ФЕНОМЕН: Запала Србе независна Црна Гора!

Политика је чудна наука. У њој се најчешће не оствари оно што планирате, већ оно од чега сте бјежали. А Црна Гора је, без сумње, постала балкански докторат из политичке ироније.

Двадесет година слушали смо како је независност историјски штит од „великосрпске политике“, како ће 21. мај 2006. представљати коначни раскид са Београдом, како ће Срби постати политичка прошлост, а Црна Гора коначно добити „грађански карактер“, што је у преводу често значило – државу у којој су Срби добродошли једино као статистичка категорија. Онда је дошла стварност.А стварност, за разлику од политичких маркетиншких агенција, нема обавезу да испуњава изборна обећања.

Падом режима Мила Ђукановића почела је политичка реконструкција Црне Горе. Од избора 2023. године, први пут у историји независне Црне Горе, Срби су постали дио законодавне, извршне и значајног дијела судске власти. Не као декор, не као политички фолклор, него као фактор без којег се власт више не може саставити.

И ту почиње најбољи дио представе.

Испоставило се да је пројекат независне Црне Горе произвео управо оно што су његови најватренији заговорници тврдили да никада неће допустити. Као кад купите најскупљи аларм против провалника, а испостави се да сте њиме закључали сами себе. Некадашња политичка математика била је једноставна. Независност значи мање Србије. Мање Србије значи мање Срба. Мање Срба значи вјечна власт једне партије. Испоставило се да је једино тачна била посљедња ставка – док је трајала.

Оног тренутка када је ДПС изгубио монопол над државом, почела је да се руши читава идеолошка конструкција грађена три деценије.

Испоставило се да Срби нису нестали. Нису промијенили презимена.Нису промијенили крсне славе. Нису промијенили изборну вољу. Само су, коначно, добили прилику да она нешто значи.

Зато данас изгледа помало комично када исти они који су тврдили да независна Црна Гора брани државу од српског утицаја, свакодневно пишу колумне о томе како Срби контролишу институције независне Црне Горе. Испада да је највећа побједа српске политике дошла управо у држави која је настала да је политички обузда. То је она врста ироније коју не може смислити ни најбољи сатиричар.

Посебна је прича Андрија Мандић.

Деценијама је представљан као човјек који ће, само што није, окренути Црну Гору према Истоку. Данас исти тај Мандић, према оцјенама дијела аналитичара и медија, постаје човјек који Србе уводи у Европску унију.

Каква политичка трансформација. До јуче су га оптуживали да ће извести Црну Гору из Европе. Данас страхују да ће у Европу увести Србе.

И онда човјек стварно повјерује да је Балкан једино мјесто на свијету гдје вас истим ријечима могу оптужити и зато што рушите Европу и зато што је градите.

Поједини аналитичари сматрају да је то суштина Мандићевог политичког заокрета. Њихова теза је да Срби, ако желе трајну политичку сигурност, не могу остати народ који стоји испред европских интеграција, већ народ који ће унутар тог процеса заштитити своје политичке и националне интересе.

Да ли је то државничка стратегија или политички прагматизам, показаће вријеме.Али једна ствар је већ сада очигледна. Нервоза политичких противника расте сразмјерно европским похвалама које стижу на адресу оних које су годинама проглашавали највећом опасношћу.

Иронија, изгледа, има одличан смисао за тајминг.

Када је ријеч о самом референдуму 2006. године, ни двије деценије касније нису престале политичке расправе о улози домаћих и међународних актера. У јавности и данас постоје различита тумачења о томе ко је, у којој мјери и из којих интереса подржавао независност Црне Горе. Те интерпретације остају предмет политичких спорова, а не утврђених историјских чињеница.

Много је, међутим, занимљивија једна анегдота која већ годинама кружи политичким круговима.

Прича каже да је један човјек, коме многи приписују важну улогу у међународном лобирању за независност Црне Горе, годинама касније упитао једног Србина:

– Како вам се сада чини независна Црна Гора?

Одговор је био кратак.

– Добра је. Само сачекај да падне ДПС. Кад Срби уђу у власт, имаћете другу српску државу.

Да ли се разговор заиста догодио? Јесте, један од учесника разговора управо пише ову колумну.

Али знамо да данас звучи много мање као виц, а много више као политичка алегорија.

Не зато што је Црна Гора постала Србија.

Није.

Него зато што су Срби, први пут од обнове независности, постали равноправан носилац власти у сопственој држави.

И ту лежи највећа политичка лекција.

Тридесет година није вођена борба против Србије.

Вођена је борба против једног дијела сопствених грађана.

А свака политика која пола народа проглашава привременом грешком историје, на крају сама постане грешка историје.

Највећа сатисфакција није у томе што су Срби ушли у власт.

Највећа сатисфакција је што су ушли демократски, на изборима, без реваншизма и без рушења државе за коју су их годинама оптуживали да је не признају.

И сада остаје најтеже питање за идеологе независности.

Ако су Срби данас дио свих кључних институција независне Црне Горе…

Ако предсједник Скупштине долази из Нове српске демократије…

Ако су Срби дио Владе…

Ако су постали неизоставан политички фактор…

Шта је онда, заправо, побиједило 21. маја 2006. године?

Изгледа да је историја, као и увијек, имала бољи сценарио од политичких стратега.

Хтјели су државу без политичког утицаја Срба.

Добили су државу у којој Срби одлучују.

Хтјели су да затворе једно политичко питање.

Отворили су читаво ново поглавље.

Зато није највећа иронија што су Срби данас у власти.

Највећа иронија је што им је пут до власти, можда више него ишта друго, отворила управо независна Црна Гора.

Историја понекад није учитељица живота.

Понекад је врхунски сатиричар.

А њена омиљена дисциплина је да натјера политичаре да живе управо супротно од онога што су годинама обећавали.

Тихомир Бурзановић/Српска24.ме