Милутин Мићовић између цетињског комплекса и нетрпељивости према Србији

Текст Милутина Мићовића под насловом „Јубилеј – 150 година Вучедолске битке”, објављен на црногорском порталу „Журнал”, вреди пажљиво прочитати не зато што доноси нову историјску чињеницу или озбиљан аргумент, већ зато што готово лабораторијски прецизно показује начин на који се једна успешна црквено-народна прослава накнадно покушава претворити у повод за унутрашњи сукоб у Српској православној цркви. Мићовић не полемише са стварним током организације, не испитује ко је преузео конкретне обавезе, ко се из њих повукао, ко је постављао политичке услове и ко је на крају изнео целокупан програм. Он унапред утврђену политичку тезу облачи у неколико историјских појмова, додаје јој Косово, Србију, Патријаршију, Цетиње и некакву колективну патологију, а затим очекује да се та мешавина прихвати као промишљена анализа.

Невоља је у томе што писање које претендује на озбиљност не постаје озбиљно само зато што се у њему појаве латински израз, кнез Никола, Косовска битка и неколико високих црквених институција. Мисаона писменост подразумева способност да се разликују историјска надлежност, савремена канонска јурисдикција, оперативна организација једног догађаја и симболичко наслеђе историјске битке. Мићовић те категорије не разликује, већ их спаја онда када му то одговара, а раздваја онда када би њихова доследна примена оборила његов закључак. Зато је његов текст, упркос претенциозном тону, прилично скромне аргументационе и стилске писмености. Његове реченице нису слабе зато што им недостају украси, већ зато што им недостаје дисциплина чињеница.

Сам аутор најпре признаје да је јубилеј обележен мање-више достојанствено и да је у њему Црква имала доминантно учешће, да би већ у наредном пасусу Епархију будимљанско-никшићку назвао само номиналним носиоцем организације. Потом је оптужује да је из прославе искључила државу Црну Гору и Митрополију црногорско-приморску, без навођења иједног акта о искључењу, одбијеног захтева за учешће, забране присуства или документа који би потврдио тако тешку тврдњу.

Таква метода није доказ стваралачке снаге, већ њеног недостатка. Аутор који располаже чињеницама не мора да их замењује психолошким етикетама. Аутор који разуме историју не мора да проглашава институцију мегаломанском зато што организује сабрање на сопственој канонској територији. Аутор који има озбиљну тезу не мора да је скрива иза низа реторичких питања о томе зашто је на Вучјем Долу било више владика него на Газиместану. Мићовић управо тим поступцима показује да његов текст није настао из потребе да се нешто историјски разјасни, већ из потребе да се неко црквено и политички обележи.

Главна подвала у Мићовићевом тексту налази се у замени значења две потпуно различите радње. Једно је искључити некога из организације, а сасвим друго наставити организацију након што се други из ње повуку или своје учешће услове политичким захтевима. У првом случају постоји активна одлука организатора да некоме онемогући учешће, у другом постоји одговорност институције која, након одустајања или условљавања других актера, преузима посао који мора бити завршен. Мићовић ту разлику намерно брише, јер је само тако могуће да Епархију будимљанско-никшићку представи као узурпатора, а оне који су одбили да учествују без политичког примата као жртве њене наводне самовоље.

Епархија будимљанско-никшићка је изнела богослужбени програм, дочек патријарха и архијереја, свечану академију, протокол, превоз, смештај, техничку и безбедносну организацију, литургију, помен и Трпезу љубави за више хиљада верника. То су елементи стварне организације. Билборд, уређење пута или паралелна изложба у градској институцији могу бити вид подршке и засебна активност, али нису доказ да је онај ко их је реализовао организовао централни црквено-народни догађај. Управо се на тој разлици руши покушај да се накнадно присвоји улога организатора, а затим Епархија оптужи што ту улогу није добровољно предала политичким структурама.

