Вучевић: Идеолошка фантазмагорија самосталне Војводине

Када се једна политичка теза покушава представити као историјска чињеница, најбољи одговор нису политичке пароле, већ документи. А један од најважнијих докумената из 1945. године носи формулацију која оставља веома мало простора за тумачења о тадашњој државности сјеверне српске покрајине

Пре неколико дана на порталу Аутономија.инфо освануо је текст др Браниславе Костић под насловом „31. јул – Дан Аутономне Покрајине Војводине”. За сваког озбиљног историчара и правника овај текст не представља ништа друго до хрпу псеудонаучних теза и отвореног фалсификовања прошлости. Ауторка, у предметном тексту, покушава да измисли неки квазисуверенитет Војводине, тамо гдје га никада није ни било. Сматрао сам да на поменути текст морам да реагујем, тим прије што је ова тема дуго коришћена за креирање лажног наратива о томе како је Војводина у Србију ушла као политички, економски, културни и историјски ентитет, са својом заокруженом територијом, органима власти и на основу легитимних одлука тих органа, како пише ауторка горе поменутог текста.

Крајње је вријеме да се те политичке фантазије оголе пред огледалом историјских чињеница, уставног права и дубоких историјских коријена српске Војводине. У супротном, жмуримо пред класичним активностима Агитпропа у покушају креирања неистинитог наратива.

Главна и фундаментална теза Браниславе Костић гласи да је Војводина 1945. године конституисана као „самосталан политички ентитет”, који је тек након тога ушао у састав Србије, те да њена аутономија није „поклон” Београда. То је стара и врло агресивна теза свих великих аутономаша. Како госпођа Костић наводи, та модерна Војводина је ушла у састав Србије као дијела Југославије, а не у састав Србије као суверене, самосталне, независне државе. Тако је Југославија, док је постојала, била гарант положаја Војводине у Србији, навод је Костићеве. Из овога, наравно, слиједи да пошто Југославије више нема, самим тим не постоји више ниједан правни или фактички аргумент, који би Војводину чинио саставним дијелом Србије. Дјеца Савеза комуниста Југославије и пасионирани љубитељи Устава из 1974. године искрено вјерују у ту хипотезу, наравно, правећи паралеле и са положајем и статусом друге српске покрајине – Косова и Метохије, сматрајући да је Војводина, противно својој вољи данас натјерана да буде дио Србије. Ова тврдња не руши се само пред уставним правом, већ пред елементарном писменошћу.

Обратимо пажњу на рјечник и детаље. Побједничка, револуционарна Скупштина изасланика у Новом Саду, свјесно користи глагол „молити” и термин „да се прикључи”

Анализирајмо текст Резолуције од 31. јула 1945. године, на који се ауторка, али и сви прави аутономаши позивају. Шта тамо заправо пише? Тачан и званичан назив тог документа гласи: „Молба Прве скупштине изасланика народа Војводине за прикључење Аутономне Војводине Федералној Србији.”

Обратимо пажњу на рјечник и детаље. Побједничка, револуционарна Скупштина изасланика у Новом Саду, свјесно користи глагол „молити” и термин „да се прикључи”.

Прво, суверени државотворни субјекти не моле никога, они склапају међународне уговоре као равноправне стране. Чињеница да Скупштина изасланика народа Војводине моли АВНОЈ и Народну скупштину Србије да приме њену изјаву, јасно доказује да изасланици у Новом Саду нису имали никакав уставотворни суверенитет. Били су свјесни да су привремено, револуционарно тијело које признаје Београд као једини извор легитимне власти. Такође, важно је истаћи чињеницу да они нису ни покушали да преко Југославије моле прикључење Србији, него управо супротно, да се прикључе Србији која је по АВНОЈ-евској доктрини била федерална чланица Југославије у настајању.

Друго, термин „прикључење” (а не уједињење) правно означава утапање у већ постојећи правни поредак. Прикључење Србији у овом смислу буквално значи утапање у уставноправни систем и поредак Србије.

То је у пракси „зацементирао” Устав Народне Републике Србије из 1947. године. Члан 2 овог Устава експлицитно наводи: „У састав Народне Републике Србије улази Аутономна Покрајина Војводина… које су основане одлуком Народне скупштине Србије.” Дакле, Војводина није ушла у Србију као формирана држава, већ је Србија својим Уставом, односно одлуком Народне скупштине основала покрајину, уважавајући претходно изражену политичку жељу, тзв. изасланика народа од 31. јула 1945. године. Треба на овом мјесту подсјетити на то да је на Скупштини изасланика народа, одржаној 30. и 31. јула 1945. године у Новом Саду, било и значајних говора и говорника, а један од њих био је и Шоти Пал, који је иступао као представник мађарског народа у корист присаједињења Србији.

