Весна Веизовић: Борис Тадић је најодговорнији за данашњу ситуацију на Косову

Током разговора говорила је о свакодневним претњама које, како наводи, добија због свог новинарског рада, тужбама са којима се суочава, улози друштвених мрежа у обликовању јавног мњења, али и о односу политике, невладиног сектора и медија.

Весна Веизовић, главна и одговорна уредница портала Васељенска, била је гошћа емисије Озлоглашен, у којој је са Предрагом Аздејковићем разговарала о медијској сцени у Србији, друштвеним мрежама, притисцима на новинаре, финансирању медија, Косову и Метохији и актуелним политичким темама.

Током разговора говорила је о свакодневним претњама које, како наводи, добија због свог новинарског рада, тужбама са којима се суочава, улози друштвених мрежа у обликовању јавног мњења, али и о односу политике, невладиног сектора и медија. Посебан део разговора био је посвећен Косову и Метохији, где је изнела став да корене данашње ситуације види у одлукама донетим још за време власти Бориса Тадића.

Написали сте књигу „Здраво да си, осветниче Косова“. Како данас изгледа живот Срба на Косову и Метохији и шта сматрате кључним узроком њихове тренутне позиције?

– Први пут сам на Косово и Метохију отишла 2010. или 2011. године, у време барикада, и од тада се увек осећам као да се тамо враћам, а не да негде путујем. Посебно су ми отвориле очи последње барикаде 2021. године. Тада сам отишла са уверењем да су Срби на Косову издани, али сам у разговору са људима схватила да они на то гледају другачије. Они не сматрају да их је власт продала. Напротив, верују да је период од 2012. до 2021. године, посебно у четири општине на северу – Звечану, Косовској Митровици, Лепосавићу и Зубином Потоку – био један од ретких периода у којем су могли да живе релативно слободно.

Данас им је веома тешко, али оно што их додатно погађа јесте чињеница да се о њиховим проблемима готово не говори. Видели смо да су блокадери затрпавали разне међународне институције због догађаја у централној Србији, али никада нису писали због положаја Срба на Косову и Метохији и кршења њихових права.

– По мом мишљењу, корен данашње ситуације налази се у одлукама из 2008. године, када је власт Бориса Тадића изместила преговоре о Косову из Савета безбедности Уједињених нација у Брисел. Тиме је Србија изгубила подршку својих најважнијих савезника у том процесу, Русије и Кине. Све што се касније догађало последица је тог политичког правца.

Упркос свим тешкоћама, Срби на Косову и Метохији желе да остану на својим огњиштима. Зато подржавају оне за које верују да ће им омогућити опстанак. Њихов највећи страх није свакодневни живот под притисцима, већ могућност да би евентуално признање независности Косова довело до масовног егзодуса Срба, не само са севера, већ и из бројних средина јужно од Ибра, где данас живи већина српског становништва у покрајини.

Колико је, по вашем мишљењу, утицај невладиних организација када је реч о Косову и Метохији?

– Наташа Кандић је претходних година била веома активна кроз Фонд за хуманитарно право и сарадњу са бројним невладиним организацијама из Босне и Херцеговине и Приштине. Организовани су различити скупови на којима су учествовали представници правосуђа из Србије, Босне и Херцеговине, Хрватске, али и из Приштине.

По мом мишљењу, посебно је проблематично што је на тим скуповима учествовао и поједини српски тужиоци, рецимо Радован Лазић, а убрзо након тога покретани су нови поступци против Срба са Косова и Метохије. Као пример наводим случај „Рачак 2“, у којем је подигнуто више од 200 оптужница против српских полицајаца који данас живе у централној Србији.

Када све то сагледате заједно, деловање појединих невладиних организација, њихову повезаност са делом правосуђа, али и медијску кампању у којој се истовремено пласира наратив да је Србија „продала“ Косово, стиче се утисак да постоји широка мрежа актера који делују у истом смеру. По мом мишљењу, у тој мрежи учествују поједини медији, невладине организације, део правосуђа, али и људи који, свесно или несвесно, такве поруке даље шире у јавности.

