Сељачка заштита, рушење Југославије и улога Алојзија Степинца: Скривена припрема за стварање НДХ

Када се говори о слому Краљевине Југославије у априлу 1941. године, најчешће се нагласак ставља на немачки напад, војни пораз и деловање усташког покрета из емиграције. Међутим, бројни историјски извори указују да је процес разбијања југословенске државе имао и своју унутрашњу компоненту, која се годинама припремала на простору Бановине Хрватске.

У средишту те приче налазила се Сељачка заштита, организација која је формално настала као заштитна формација Хрватске сељачке странке, али је временом прерасла у масовну паравојну структуру способну да преузме власт на терену у тренутку распада државе.

Према наводима више историчара, укључујући и академика Милорада Екмечића, до краја 1940. године ова организација бројала је десетине хиљада припадника, док поједини извори помињу бројку од преко 140.000 људи. Без обзира на расправе око тачног броја, неспорно је да је Сељачка заштита представљала највећу организовану хрватску формацију ван редовне војске.

После стварања Бановине Хрватске 1939. године њен утицај нагло расте. Формално је представљана као организација задужена за одржавање реда и сигурности, али су њени припадници постепено добијали војну обуку, командну структуру и политичку улогу која је далеко превазилазила оквире једне страначке организације.

Батушићево сведочење о припреми побуне
Посебно место у историјским расправама заузимају сведочења Крунослава Батушића, једног од заповедника Сељачке заштите.

Батушић је после рата тврдио да су поједини кругови унутар организације још од 1939. године радили на припреми издвајања Хрватске из Југославије и преузимању власти у часу очекиваног слома државе.

Према његовим наводима, део руководства није имао поверења ни у самог Владка Мачека. Иако је Мачек био председник Хрватске сељачке странке и најзначајнији политички представник Хрвата у Југославији, радикалнији кругови сматрали су га сувише умереним и превише везаним за идеју југословенске државе.

Ако су Батушићеви наводи тачни, онда се намеће закључак да је део руководства Сељачке заштите већ годинама радио на плану који је чак и од сопственог страначког вође био сакривен.

Таква тврдња сама по себи није довољна да докаже постојање завере, али добија тежину када се упореди са оним што се догодило у априлу 1941. године.

Наоружавање и инфилтрација у државни систем
Једна од најважнијих карактеристика Сељачке заштите била је чињеница да није деловала потпуно изван институција.

Бан Иван Шубашић претворио је ову организацију у резервну снагу полиције Бановине Хрватске. На тај начин добила је полу-службени статус и могућност да делује под окриљем легалних власти.

Истовремено, постоје бројна сведочења да су поједини хрватски официри Краљевске југословенске војске одржавали блиске везе са овом организацијом и помагали њено јачање.

Тако је створена необична ситуација у којој је један део државног апарата фактички градио структуру која ће се у пресудном тренутку окренути против саме државе.

Док је Београд веровао да је Бановином Хрватском решено национално питање, на терену је расла организација способна да преузме локалну власт, полицијске станице, општине и комуникације оног тренутка када централна власт ослаби.

Априлски слом и активирање механизма
Када је Немачка 6. априла 1941. године напала Југославију, догађаји су се одвијали муњевитом брзином.

Југословенска војска била је деморалисана, политички подељена и изложена снажној пропаганди. У бројним хрватским јединицама долазило је до дезертерства и одбијања послушности.

Истовремено, Сељачка заштита почиње да преузима контролу над локалним институцијама широм Бановине Хрватске.

У многим местима њени припадници разоружавали су представнике југословенске власти, преузимали управне зграде и обезбеђивали терен за нови режим.

Због тога део историчара сматра да НДХ није настала искључиво као производ немачких тенкова и Павелићевог повратка из Италије, већ и као резултат постојања већ припремљене инфраструктуре на терену.

Без такве инфраструктуре било би далеко теже успоставити контролу над огромном територијом за само неколико дана.

Где се у свему томе налази Степинац?
Управо на овом месту појављује се једна од најконтроверзнијих личности тог времена – загребачки надбискуп Алојзије Степинац.