Војводина је била обична административно-територијална цјелина. Није имала сопствени устав (већ статут који је одобравао Београд), није имала сопствену законодавну власт, нити судске атрибуте. Што се тиче финансија, буџет Војводине је био потпуно зависан од републичког буџета у Београду

Какав је то „ентитет” била Војводина 1947. године одсликавају и њен финансијски и правни положај. Према Уставу из 1947. године, Војводина је била обична административно-територијална цјелина. Није имала сопствени устав (већ статут који је одобравао Београд), није имала сопствену законодавну власт, нити судске атрибуте. Што се тиче финансија, буџет Војводине је био потпуно зависан од републичког буџета у Београду. Покрајина није имала изворне приходе, нити порески суверенитет. Београд је одређивао колико ће се новца убрати и колико ће се Новом Саду доделити за основне административне трошкове. Тврдити да је Војводина 1945. године била „самосталан ентитет” са историјским правима представља манифестацију уставноправне неписмености. Тај устав био је много централистичкији од данашњег устава, па се поставља питање да ли аутономаши уопште треба да га славе? Очигледно је да је овај датум управо аргументум а цонтрарио. Њихових пет минута наишло је у процесу федерирања федерације и враћања на тековине Четвртог конгреса Комунистичке партије Југославије. Али, као што се у покушају да представе институционално-правну традицију некакве готово самосталне Војводине позивају на несретног Дуду Бошковића (који је у данашњем смислу заправо био комби странка и класичан експонент Загреба и Мачекове антисрпске политике), тако и у овом погледу покушавају да креирају наратив о Војводини као готово федералној јединици у федералној Србији, чији је гарант федерална Југославија.

Конструкција је нетачна и неинтелигентна и не треба ни у наративу прихватати овакве неистине, него их треба демонтирати на вријеме. Ишло се чак и дотле да је посланичка група у Скупштини Аутономне Покрајине Војводине, под називом Војвођански фронт (чија је окосница ЛСВ, и опет узор у Дуди Бошковићу), предлагала да се у покрајинску скупштинску одлуку о утврђивању и свечаном обиљежавању датума од покрајинског значаја унесе одредба да се 31. јул свечано празнује као Дан Војводине.

Неко је ипак морао да им каже да се тог дана формулисала воља тзв. народних представника да се замоли Србија у погледу тога да себи прикључи Војводину (односно оно што су комунисти одлучили да остане од ње када су Барању и неке друге територије приписали Хрватској). Ако је у нечему трома и недовољно активна српска интелигенција (част изузецима), то је онда дефинитивно у разбијању лажних наратива. Те активности се до те мјере потцјењују да се на крају дозволи да оне почну да бујају. Један од примјера тога јесте тзв. државноправна заокруженост Војводине 1945. године. Добрим дијелом, за развој ове идеје крив је управо наш образовни систем, дубоко укоријењен у социјалистичком самоуправљању.

Костићева ламентира над судбином покрајине која је данас наводно „културолошки попростачена”, импутирајући постојање некакве аутохтоне, наднационалне „војвођанске културе”. То је стара, отрцана аутошовинистичка догма. Поставља се просто питање: Шта је то „војвођанска култура”, гдје је она настала и ко ју је формално прогласио?

Одговор је кратак: нигдје и нико. То је историјска глупост и идеолошки конструкт.

Култура на просторима данашње Војводине никада није била унифицирана, нити регионална у државотворном смислу. Она је увијек била и остала култура народа који на том простору живе. То је српска култура – оличена у Матици српској, у фрушкогорским манастирима, у насљеђу Бранка Радичевића и Јована Јовановића Змаја. То је истовремено и мађарска, словачка, румунска, хрватска и буњевачка и свака друга култура, од којих свака вуче коријене из својих националних матица и традиција.

Покушај да се од мјешавине ових богатих националних култура створе инстант „војвођанска нација” и њена „култура”, представља јефтин политички инжењеринг усмјерен искључиво на дистанцирање овог простора од матице Србије. Свака национална мањина и данас у Србији има своје организације, позоришта, језик у службеној употреби, своје политичке партије и националне савјете и једноставно неће и не желе да буду нека измишљена категорија, тзв. Војвођани. Стварање те нације, па самим тим и државе и даље је у највећој мјери сан Срба – дјеце комунизма и комунистичке идеологије.

