Станислав Сташко Сондермајер — најмлађи добровољац Великог рата

У историји српског народа постоје имена која су постала симбол читавих епоха. Нека су уклесана у мермер, нека у школске уџбенике, а нека, неправедно, остају сакривена на страницама старих дневника и пожутелих новина. Једно од таквих имена је Станислав – Сташко Сондермајер, најмлађи српски борац погинуо у Првом светском рату и један од најдирљивијих примера безграничне љубави према отаџбини.

Када се помене презиме Сондермајер, већина ће најпре помислити на Тадију Сондермајера, пионира српског ваздухопловства и једног од најзначајнијих људи у историји домаће авијације.

Међутим, иза славе великог авијатичара остао је у сенци његов млађи брат Сташко – дечак чија је животна прича трајала свега непуних шеснаест година, али је оставила траг дубљи од многих дугих живота.

Станислав је потицао из породице која је служила Србији не само речима већ и делима

Рођен у Београду 1898. године, Станислав је потицао из породице која је служила Србији не само речима већ и делима. Његов отац, др Роман Сондермајер, био је угледни хирург, санитетски пуковник и један од утемељивача модерне војне медицине у Србији.

Мајка Станислава, рођена Ђурић, потицала је из знамените српске породице и била је добровољна болничарка током балканских ратова. У таквом дому љубав према Србији није била политичка парола, већ начин живота.

Пут на фронт без очевог благослова

Када је 1914. године избио Велики рат, Србија је поново стала пред једно од највећих искушења у својој историји. Док су се његова старија браћа пријављивала као добровољци, Сташко је био тек ученик шестог разреда Друге београдске гимназије. По свим мерилима тог времена био је дете. Али у његовим очима Србија није имала времена да чека да одрасте.

Молио је оца да му дозволи да пође на фронт. Одговор је био одричан. Роман Сондермајер није могао да пошаље дете у рат. Али Сташко није прихватао да остане код куће док се његова земља бори за опстанак. Убрзо је, без очевог одобрења, напустио Београд и пријавио се као добровољац. Тако је дечак од непуних шеснаест година постао војник српске војске.

Најмлађи јунак Церске битке

Саборци су га у почетку држали у позадини. Био је сувише млад за ровове и јурише. Али Сташко није желео повластице. Према сведочењима, упорно је тражио да буде распоређен међу борце у првим редовима. Није желео да рат посматра – желео је да га дели са својим народом. Његова истрајност на крају је победила. Добио је пушку и место у строју.

Само неколико дана касније, 5. августа 1914. године, током борби у околини Добрића и Богосавца код Шапца, погинуо је у јуришу. До свог шеснаестог рођендана делио га је тачно један месец. Србија је изгубила дечака, али је добила симбол.

Гроб који чува успомену

Призор који је уследио остао је дубоко урезан у локално памћење. Жене из села Богосавац пронашле су тело младог добровољца на бојишту. Узеле су га и сахраниле у центру села, где се и данас налази његов гроб. Тако је једно мачванско село постало чувар успомене на дечака који је живот положио за Србију.

У његовој униформи пронађен је дневник, пажљиво умотан у марамицу. На његовим страницама нису се налазили само описи ратних страхота већ и дубока туга због смрти мајке, која је преминула на самом почетку рата. У тим записима види се сва трагедија једне генерације која је преко ноћи морала да одрасте. Дечак који је тек требало да сања о будућности већ је гледао смрти у очи.

Сећање савременика

Да његова жртва није заборављена међу савременицима сведоче речи његовог професора Миодрага Ибровца:

„Од срца жаљен, млад, а тако славан, мали јунак Трећег коњичког пука борави вечни сан на пољу части.“

Те речи можда најбоље описују како је Србија видела Сташка – као дете које је постало јунак пре него што је стигло да постане човек.

Међу онима које је инспирисао била је и Исидора Секулић. У стиховима посвећеним младом добровољцу, писала је о његовим чистим дечачким очима, о љубави према слободи и Србији. То није била песма о рату, већ о невиној жртви коју је рат прогутао.

Име које не сме бити заборављено

Данас, више од једног века касније, име Сташка Сондермајера носи једна улица у Београду. Његов гроб у Богосавцу и даље постоји. Али много важније од назива улице јесте сећање на вредности које је представљао.

У времену када се херојство често мери популарношћу, а жртва заборавља брже него икада, прича о Сташку Сондермајеру подсећа нас да су највећи подвизи понекад дело оних који нису стигли ни да одрасту.

Историја Србије памти многе војводе, генерале и славне победнике. Али мало ко је, попут Сташка Сондермајера, у тако кратком животу успео да покаже толико љубави према својој земљи. Управо зато његово име заслужује да стоји раме уз раме са највећим јунацима српске прошлости – не због година које је проживео, већ због величине жртве коју је поднео.

Компас инфо