Треба бити прецизан.

Не постоји доказ да је Степинац командовао Сељачком заштитом нити документ који би га формално постављао на њено чело.

Међутим, постоји нешто друго.

Католичка црква била је једна од најмоћнијих институција у хрватском друштву, а Степинац њен најистакнутији представник.

У атмосфери у којој су идеје хрватске државне самосталности деценијама представљане као национални идеал, подршка Цркве новој држави имала је огроман политички значај.

Зато питање није да ли је Степинац носио униформу Сељачке заштите.

Питање је да ли је његов ауторитет допринео легитимизацији политичких снага које су радиле на рушењу Југославије и успостављању НДХ.

Степинац и први дани НДХ
Одговор се у великој мери може наћи у његовим поступцима после 10. априла 1941. године.

Уместо да нову државу дочека са резервом, Степинац је веома брзо успоставио контакт са новим властима.

Само неколико дана после проглашења НДХ састаје се са Павелићем.

Још значајнија је његова окружница од 28. априла 1941. године.

Док су већ пристизале вести о прогонима Срба и Јевреја, Степинац позива свештенство да се укључи у изградњу и учвршћивање нове државе.

За многе историчаре управо овај документ представља један од најјачих доказа да врх Католичке цркве није посматрао НДХ као привремену окупациону творевину, већ као остварење дуго очекиваног националног циља.

У том смислу Степинац није био војни организатор рушења Југославије, али је био један од најважнијих духовних ауторитета који су новој држави дали морални легитимитет.

Од политичког пројекта до прогона Срба
Најтежи део приче почиње након учвршћивања власти.

Уместо обећане националне слободе, НДХ врло брзо постаје држава систематског терора.

Срби су масовно хапшени, протеривани и убијани.

Успостављени су логори.

Донети су расни закони.

Почела су присилна покатоличавања.

У бројним крајевима Лике, Кордуна, Баније, Херцеговине и Славоније спровођене су акције које су имале карактер етничког и верског чишћења.

За српски народ то није био споредни аспект политике НДХ.

То је била њена суштина.

Зашто је питање Степинца и данас спорно
Браниоци Степинца указују на његове касније протесте против појединих злочина и интервенције у корист одређених жртава.

Те чињенице не треба прећуткивати.

Али исто тако не може се занемарити ни чињеница да је човек који је у априлу 1941. поздравио нову државу то учинио у тренутку када је већ било јасно да она није демократска и да се заснива на идеологији блиској фашистичким режимима Европе.

Због тога је за многе српске историчаре кључно питање не шта је Степинац урадио након што су злочини постали очигледни целом свету, већ шта је радио у тренутку када је нови поредак настајао.

А одговор гласи да га није одбацио.

Напротив, поздравио га је и позвао свештенство да ради на његовом учвршћивању.

Наслеђе које и данас изазива поделе
Када се посматрају догађаји од 1939. до 1941. године, постаје јасно да слом Југославије није био само резултат спољне агресије.

Постојале су и снаге унутар саме државе које су годинама радиле на стварању услова за њено рушење.

Сељачка заштита представљала је један од најважнијих инструмената тог процеса.

Она је обезбедила организацију, људство и локалну инфраструктуру неопходну за преузимање власти.

Истовремено, политички и друштвени ауторитети попут Степинца дали су новој држави легитимитет који јој је био неопходан у првим данима постојања.

Зато је тешко прихватити касније покушаје да се улога врха Католичке цркве сведе на позицију немог посматрача.

Документи показују да је део хрватских политичких и друштвених елита активно дочекао слом Југославије као прилику за остварење националног пројекта.

Проблем је у томе што је тај пројекат веома брзо прерастао у режим масовних злочина над Србима, Јеврејима и Ромима.

Управо зато расправа о Сељачкој заштити, рушењу Југославије и улози Степинца није само питање прошлости.

Она је и питање разумевања начина на који су политичке, војне и верске структуре заједно учествовале у стварању најмонструознијег режима на простору Балкана у двадесетом веку.

Компас инфо