Веома је примјетно да аутономашки кругови увијек и свим силама нападају Српску православну цркву. Знају добро који их је фактор у прошлости спријечио да остваре своје коначне намјере и да остану на пола пута

Врхунац игноранције чињеница Костићева показује када се противи термину „Сјеверна Србија”, тврдећи да се тиме затире „историјско име Војводине”. Да ауторка ишта зна о историји сопственог завичаја, знала би да је само име Војводине у свом коријену – дубоко и искључиво српско, и да прије 1848. године никада није постојало као назив за ову географску област.

Како је настао назив Војводина? Настао је на Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848. године, када су Срби у Хабзбуршкој монархији подигли устанак против мађарске хегемоније и прогласили Српску војводовину (Српско војводство). Истакнути српски интелектуалци и прваци тог доба, попут Никанора Грујића, Ђорђа Стратимировића и патријарха Јосифа Рајачића, јасно су артикулисали политички циљ народа.

Срби су изабрали свог војводу – пуковника Стевана Шупљикца и захтијевали своју територијалну аутономију унутар царства, како би сачували свој национални идентитет, православну вјеру и писмо од насилне мађаризације. Дакле, циљ стварања Српске војводовине било је стварање аутономне области која би имала своју самоуправу у односу на прије свега Пешту, а потом и на Беч. Идеја никако није била аутономија у односу на Београд. Како би могли да желе аутономију у односу на Београд, када су они сањали сан о уједињењу, када су они чували мошти Светог кнеза Лазара и посљедњег Немањића, цара Уроша, у фрушкогорским манастирима као највеће светиње.

Они који су највеће храмове Српске православне цркве, као што је храм у Чуругу, сазидали. Они који су знали да су насљедници Светог Арсенија Сремца из Сланкамена, а који је наслиједио Светог Саву на трону српских архиепископа. Баш у те Сремске Карловце долазио је да добије владичански чин и Свети Петар Цетињски, јер је знао да тамо живо срце бије у грудима србадије. Госпођа Костић мора почети да чита и старију литературу од 1945. године, јер ће на тај начин схватити да има и мало старије историјске грађе. Такође, из ове важне историјске лекције можемо да закључимо да је центар српског националног окупљања и опстајања поново била Српска православна црква.

Веома је примјетно да аутономашки кругови увијек и свим силама нападају Српску православну цркву. Знају добро који их је фактор у прошлости спријечио да остваре своје коначне намјере и да остану на пола пута, као што пише госпођа Костић.

Како је настао назив Војводина? Настао је на Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848. године, када су Срби у Хабзбуршкој монархији подигли устанак против мађарске хегемоније и прогласили Српску војводовину (Српско војводство)

У том контексту, интересантно је примијетити како су се комунисти обрачунали са српском историјом и правном традицијом Србије. Наиме, 25. октобра 1946. године у „Службеном листу ФНРЈ” објављен је чувени Закон о неважности правних прописа донесених прије 6. априла 1941. године и за вријеме непријатељске окупације. Једним потезом пера, сматрали су да су избрисали све што се десило прије 6. априла 1941. године, једнако као и оно што се десило за вријеме непријатељске окупације. Дакле, постоји само оно што су тековине револуције, а историја и правна традиција настају тек од 1945. године. Заиста је и сулудо и интелектуално недорасло сматрати да одлука неког пленума може да избрише историју. Јер много тога бјеше и прије 1945. године.

Прије 1848. године, овај простор се у географском и административном смислу називао искључиво Бачка, Банат и Срем. Назив „Војводина” је историјски продукт искључиво српске политичке и националне мисли, створен са циљем да се та територија јасно дефинише као српска земља под влашћу српског војводе. Када аустријски цар касније формално потврђује ову област, њен званични назив гласи: Војводство Србија и Тамишки Банат.

Иронија је потпуна: Бранислава Костић и њени истомишљеници данас користе назив „Војводина” као батину којом ударају по Београду и Србији, потпуно слијепи за чињеницу да је то име настало као симбол српске борбе против туђинске асимилације.

Данашњи ставови многих колумниста портала Аутономија.инфо нису никаква нова појава; они имају свој јасан и документован историјски континуитет у покушајима цијепања српског националног ткива и слабљења државе. Када Костићева говори о „самосталном политичком субјективитету Војводине“, она заправо реанимира опасне сепаратистичке матрице из тридесетих година прошлог вијека, које су настале у директном дослуху са познатим фигурама хрватске историје.

