровог ђеда Петра Комненића поводом забране уласка у Србију која му је изречена. Читаоци, као што се и види, о страдању свештеномученика Риста Јарамаза јесу могли да сазнају из моје књиге, објављене пре скоро три деценије, али и из других публикација.

Истина о страдању свештеномученика Риста Јарамаза не траје од јуче него од Јовањдана 1942. године до данас! Изношење историјских чињеница на основу доступних историјских извора никако се не може подвести под „напад на породицу“.
Новинар Петар Комненић није крив за ратне злочине које је починио његов ђед Петар Комненић. Али, вриједи да се напомене да новинар Петар Комненић све и свакога, а посебно Србе, и то не само оне у Црној Гори, често позива на „суочавање са прошлошћу“, али му, како се види, тешко пада суочавање са овим дијелом историјске прошлости који се конкретно тиче његовог ђеда Петра Комненића и ратних злочина над цивилним становништвом. Наравно, новинар Петар Комненић има право и на то, али би било величанствено и достојно да оде у Бањане и као унук Петра Комненића покајно цјелива икону и мошти Свештеномученика Риста Јарамаза. То био био Петров допринос праштању и помирењу у Црној Гори.

Отац Велибор Џомић/Политика