ОД „ЛАУРА” ДО МЕДЕНИЦЕ! Како су самопроглашени борци за правду постали гласноговорници криминалаца и фабрика политичких лажи

Од Јасмине Пауновић и Чедомира Кокановића до Ивана Нинића, Јована Рајића и Бојане Савовић, исти круг самопроглашених правних ауторитета годинама гради јавни утицај на лажима, манипулацијама и непровереним конструкцијама, док политичку освету покушава да представи као правду.

Изјаве пензионисане шпедитерке/тужитељке Јасмине Пауновић о плановима за дан после избора и увреде на рачун председника државе, не само што су оголиле  простачки карактер самопрозваних интелектуалаца са студентске листе, него је и направио додатне поделе међу носиоцима и онима који се надају свом месту у неком новом систему.

Осим речника достојног „паланачке тетке“ која своје комплексе лечи вређањем свих који не деле њене политичке ставове, Јасмина Пауновић је гостовањем код Дејана Лучића, тог нешто углађеније обученог Милована Бркића, показала и запрепашћујућу површност, али и спремност да изговори било шта само како би се докопала обећаног положаја. Ипак, пензионисана тужитељка није сама у кампањи лажи која траје годинама и чији је циљ да дехуманизује најпре председника Србије, а потом и све грађане који га подржавају, јер оног тренутка када политички противник у очима јавности престане да буде човек, против њега постаје дозвољено све, укључујући прогон, одмазду и преки суд.

Ипак, приписивати Јасмини Пауновић заслуге за било какво озбиљно и осмишљено пропагандно деловање било би претерано, јер пензионисана тужитељка неретко није ни свесна количине бесмислица које изговори. Можда би се Чедомир Кокановић, Иван Нинић, Бојана Савовић и Јован Рајић њених наступа понекад чак и постидели,  када би имали образа и када и сами не би толико дубоко загазили у сопствене конструкције да више нису у стању да разликују лаж од истине.

Чедомир Кокановић у јавним наступима оставља утисак човека који је одавно изгубио сваку меру, јер његове објаве обилују вулгарностима, увредама и конструкцијама које са чињеницама и стварношћу немају никакве везе. Није на нама да постављамо медицинске дијагнозе, али за сваку похвалу јесте то што покушава одласком код тарапеута да помогне пре свега себи. И не говоримо овде о болести да би се подсмевали, него да би шира јавност могла да схвати откуда такви неконтролисани испади, бујна машта и уопште никакав отпор ка лажима, ма колико велике лажи биле.

Да често не може да се контролише показују и објаве на друштвеним мрежама, где у виду стихова обраћа својим пратиоцима речником недостојним једном интелектуалцу, а посебно не угледном адвокату и члану управног одбора адвокатске коморе Београда. Тако је недавно поводом великог скупа Српске напредне странке, почастио све који су присуствовали, следећим речима:

„Данас је скуп малобројних преосталих олоша, ђубради, курви, гована, педера, ретарда и криминалаца, рођених као инцестуозни продукт силовања између мајки наркоманских триперашких курви и очева сифилистичних алкохоличара, а на челу са жвалавом шиптарском педерчином, пушачем ликаниног и бриселских, вашингтонских, охридских, француско-немачких и других шиптарских курчева, умазаних сопственим говнима, и издајника Косова. Цркли дабогда.“

Иван Нинић са друге стране, за сада нема дијагностификовано оправдање, али имајући у виду да је политичку каријеру започео као радикал, он сада у тим аутошовинистичким круговима мора да се доказује много више него сви остали. Зато и не чуде сви они напади на преостале Србе на Косову и Метохији, Српску листу, и заступање шиптарских интереса.

Спекулације око Бањске, оптужбе да су Срби криви за експлозију на каналу Ибар-Лепенац, али коначно сврставање било је оног момента када је јавно стао у одбрану шиптарског сарадника Милана Вукашиновића, за кога су српске службе оправдано сумњале да прикупља податке од стране лица из безбедносног сектора Србије и преноси их шиптарским окупаторима.

Али то је само део онога о чему Нинић износи неистине.

Надстрешница, звучни топ, преминули дечак у Ваљеву, Скај преписке, Цвијан и најзад случај „Сењак“, где је свима побројанима главни извор информисања одбегли црногорски криминалац Милош Меденица.