Политички коријен и срамни врхунац овог феномена леже у загребачким пунктацијама из новембра 1932. године. Тај документ, који је званично осудио Београд за „великосрпску хегемонију“, представљао је отварање унутрашњег фронта против уставног поретка Краљевине Југославије. Креатор и инспиратор тог документа био је Влатко Мачек, вођа Хрватске сељачке странке, који је до задњег дана политички дјеловао да око себе окупи све оне који су били незадовољни стањем у Краљевини Југославији (поготово у националном погледу) и да их уједини у заједничкој борби против мрског Београда, када и настаје погрдни термин Београдска чаршија, који госпођа Костић и други истакнути аутономаши обилато користе и данас.

Поставља се просто питање: Шта је то „војвођанска култура”, гдје је она настала и ко ју је формално прогласио? Одговор је кратак: нигдје и нико. То је историјска глупост и идеолошки конструкт

За истим столом у Загребу, од 5. до 7. новембра 1932. године, десио се историјски пакт који војвођански аутономаши данас грозничаво покушавају да сакрију од јавности. Наиме, на изричит захтјев Влатка Мачека, састанку и потписивању Загребачких пунктација присуствовао је франковачки десничар и потоњи главни усташки идеолог – др Миле Будак. Преко пута њега, као званични представник тзв. војвођанске делегације унутар коалиције, сједио је нико други до др Душан Дуда Бошковић из Панчева. Обојица су, заједно са осталима, потписали документ којим се тражи преуређење државе и изричито и оштро осуђује великосрпска хегемонија. Какав доказ цикличног понављања историјских догађаја у нешто другачијим формама. Суштина је иста.

Историјски архиви не лажу, Дуда Бошковић и Миле Будак су ставили своје потписе на исти документ. Аутономашки првак из Војводине је потписао политичку платформу, руку под руку са човјеком који ће мање од деценију касније, осмислити монструозни усташки план за рјешавање српског питања у НДХ – трећину убити, другу протерати, а трећу покатоличити. Постоје свједочења о томе да је на том састанку Дуда Бошковић, показао толику оштрину према званичном Београду да га је Миле Будак лично и јавно похвалио.

Само мјесец дана касније, у децембру 1932. године, у Новом Саду настаје директан наставак ове антисрпске саге – Новосадске пунктације. Бошковић и његова аутономашка група, окупљена око „Војвођанског фронта“, слијепо је преписала мачековски и будаковски наратив из Загреба. Захтијевали су да се Војводина успостави као посебна, равноправна федерална јединица (увијек се исто тражи), свјесно гурајући ову тезу као клин у леђа Београду како би се ослабила српска преговарачка позиција, док је Мачек истовремено утирао пут стварању Бановине Хрватске, која ће касније прогутати дијелове српског Срема.

Највећи јад правих аутономаша суштински окренутих ка Загребу јесте то што их је тај исти Загреб издао, задовољивши се територијом коју је добила Бановина Хрватска по споразуму Цветковић–Мачек. Тако су препуштени сами себи и издани од стране Загреба, који је само, као и увијек, гледао свој интерес, колективно сви прешли у редове Комунистичке партије, а како би пробали да остваре своје снове о отцијепљењу од мрске Србије. Тај политички оквир и та идеологија давали су им пуну подршку за такву политику и те амбиције. Из тог миљеа и те идеологије створени су сви данашњи репрезентативни прваци аутономашке мисли. Само та идеологија је имала крилатицу „Слаба Србија – јака Југославија”, а управо за тим временима жале аутономашки лидери. Слаба Србија је императив за коначни обрачун са њом и коначни излазак из ње.

Бранислава Костић данас на порталу Аутономија.инфо користи потпуно исту, прежвакану матрицу коју је Дуда Бошковић потписао са Милетом Будаком 1932. године. Исти рјечник о „Београдском централизму и београдској чаршији”, исто измишљање посебног субјективитета и исто свјесно улажење у савезе са сваким ко жели политички осакаћену Србију. Доказ томе је и чињеница што се посланичка група окупљена око Лиге социјалдемократа Војводине Ненада Чанка и Војвођанске партије Александра Оџића у Скупштини АП Војводине у мандату 2020–2024. године називала Војвођански фронт по угледу на Војвођански фронт који је стварао Дуда Бошковић.

Постоје свједочења о томе да је „кум” овом имену био чувени аутономашки првак др Миливој Бешлин, који је и на овај начин хтио да прикаже да је идеја аутономаштва заправо идеја са дугим трајањем и да није настала тек 1945. године, већ да је и прије тога имала своје прваке. На овај начин само је доказано да аутономаштво суштински није било борба за културу, већ геополитичко оруђе за дезинтеграцију српског простора у дослуху са његовим најотворенијим непријатељима.