Мићовић не улази у организациону хронологију зато што му она не одговара. Он не разматра тренутак у којем је престала сарадња, разлоге због којих је до тога дошло, нити захтеве да одређени политички функционери добију говорничка места на академији. Да је те околности увео у текст, више не би могао да говори о самовољном црквеном искључивању. Морао би да пише о покушају да се велики историјски јубилеј стави под страначко покровитељство и да се учешће јавних институција услови сценским и говорничким привилегијама политичара. Зато је из његовог текста нестала политика која је изазвала спор, а на њено место постављен је наводни сукоб Епархије будимљанско-никшићке са Митрополијом црногорско-приморском, што није случајна грешка у композицији, већ намера његовог текста.

Најозбиљнији Мићовићев промашај односи се на историју црквене јурисдикције. Он Епархију будимљанско-никшићку своди на институцију са непуне три деценије формалног постојања, док Митрополији црногорско-приморској приписује осам векова постојања и из тог општег податка изводи наводно посебно право Цетиња на организацију прославе Вучедолске битке. Такво закључивање може деловати убедљиво само док се не постави најједноставније историјско питање – колико је од тих осам векова Вучји До заиста припадао црквеној јурисдикцији са седиштем на Цетињу.

Одговор је по Мићовићеву конструкцију неповољан. Вучји До није припадао Зетској, нити каснијој Црногорско-приморској митрополији све до 1931. године. У њеном саставу налазио се од 1931. до 2001. године, када је одлуком Светог архијерејског сабора основана, односно у историјском и правном смислу обновљена Епархија будимљанско-никшићка. Званични историјат Епархије изричито наводи да је њеним формирањем обновљена Захумско-рашка епархија у нешто измењеним границама, да она преко седишта у Беранама наставља континуитет Будимљанске епископије основане 1219. године, а преко седишта у Никшићу континуитет епископског седишта Светог Василија Острошког.

Мићовић је, дакле, применио два различита критеријума. Митрополији црногорско-приморској признао је пуни историјски континуитет без обзира на промене назива, граница и седишта, док је Епархији будимљанско-никшићкој признао само датум њене савремене административне обнове. Једној институцији рачуна векове, другој године. Једној признаје духовно и историјско наслеђе, другој га одузима. Та асиметрија није последица научне методе, већ потребе да се унапред одређени закључак представи као историјска нужност.

Историјска хронологија простора којем припада Вучји До додатно показује размере тог промашаја. Од успостављања аутокефалне Српске православне цркве тај простор био је везан за Хумску епископију, чије је првобитно седиште било у Стону, а потом за њена седишта и наследне црквене структуре у Полимљу, Милешеви, Тврдошу, Дужима, Мостару и Никшићу. Током векова припадао је Хумској, Милешевској, Захумско-херцеговачкој и Захумско-рашкој црквеној области. Званични историјат Епархије потврђује да су Свети Сава 1219. године основали и Будимљанску и Хумску епископију, са седиштима у Ђурђевим Ступовима и Стону, као и да данашња Епархија обнавља делове тих историјских црквених простора.

Све до 1931. године Вучји До, према томе, није био под јурисдикцијом Цетиња. Најдуже је припадао црквеним областима чија су седишта била у Стону, Бијелом Пољу, Милешеви, Тврдошу, Дужима, Мостару и Никшићу. Ако би се прихватило Мићовићево становиште да некадашња јурисдикција аутоматски производи право на формалну саорганизацију савременог јубилеја, онда би митрополит Методије био обавезан да у организацију укључи не само митрополита са Цетиња већ и архијереје Захумско-херцеговачке и Милешевске епархије, чије су претходнице над тим простором имале јурисдикцију вековима дуже од Цетиња.

Мићовић их, наравно, не помиње. Не помиње их зато што његов предмет није целовита историја црквених граница. Његов предмет је производња цетињског примата тамо где га историјски није било, а канонски га ни данас нема. Историја му служи само док може бити употребљена као декорација политичке тезе, а оног тренутка када постане целина, она почиње да му смета.

Вучји До се данас налази на канонској територији Епархије будимљанско-никшићке. Из те једноставне чињенице произлази њено природно право и дужност да организује богослужбено и црквено-народно обележавање јубилеја на простору који јој припада. То право није усмерено против Митрополије црногорско-приморске, као што ни надлежност једне епархије над храмом и парохијом не представља понижавање суседне епархије. У канонском поретку Српске православне цркве не постоји начело по којем је Цетиње надређено Никшићу по питањима која се односе на историју Црне Горе.

