Од санкција Русији до уставне забране сарадње са НАТО-ом, Швајцарска пред референдумом о неутралности

Швајцарски грађани ће 27. септембра на референдуму одлучивати о предлогу којим би традиционална политика неутралности била знатно строже дефинисана, до мере која би Берну практично онемогућила да уводи економске санкције или сарађује са војним савезима попут НАТО-а, чиме се питање које је деценијама представљало један од темеља швајцарске државне политике сада претвара у озбиљну расправу о томе где престаје неутралност, а где почиње стратешка изолација државе усред европског безбедносног поретка који се убрзано мења.

Предлог, који подржава десничарска Швајцарска народна партија (СВП), предвиђа да се у Устав унесе одредба према којој Швајцарска не би могла да приступи нити да сарађује са војним или одбрамбеним савезима, осим у случају да сама буде нападнута, док би придруживање санкцијама било могуће само уколико их одобре Уједињене нације. Тиме би садашњи концепт неутралности, чији се међународни континуитет везује за 1815. годину, добио знатно ригиднији правни облик.

Управо је однос према Русији показао колико се швајцарска неутралност променила у пракси. Након руске инвазије на Украјину 2022. године, Швајцарска је увела санкције Москви усклађене са мерама Европске уније, што је изазвало критике заговорника строже неутралности, али и отворену подршку Кремља кампањи за уставне промене. Руско Министарство спољних послова укључило се директно у дебату, а портпаролка Марија Захарова оптужила је Берн да се сврстава уз ЕУ, уз оцену да такозвана „флексибилна неутралност“ више није неутралност.

Заговорници предлога сматрају да је Швајцарска управо санкцијама против Русије нарушила принцип који је требало да остане изван блоковских подела, док бивши дугогодишњи политичар и истакнути присталица СВП-а Кристоф Блохер упозорава да би у евентуалном новом великом европском или светском сукобу било од пресудног значаја да Швајцарска буде убедљиво неутрална, а не само формално означена као таква. Његов аргумент почива на историјској интерпретацији према којој је управо комбинација оружане спремности и неутралности омогућила Швајцарској да два века остане изван великих европских ратова.

Противници уставне промене, међутим, сматрају да би њено усвајање неутралност претворило из државне политике која се прилагођава околностима у круту уставну доктрину, чиме би влади било одузето значајно поље за реаговање на међународне кризе. Швајцарска влада и готово све политичке странке осим СВП-а противе се предлогу, а министар спољних послова Ињацио Касис упозорава да би таква промена ослабила националну безбедност и ограничила могућност војне обуке и сарадње са НАТО-ом.

Посебно је значајно што према садашњем правном оквиру неутралност Швајцарске није детаљно дефинисана у самом Уставу, већ њен међународноправни оквир произлази из Хашке конвенције из 1907. године, према којој неутралне државе не смеју дозволити војну употребу своје територије и морају остати непристрасне према странама у сукобу. Владин правни стручњак зато сматра да нема потребе да се постојећи модел мења, док Франц Перез, шеф одељења за међународно право у швајцарском Министарству спољних послова, упозорава да предложене мере саме по себи не би учиниле Швајцарску неутралнијом.

Политички парадокс читаве иницијативе лежи управо у томе што се под паролама мира и неутралности предлаже уставна промена која би могла озбиљно да ограничи маневарски простор једне државе у тренутку када европска безбедносна архитектура постаје све сложенија. Швајцарска је последњих година већ показала да своју неутралност не тумачи као потпуну политичку и економску изолацију, што потврђује и одлука да уведе санкције Русији, док је током актуелног сукоба на Блиском истоку чак забранила прелете америчких војних авиона преко своје територије.

Према истраживању јавног мњења које наводи Ројтерс, предлог тренутно нема већинску подршку: 62 одсто испитаника противи се промени, док је 36 одсто подржава, мада аналитичари упозоравају да би се разлика могла смањити током кампање, посебно зато што заговорници промене располажу већим финансијским средствима.

Референдум ће тако бити више од изјашњавања о једној уставној одредби. Швајцарци ће одлучивати да ли неутралност желе да задрже као историјски принцип који се тумачи у складу са околностима или да је претворе у строго нормирани уставни оквир који би будућим владама знатно сузио простор за сарадњу, санкције и безбедносну политику. У држави чија је неутралност међународно призната још од 1815. године, управо би покушај да се она додатно учврсти могао да отвори питање њене стварне функције у Европи која више не личи на ону у којој је тај принцип настао.