Недићево спасавање Шапчана 1941. године

Генерал Милан Недић настојао је да, посредством својих одреда, пре свега сузбије активности комунистичких снага, а истовремено да убеди пуковника Драгољуба Михаиловића да се не прикључује нападима које су комунистички партизани предузимали против немачких окупационих власти. Његов циљ био је да Немцима ускрати повод за покретање најављених казнених експедиција, за које је био уверен да ће изазвати тешка страдања српског становништва и земљу довести у стање крви и разарања.

Најтежа ситуација током друге половине септембра 1941. године владала је у Шапцу и Мачви. Још пре доласка генерала Франца Бемеа у Београд, Шабац се налазио под непосредном претњом велике немачко-усташке казнене експедиције.

Свестан опасности која се надвијала над градом и његовим становништвом, Недић је настојао да преко својих официра утиче на капетана Драгослава Рачића, команданта Михаиловићевих четничких јединица, да одустане од сарадње са комунистичким партизанима и учешћа у нападима на Шабац.

Сматрао је да би таква акција, без изгледа на значајнији војни успех, могла да изазове тешке одмазде над цивилним становништвом и доведе до разарања града.

Изостанак учешћа четничких јединица у нападу не само да би, према Недићевом становишту, спречио непотребне српске жртве, већ би у великој мери онемогућио и комунистичке снаге да самостално изведу операцију већег обима. Уколико би комунисти, и након повлачења четника, наставили своје активности у околини Шапца, предвиђено је било да Недићеви одреди интервенишу и потисну их према планинским подручјима.

Заједнички напад четничких и партизанских снага на Шабац отпочео је у ноћи између 21. и 22. септембра 1941. године. У нападу су учествовале четничке јединице под командом капетана Драгослава Рачића и партизанске снаге. Устаничке јединице настојале су да овладају градом.

После борби за Шабац, крајем септембра 1941. године, уследила је једна од најтежих репресивних акција над српским становништвом. Дана 24. септембра Сава је прешла 342. немачка пешадијска дивизија, ојачана хрватским усташким јединицама, која је, уз дејство авијације и артиљерије, разбила опсаду Шапца.

После успостављања немачке контроле над градом, 24. септембра 1941. године становништво Шапца је преко добошара обавештено о наређењу да се сви мушкарци између 14 и 70 година окупе ради пријављивања окупационим властима. Онима који се не би одазвали и пријавили претило је да ће бити убијени као одметници.

У 15 часова почело је окупљање на назначеним местима. У то време немачки војници, у пратњи усташа, почели су да врше претрес, улицу по улицу и кућу по кућу. При томе су извршили више убистава, палили куће, пљачкали и пустошили имовину. Највише је страдао западни део Шапца – Камичак.

Прикупљени мушкарци, како они који су сами дошли на зборна места, тако и они које су окупаторски војници потерали приликом претреса, спроведени су на поље Михајловац, вашариште западно од линије Савски мост – Стари град, у троуглу између железничке пруге и пута. Предвече 24. септембра Шапчани су постројени и у колонама по пет сатерани преко моста на леву обалу Саве, у Кленак. На ливади су били опкољени немачким и усташким стражарима.

У сабирни логор код Кленка 25. септембра доведени су разоружани жандарми, чиновници и група накнадно похватаних грађана.

Према доступним подацима, између 4.459 и 7.000 шабачких мушкараца одведено је преко Саве, најпре у Кленак, а затим у логор Јарак. У овом логору боравили су од 26. до 30. септембра 1941. године. Током спровођења страдали су и они који нису могли да издрже ткевави марш. Према различитим изворима, број страдалих током марша кретао се од 120 до 164.

Због тога су дани шабачке трагедије били дани великог очаја генерала Милана Недића, који је, упозоравао на могуће последице немачких репресивних мера.

Председник Српске владе Недић уложио је велике напоре верујући да ће моћи да спасе што већи број Шапчана и ублажи трагедију. Извештаји који су стизали у Београд из Шапца и Мачве били су један од другог гори и трагичнији.

Када је Милан Недић сазнао за судбину Шапчана, настојао је да посредством немачких власти интервенише и захтева да се Срби из Јарка, који се налазио на територији ткзв. ,,Независне Државе Хрватске”– логора који би могао постати масовно губилиште Срба – врате у Шабац.