Митрополит Јоаникије је присуствовао прослави и саслуживао са патријархом Порфиријем, митрополитом Методијем и другим архијерејима. Сама та чињеница разара драматичну причу о маргинализацији Митрополије црногорско-приморске. Маргинализована институција не учествује преко свог првог јерарха у централном богослужбеном догађају. Оно што Митрополија није имала није било право присуства, духовног учешћа или историјског помена, већ формални примат над организацијом која се одвијала ван њене канонске територије. Мићовић одсуство таквог примата проглашава понижењем, јер полази од прећутне претпоставке да би Цетиње морало имати последњу реч у свакој значајној црквеној ствари у Црној Гори.

Управо ту се открива суштина текста. Не брани се историјско сећање, већ једна хијерархијска представа по којој Епархија будимљанско-никшићка може постојати, служити и организовати, али тек под условом да не покаже превише самосталности и да за веће националне догађаје затражи неку врсту цетињске сагласности и благослова. Када то не учини, њена надлежност се назива мегаломанијом, њена организација манипулацијом, а присуство Патријаршије пројектом актуелног језгра.

Та формулација о актуелном језгру Српске патријаршије посебно је карактеристична за Мићовићеву ишчашену жврљотину. Он не именује то језгро, не објашњава ко га чини, не наводи одлуку коју је донело, документ који је усвојило или наредбу коју је упутило. Неименовани центар моћи у његовом тексту има исту функцију као и у свакој теорији завере, да буде довољно неодређен па да му се може приписати свака зла намера и довољно скривен да аутор не мора да понуди доказ његовог постојања.

Најнечаснији део Мићовићевог текста није његово непознавање епархијске историје, већ злоупотреба Косова и Метохије у спору око организације Вучедолског јубилеја. Поређењем броја архијереја на Вучјем Долу и Газиместану, он сугерише да су владике дошле у Црну Гору зато што их тај долазак не кошта ништа, док би одлазак на Косово могао да има цену. Између редова се архијерејима приписују страх, комфор и духовно лицемерје, али се оптужба не изговара до краја. Оставља се у облику питања како би аутор, ако затреба, могао да се повуче иза тврдње да је само изразио недоумицу.

То је реторички јефтина и морално неодговорна конструкција. Број архијереја на два различита догађаја не доказује однос Цркве према Косову и Метохији, као што ни присуство на једном јубилеју не значи одсуство бриге за други. Мићовић не разматра безбедносне околности, ограничења кретања, епархијске обавезе, календар, различиту природу догађаја и положај Цркве на Косову и Метохији. Њему је потребна само бројка коју може претворити у моралну оптужбу против Патријаршије.

Противречност је утолико већа што сам Вучедолску битку назива кћерком Косовске битке. Ако Вучји До припада косовској духовној и историјској вертикали, онда његово достојанствено обележавање не може истовремено бити доказ заборава Косова и Метохије. Прослава једне битке која је тумачена као наставак косовског завета јача, а не потискује косовско памћење. Мићовић је, међутим, у истој мисаоној целини успео да Вучји До представи и као производ Косовске битке и као средство за њено заборављање. Та противречност није ситна стилска непажња, већ доказ да закључак није изведен из премиса, него су премисе накнадно поређане око већ припремљене оптужбе.

После напада на Епархију будимљанско-никшићку и Патријаршију, Мићовић прелази на државу Србију, њен однос према Косову и Метохији, обележавање Видовдана у Крушевцу и наводно инфериоран положај Цркве према држави. Симфонију државе и Цркве назива квазисимфонијом, Србији приписује празно заклињање, а однос СПЦ и државне власти доводи у везу са пригушеном колективном патологијом.

