МИЛА ПАЈИЋ СЕ ИЗВИНИЛА У ИМЕ СРБИЈЕ: За тзв. геноцид одговорним прогласила и генерације које 1995. нису биле ни рођене

Активисткиња блокадерског покрета тврди да је одговорност свих нас, без обзира на то када смо рођени, чиме кривицу са конкретних починилаца и институција преноси на читав народ и генерације које у време рата нису биле ни рођене

Активисткиња студентског блокадерског покрета Мила Пајић објавила је ауторски текст у којем је, без ичијег овлашћења, упутила извињење у име Србије, истовремено проглашавајући све њене грађане одговорним за догађаје у Сребреници, без обзира на године, лично деловање или чињеницу да многи од њих у јулу 1995. нису били ни рођени.

Текст под насловом „У име Србије, извините” објављен је 11. јула на порталу „Аутономија”, медију са којим је Динко Грухоњић годинама уреднички и ауторски повезан. Пајићева у њему отворено настоји да своје виђење прошлости представи као обавезу читавог студентског покрета и сваког грађанина Србије.

„Власт је показала да одговорност за злочине почињене у име Србије неће преузети. На нама је, као грађанима Србије, да од њих то изнова и изнова захтевамо, истовремено и сами је преузимајући”, написала је Пајићева.

Она се, међутим, није зауставила на захтеву да се утврди индивидуална, командна или институционална одговорност, већ је ту одговорност проширила на све становнике Србије.

„Нико нема привилегију поштеђености од одговорности. Зато, на свакоме од нас је да је преузме”, навела је активисткиња, поручивши да би студенти и грађани сваког 11. јула требало да излазе на улице и понављају њене политичке и историјске ставове.

Посебно спорна је њена тврдња да одговорност не зависи ни од тога да ли је неко у време рата уопште био рођен.

„Извините је одговорност свих нас, без обзира на то када смо рођени. Чињеница да смо рођени у Србији која геноцид није спречила, довољна је. Чињеница да га Србија и даље пориче, чини одговорност још већом”, написала је Пајићева.

Таквом конструкцијом сама чињеница да је неко рођен у Србији проглашава се довољним основом за наследну моралну одговорност. Другим речима, сваком грађанину Србије, па и деци рођеној деценијама после рата, ставља се својеврстан печат на чело и захтева да прихвати кривицу за поступке у којима није учествовао и на које није могао да утиче.

Пајићева је текст закључила речима: „У име Србије, извините”, мада остаје нејасно ко јој је дао право да говори у име државе, њених институција и милиона грађана који о овом питању имају различита мишљења.

Из оваквог приступа постаје јасно да је темељ читаве идеологије и политичког деловања управо антисрпски наратив, заснован на колективној кривици и сталном антагонизму према Србији, док конкретан политички програм не постоји.

Правне чињенице, међутим, не допуштају такво поједностављивање.

Међународни суд правде је у пресуди из 2007. године догађаје у Сребреници квалификовао као геноцид, али истовремено није утврдио да је Србија починила геноцид, да је на њега подстицала или да је у њему била саучесник. Суд је утврдио да Србија није испунила обавезу да геноцид спречи и да у потпуности сарађује у кажњавању одговорних.

То је суштинска разлика коју Пајићева у свом тексту замагљује: одговорност државе за пропуст није исто што и кривица сваког грађанина Србије, а поготово не људи који су у време тих догађаја били деца или још нису били рођени.

Порука да нико нема привилегију поштеђености зато не представља позив на индивидуалну одговорност и поштовање жртава, већ покушај да се политичка кривица прогласи наследном категоријом и пренесе са једне генерације на другу.

Тако се и студентски протести, који су представљани као борба за институције и одговорност поводом конкретних догађаја у Србији, постепено уводе у много шири идеолошки програм – од преуређивања националне свести до захтева да грађани прихвате тумачење по којем је само рођење у Србији довољно за преузимање одговорности.

Злочини морају бити осуђени, жртве поштоване, а починиоци именовани и кажњени. Управо зато одговорност мора остати индивидуализована и утемељена на чињеницама и пресудама, а не претворена у политичку батину којом се читавом народу намеће трајни жиг.

Ни Мила Пајић, ни блокадерски покрет, ни круг окупљен око портала „Аутономија” немају мандат да говоре у име Србије – а још мање право да у име милиона њених грађана преузимају кривицу коју им ниједан суд није приписао.