Колико су друштвене мреже промениле начин на који се људи информишу и колико су, по вашем мишљењу, постале опасне за ширење дезинформација?

– Друштвене мреже су данас постале својеврсни метамедији. Американци су то одавно препознали, Руси су развили свој модел кроз Телеграм, а данас се највећи број људи, посебно младих, информише управо преко платформи попут Инстаграма, Икса и ТикТока. Телевизију углавном прати старија публика, док су друштвене мреже постале главни извор информација за већину грађана.

Проблем је што на тим платформама готово да не постоји одговорност. По мом мишљењу, годинама нису процесуирани ни они који су отворено позивали на насиље и убиства, па су друштвене мреже постале простор у којем свако може да објави шта жели, без озбиљних последица. Уз то, могуће је деловати и из иностранства, користећи анонимне или стране налоге, што додатно отежава било какву контролу.

Посебан проблем видим у томе што поједини медији некритички преносе лажи Милоша Меденице или Маринике Тепић, позивајући се на то да само цитирају њихове речи. На тај начин лажи лако постају део јавног простора и кроз даље преношење стичу привид чињенице.

Шта би, по вашем мишљењу, требало променити како би се смањиле злоупотребе друштвених мрежа и заштитио јавни простор од позива на насиље?

– Сматрам да је кључно да институције почну доследно да примењују закон, пре свега Тужилаштво за високотехнолошки криминал. Иако је оно у међувремену враћено у надлежност Вишег јавног тужилаштва, верујем да ће се одређене ствари померити набоље. Већ постоје примери да су појединци ухапшени и да су против њих покренути поступци, нарочито након промена у руководству.

Међутим, проблем настаје када се против тих истих поступака покрећу медијске кампање. Дешава се да особа која је, на пример, јавно претила Александру Вучићу или објављивала спорне садржаје буде ухапшена, а већ наредног дана део јавности и поједини медији покрећу кампању представљајући то као репресију. На тај начин се не само релативизује неприхватљиво понашање, већ се врши и континуирани притисак на правосудне органе.

Такав притисак је посебно изражен у мањим срединама, где се сви међусобно познају. У тим околностима, тужиоци се суочавају не само са професионалним изазовима, већ и са личним притисцима и страхом од осуде, што може утицати на њихову спремност да истрају у поступцима.

Парадокс данашње ситуације је у томе што исти актери који јавно заговарају независност правосуђа често истовремено врше притисак на те исте институције када им њихове одлуке не одговарају.

Често се говори о SLAPP тужбама као притиску на новинаре. Међутим, и ви сте се суочили са великим бројем тужби. Како гледате на тај проблем?

– Тренутно се против мене води петнаестак поступака, а међу тужиоцима су и људи из правосуђа, попут Бојане Савовић, Радована Лазића, Јасмине Пауновић, Бруна Векарића и Ксеније Марић. Занимљиво је да су управо неки од њих раније јавно говорили о SLAPP тужбама и притисцима на новинаре, док данас туже медије и новинаре са чијим се извештавањем не слажу.

По мом мишљењу, управо су то примери SLAPP тужби, јер се односе на текстове о темама које су већ биле у јавности. Истовремено, сматрам да постоје и основане тужбе против медија као што су КРИК када се објављују непроверене или монтиране оптужбе које озбиљно нарушавају нечији углед.

Што се тиче претњи, њих добијам готово свакодневно путем друштвених мрежа. Толико их је да приватне поруке више ни не отварам. Међутим, занимљиво је да у стварном животу никада нисам доживела непријатност. Напротив, људи ми често прилазе на улици, у аутобусу или продавници да се поздраве и пруже подршку. Зато се често питам где су заправо они који на интернету шаљу увреде и претње.

Република