Тим пасусима престаје сваки привид да је предмет текста организација Вучедолске прославе. Србија, државна политика према Косову и Метохији и положај Цркве у Београду немају непосредну логичку везу са питањем ко је организовао литургију, академију, протокол и народно сабрање на Вучјем Долу. Њихово увођење има другу сврху, да се локални организациони спор претвори у општу оптужницу против Србије и врха СПЦ. У том идеолошком оквиру држава Србија је крива шта год учини. Такав систем није анализа у којој се поступци вреднују према последицама, већ идеолошка матрица у којој је пресуда донета унапред, а свака чињеница се накнадно прилагођава њеном образложењу.

Мићовићев текст зато треба читати као део ширег настојања да се свака јача институционална веза Црне Горе са Пећком патријаршијом и Србијом представи као сумњива централизација, мешање или политички пројекат. Формално се говори у име српства, Косова и црквене традиције, али се практично сваки облик српске саборности који не пролази кроз локалне црногорске политичке и клерикалне посреднике проглашава опасним.

Још једна крупна противречност налази се у Мићовићевом односу према држави Црној Гори. Када треба положити право на славу Вучјег Дола, савремена Црна Гора представља се као непосредни наследник државе кнеза Николе и као један од незаобилазних историјских носилаца битке. Када се помене црногорско признање такозваног Косова, Мићовић одмах прави временску и политичку ограду тако што наглашава да садашњи представници црногорске власти нису донели ту одлуку.

Такво схватање континуитета погодније је за памфлет него за озбиљну расправу, јер држава не може бити вечни наследник историјске славе, а привремени носилац политичке одговорности. Ако савремена Црна Гора институционално наслеђује право да се позива на победу са Вучјег дола из 1876. године, онда наслеђује и обавезу да одговара за одлуке које њене институције и данас одржавају на снази. Чињеница да садашњи министри нису лично гласали за признање такозваног Косова не мења чињеницу да држава којом управљају ту одлуку није повукла.

Још је проблематичније представљати данашњу Црну Гору као идеолошки непромењени наставак државе кнеза Николе. Вучедолска битка вођена је у оквиру српске националне и ослободилачке идеје, у којој су Црногорци, Брђани и Херцеговци себе разумели као делове истог народа. Савремена државна идеологија у Црној Гори деценијама је изграђивана на раздвајању тих идентитета, потискивању српског језика и историјских симбола и на спољнополитичким одлукама супротним ономе што је представљала стара Црна Гора. Не може се задржати слава српске државе из 1876. године, а њено српско име и значење оставити изван свечаног протокола.

На завршетку текста Милутин Мићовић моли читаоце да у његов став не уплићу његовог рођеног брата, митрополита црногорско-приморског Јоаникија. Одмах потом наглашава да је шест година старији од митрополита и да је четири деценије присутан у јавном животу.

Нема основа да се митрополиту Јоаникију приписују речи његовог брата. Напротив, митрополитово учешће у прослави, саслуживање са патријархом и другим архијерејима и присуство централним догађајима стоје у очигледној супротности са Милутиновом драматичном причом о искључивању и маргинализацији Цетиња. Митрополит Јоаникије својим је присуством показао више црквене саборности него што је његов брат успео да покаже у читавом тексту.

Ипак, породичну везу није у полемику увео нико други него сам Милутин Мићовић. Он је тај који је сматрао потребним да на крају текста подвуче своју биолошку и јавну самосталност. Та ограда сведочи да је и сам свестан колико је осетљиво када рођени брат цетињског митрополита објави текст у којем му брату суседну епархију у којој иначе живи оптужује за мегаломанију, а Патријаршију за маргинализацију Цетиња.

Мићовић има библиографију и признања, али ни библиографија ни церемонијална признања не могу један лош аргумент претворити у добар. О ширини стваралачког дела може се расправљати у књижевној критици, у овом случају меродаван је текст који је потписао. А тај текст показује скромну способност да се чињенице поређају у логичку целину, нескривену потребу да се политичка нетрпељивост представи као историјска анализа и необичну спремност да се сопствена породична позиција истовремено употреби као јавна легитимација и прогласи недодирљивом за критику.

За ширу јавност чињеница да је Милутин Мићовић брат митрополита Јоаникија несумњиво представља важан део његове јавне препознатљивости. То не значи да његове књиге не постоје нити да нема право на сопствени став. Значи само да не може у тексту чији је предмет наводна угроженост институције којом управља његов брат захтевати да јавност ту околност сматра потпуно неважном.