О томе да пакт др Дуде Бошковића са загребачким и франковачким круговима није представљао аутентичну вољу српског народа у Војводини свједоче и необориви докази о томе како су новосадска јавност и тадашња штампа реаговале на доношење Загребачких и Новосадских пунктација у зиму 1932. године.

Документи и новински архиви из тог периода јасно показују да је тадашњи Нови Сад доживио ове пунктације као директан ударац у леђа држави и покушај вјештачког цијепања српског националног јединства.

Потписивању Загребачких пунктација присуствовао је франковачки десничар и потоњи главни усташки идеолог – др Миле Будак. Преко пута њега, као званични представник тзв. војвођанске делегације унутар коалиције, сједио је нико други до др Душан Дуда Бошковић

Новосадска интелектуална елита, дубоко укоријењена у традицијама милетићевских идеала, оградила се од Бошковићевих потеза. Многи угледни професори, правници и културни радници издали су низ прогласа у којима су осудили Новосадске пунктације. Њихова порука била је кристално јасна: аутономија какву су Срби тражили 1848. године под вођством патријарха Рајачића била је штит за очување српства од туђинске асимилације, док је ова Бошковићева „аутономија” – створена у дослуху са Загребом – оруђе за разбијање тог истог српства. Као резултат овог јавног револта, „Војвођански фронт” Дуде Бошковића доживио је потпуни фијаско међу обичним народом.

Текст Браниславе Костић је класичан примјер политичког памфлетизма и идеолошког конструкта маскираног у бригу за тзв. историјско насљеђе. Прогласити комунисте из 1945. године ствараоцима некакве суверене Војводине, а игнорисати чињеницу да су ти исти комунисти у документима молили Србију за прикључење, свједочи о потпуном слому логике и научне честитости. Треба нагласити да ауторка очигледно не познаје довољно предметну материју у правном и историјском смислу, па самим тим не зна да су послијератна југословенска уставна рјешења била копије совјетских уставних рјешења.

Та трансформација југословенске федерације од централизма ка федерирању федерације као уставноправној припреми за разградњу Југославије и оживотворењу закључака Дрезденске конференције, десила се нешто касније, нарочито у периоду од 1963. до 1974. године. У основи тих активности налази се комунистичка идеологија дефинисана на 4. конгресу КПЈ, која јасно и недвосмислено наводи да је програм ове партије и линија коју ће слиједити разбијање Југославије као тамнице народа, који су створили великосрпски хегемонисти. У основи тога је било настојање да се ради на револуцији и доласку на власт, како би се та тамница народа разбила и створиле независна Хрватска, Словенија, Црна Гора и Македонија, док би албански и мађарски народ имали право на самоопредјељење до отцијепљења, јер је њихове територије анектирала великосрпска буржоазија. Важно је нагласити за све сљедбенике садашње и будуће ове идеологије да је КПЈ своје чланове и симпатизере овим актом позвала на оружану борбу потлачених народа за реализацију ових идеја.

Да закључимо: Војводина је тражила прикључење Србији, вољом тзв. представника народа, али је њен правни и политички статус дефинисан сувереном вољом Народне скупштине Србије 1947. године. Све остало су празне аутономашке конструкције, које директно вуку коријене из срамних савеза Дуде Бошковића и Милета Будака. То су приче које служе за дневнополитичку употребу, а које пред озбиљном историјском науком падају на првом испиту. Треба бити свјестан да те идеје имају за циљ да далекосежно служе припреми отцијепљења Војводине.

Морамо водити рачуна да смо као народ изузетно подложни насједању на политичке фалсификате. Занемаривање овог питања од стране политичких, научних и културних елита може довести до стварања замаха ове историјско-политичке фантазмагорије. У једној ствари госпођа Костић је у праву – када каже да се о овим темама не чита довољно и да се довољно не познају чињенице. Генерације које се буду образовале на „реелс-овима“ и друштвеним мрежама тако долазе у опасност да помисле да у тим бесмислицама ипак има нечег корисног па чак и истинитог. Томе се госпођа Костић и нада у будућности када каже на крају свога текста: „У сваком случају, не вјерујем да ће овог пута Војвођани стати на пола пута.“ Цијели пут само је један за госпођу Костић и то је отцијепљење.

Зато вам ово рекох, да би се знало и да бисте знали да знамо. У том контексту, нека овај текст остане као реакција по савјести, српској души и српском срцу. Неко ипак мора да одговори!

(СРПСКИ КОМПАС)