Недић је, неуморно и упорно обилазио немачке војне заповеднике, тражећи да се нешто предузме за заробљене Шапчане, међу њима је било и доста деце. После поновљених интервенција, најзад је издато наређење да се део одведених шабачких грађана врати у Шабац.

„Други дан боравка у тој заграђеној пољани код Јарка било је дозвољено да људи добијају храну од кућа, коју су сељаци на колима били довезли из Шапца, јер дотле ништа нису имали за јело. Тад је дошло наређење да се деца од 14–15 година, којих је било око 200, врате тим истим колима натраг својим кућама у Шабац.“

„Једнога дана стигла је лимузина са вишим официрима. Претпостављам да је неко рекао да ми нисмо бандити. Одмах се променио третман“, посведочио је у једној својој исповести и преживели учесник Вујић.

Два дана касније, док се већ вршило пребирање и стрељање сумњивих у масама, дошло је ново наређење да се пусте својим кућама и дечаци од 16 година.

„Недић је у овоме успео.“

,,Прва већа спасена и одведена група враћена је из Јарка 30. септембра 1941. године у Шабац, а доцније су људи пуштани у мањим групама и враћани својим кућама.”

По повратку из Јарка, 30. септембра 1941. године, велики број Шапчана су били пребачени у пролазни логор у касарни на месту званом Сењак. Логор у касарнама на месту званом Сењак није имао карактер
концентрационог, више је имао пролазни карактер и постојао je до лета 1942. године, из тог логора су затим, у наредним данима људи и недељама, постепено пуштани у мањим и већим групама.

Највећу улогу у њиховом ослобађању имале су интервенције председника Српске владе генерала Милана Недића, који је од немачких власти тражио да се заробљени Шапчани поштеде и пусте, уз давање гаранција за њихово понашање. Међу спасенима био је и Радован Миљковић православни свештеник и каснији просветар Трећег пука у саставу Српског добровољачког корпуса (СДК)

„Мало по мало Шапчани су се враћали натраг домовима. Знали смо сви да су Недићеве интервенције учиниле крај нашем страдању, али је ипак више стотина оних за које се сумњало или имало доказа да су у вези са партизанима било стрељано…“ посведочио је преживели учесник Гајић.

У међувремену су Немци добили појачања својих трупа и наставили све драстичнију казнену експедицију, која је питомy и плодну Мачву завијала у црно. Када се група отераних Срба вратила из Јарка, у Шапцу је затекла хиљаде сељака покупљених по свим селима Шабачког округа. Недићевим интервенцијама је значајан удео у томе што је највећи део и ове групе српских заробљеника убрзо био спасен.

Непромишљени и лакомислени потези устаника изазвали су страшну трагедију народа у Шапцу. Милан Недић је упозоравао на ове последице и, премда није могао да спаси све жртве, својом упорношћу је успео да сачува голе животе великог броја људи.

Извори и литература :

Станислав Краков, Генерал Милан Недић – На оштрици ножа – део „Трагедија Шапца“.

Бошко Н. Костић, За историју наших дана – део о Шапцу и Јарку.

НАПОМЕНА О ДОБРОВОЉАЧКИМ ОДРЕДИМА (ЉОТИЋЕВЦИМА) У ШАПЦУ 1941 :

Дуги низ деценија у послератној, комунистичкој историографији одржавала се теза о учешћу српских добровољаца (љотићеваца) у септембарским догађајима у Шапцу 1941. године. Међутим, истина је да добровољачке јединице у време септембарских догађаја нису биле присутне у овом делу Србије.

У време шабачке трагедије постојала су свега три добровољачка одреда. Први је био стациониран у касарни у Смедереву, Други је деловао као допунска команда на Бањици у Београду, док је Трећи (ђачки) одред управо тих дана водио борбе на Варовици код Младеновца. Географски посматрано, најближа добровољачка јединица била је удаљена више од 50 километара од Шапца.

Прва добровољачка формација која је ушла у град био је Девети добровољачки одред, који је из Београда упућен тек 24. октобра 1941. године, односно месец дана након септембарских дешавања у Шапцу.

Истина је, међутим, да су међу првим убијенима у Шапцу били и припадници Љотићевог покрета „Збор“. Међу њима су били богослов Милан Божић и професор Сретен Галић, чланови „Збора“.

 Јутјуб канал Српски добровољачки корпус