„Журнал” у свом званичном импресуму као главног и одговорног уредника наводи Вука Бачановића, редакцију у којој су Милорад Дурутовић, Небојша Поповић, Елис Бекташ и Александар Живковић, а као оснивача НВО „Журнал”. Свештеник Гојко Перовић није формално наведен као уредник или оснивач, па тврдња о његовој непосредној контроли над порталом не може бити представљена као доказана чињеница.

Може се, међутим, говорити о очигледној програмској и идеолошкој блискости. „Журнал” редовно и истакнуто објављује Перовићеве текстове, наступе и садржаје, а Мићовићев текст припада истом кругу теза у којем се Цетиње представља као природни центар црквеног живота, Епархија будимљанско-никшићка као институција чију самосталност треба ограничити, а снажније присуство Патријаршије и Србије као појава која захтева подозрење. Постојање те наративне сродности не мора подразумевати формалну команду или уређивачки налог. За политичку функцију текста довољно је да различити аутори понављају исту конструкцију и једни другима обезбеђују простор, легитимацију и привид ширег сагласја.

Мићовић је у тој подели посла преузео улогу наводног књижевника и историјског тумача који би тешке политичке оптужбе требало да подигне изнад нивоа дневне полемике. Резултат је, међутим, остао испод озбиљне публицистике. Текст има кратере у чињеницама, неуједначен критеријум према црквеном континуитету, произвољно повезивање Вучјег Дола са државном политиком Србије и готово гротескну потребу да се свака самосталност Епархије будимљанско-никшићке прогласи нападом на Цетиње.

Мићовићев текст формално је упућен читаоцима „Журнала”, али су његови стварни адресати они црквени и политички кругови који нису могли да прихвате да прослава Вучедолске битке буде одржана достојанствено, саборно и без њиховог пресудног посредовања. Зато се у тексту не напада само митрополит Методије, иако се његово име пажљиво избегава. Напада се право Епархије будимљанско-никшићке да буде пуноправна и самостална црквена институција. Напада се Патријаршија зато што је својим присуством потврдила ту самосталност. Напада се Србија зато што представља државно и национално средиште које се не може подредити локалним политичким комбинацијама у Црној Гори. Напада се, најзад, сама идеја да Вучји До припада целини српске историје, а не једном административном центру, једној странци или једном породичном и клерикалном кругу.

Иронија је у томе што Мићовић оптужује друге за ломљење историјског сећања док управо он историју Вучјег Дола скраћује на седамдесет година цетињске црквене јурисдикције. Оптужује друге за мегаломанију док од једне митрополије прави обавезног надорганизатора догађаја ван њене територије. Оптужује друге за манипулацију Косовом док Косово користи као реторички реквизит у расправи о организацији свечане академије. Оптужује Патријаршију за маргинализацију Цетиња у тренутку када цетињски митрополит саслужује са патријархом. Оптужује Србију за празно заклињање на Косовски завет, а савремену Црну Гору ослобађа одговорности за признање такозваног Косова зато што садашњи министри нису лично подигли руку за то 2008. године.

Србија није предмет организационог спора на Вучјем Долу. Уведена је у Мићовићев текст зато што је стварна нетрпељивост аутора и круга чији наратив преноси усмерена према сваком облику српске институционалне саборности који не могу да контролишу.

Милутин Мићовић је желео да напише оптужницу против Епархије будимљанско-никшићке, Патријаршије и Србије. Написао је, уместо тога, документ о сопственој историјској површности, политичкој пристрасности и скромној способности да личну и круговну нетрпељивост преобрази у уверљиву јавну мисао.

Вучји До није цетињски феуд, партијска позорница, породично питање Мићовића, нити простор за накнадно наплаћивање политичких заслуга. Он је место српске победе које се данас налази на канонској територији Епархије будимљанско-никшићке.

Пред том чињеницом распада се читава Мићовићева злонамерна конструкција.

Владимир Вуковић/Политика