Једна од најглупљих изјава које су сви у неком облику поновили јесте да је Веселин Милић ухапшен због објаве на мрежи Милоша Меденице. Иако је и лаику јасно да то није тачно, они своје пратиоце убеђују да се то баш тако десило. Иако је Више јавно тужилаштво издало званично саопштење поводом навода на мрежама, они одбијају да поверују ВЈТ да је истрага, а затим и хапшења покренута тек након пријаве супруге Александра Нешовића Баје.  Иако по мрежама свакодневно круже свакакве лажи и хајке на поједина лица, ови људи су одлучили да дају кредибилитет одбеглом криминалцу, који је члан Кавачког клана и да створе наратив да је било довољно да се појави један кокаински зависник на мрежама па да тужилаштво тек онда реагује.

Тај апсурд са Милошем Меденицом иде чак дотле да се сада јавља са мајицом на којој пише „СТУДЕНТИ ПОБЕЂУЈУ“ . Налози студената у блокади масовно у еуфорији деле његове снимке, више чак није битно ни о чему, ни шта прича, он је звезда блокадерског покрета.

Тешко побројати све неистине које су ови људи изговарали од када су добили простор у јавности, можда је боље рећи да им се истина ретко провукла.

Да њихове измишљотине чак немају ни логике, најбољи је пример изјава Јована Рајића поводом подизања оптужнице у Коњуху. Наиме, иако је оптужница и званично подигнута, Рајић није задовољан, наводно јер неко покушава да опструише и да заштити лица из Српске напредне странке која су уплетена.

Прва лаж је била да је ТОК имао имао највећу заплену марихуане у историји Србије. Истина је да је хапшење у Коњуху наставак истраге и заплене из августа прошле године, када је Више јавно тужилаштво запленило прво две тоне, а затим је уследио вишемесечни наставак истраге који је довео хапшења и заплене пет тона. ТОК се истрази прикључио тек пред само хапшење.

Зато је тешко прихватити Рајићеву тезу да је све било организовано како би се неко заштитио. Још је теже помирити је са другом тврдњом која се годинама понавља у јавности, да је Више јавно тужилаштво у Београду под контролом власти. Ако је тако, због чега би исто то тужилаштво месецима прикупљало доказе, организовало акцију и на крају ухапсило локалног функционера владајуће странке? Да је постојала намера да се било ко сачува, цела акција никада не би ни била спроведена.

Исто важи и за тврдње да је поступајућа тужитељка Ирена Бјелош намерно склоњена са предмета. Она је, услед општих законских промена које су се односиле на све упућене тужиоце, привремено враћена у своје матично тужилаштво, али је потом поново упућена у Тужилаштво за организовани криминал управо како би окончала рад на предмету „Коњух“.

Али, блокадерским пропагандним платформама је потребан материјал и стално одржавање тензија, измишљање нових лажи, смишљање нових афера, и зато увек имају спремне врло маштовите саговорнике који ће својим „стручним мишљењем“ од најобичније истраге која иде својим током да направе нови скандал.

Бојана Савовић је отишла толико далеко да она дубоко верује у све што каже. И уопште не размишља о последицама, ни о чињеници да све што изговара говори са позиције јавног тужиоца, државног службеника, те тако све има још већу тежину.

Савовићка додуше често изговори нешто што правни стручњаци прокоментаришу да изречено указује на недостатак елементарног познавања права.Утолико је страшније што је она јавни тужилац. Међутим, они, као и медији где они гостују, рачунају на изражене комплексе својих читалаца који су сразмерни количини незнања, те тако могу да им спакују буквално шта год желе. Јер коме би пало на памет да иде и проверава да ли је Савовићка у праву када каже да ће  од сада у кривичним поступцима за тешка кривична дела  убудуће бити потребно петочлано веће које чине двоје судија кривичари, један парничар и двоје судија поротника?

Она је тужилац, ослањамо се на то да би требало да зна да за најтежа кривична дела у Србији пред Вишим судом, поступају двоје судија Вишег суда – професионалаца, и троје судија поротника, а не-два кривичара, један парничар и два поротника. Али не зна. Не зна такође ни какве последице њена упутства о насиљу на улицама остављају, као ни да позиви за обрачуне са „криминалним режимом“, појединци озбиљно схвате и онда дође до озбиљног насиља и доста повређених људи, који пак рачунају на њено обећање да ће их ослободити без обзира шта ураде, битно је само да су блокадери.

Заједничка нит свих ових наступа није право, истина нити борба против корупције, већ производња атмосфере у којој се свака неистина проглашава открићем, сваки криминалац прихвата као поуздан извор ако говори против власти, а свако насиље унапред оправдава уколико долази са „праве” политичке стране. Они који се представљају као будућа правна и интелектуална елита тако су сами показали како замишљају државу: без доказа, без одговорности и без закона који једнако важи за све.