Теодора Толева и документи који су уздрмали Балкан: Да ли је Беч обликовао модерну албанску нацију?

У историји Балкана постоје теме које ни после више од једног века не престају да изазивају полемике. Једна од њих јесте питање настанка модерне албанске нације. Док се у савременим политичким расправама често полази од претпоставке да су све балканске нације настале искључиво као резултат унутрашњег историјског развоја, бугарска историчарка Теодора Толева покушала је да покаже да је стварност била далеко сложенија.

Њена докторска дисертација „Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације 1896–1908“, одбрањена на Универзитету у Барселони 2008. године, настала је после вишегодишњег рада у царским и државним архивима Беча. Рад је касније објављен на више европских језика и изазвао је велику пажњу у научним и политичким круговима широм Балкана.

Ко је, како и зашто учествовао у обликовању модерне албанске националне свести?
Толева није поставила питање да ли Албанци постоје као народ. Њено питање било је другачије: ко је, како и зашто учествовао у обликовању модерне албанске националне свести на самом крају 19. и почетком 20. века?

Одговор који је пронашла у архивским документима водио је право до кабинета аустроугарске дипломатије.

Велика игра на Балкану

Да би се разумела важност открића Теодоре Толеве, потребно је вратити се у другу половину 19. века.

Берлински конгрес 1878. године означио је почетак нове етапе у борби великих сила за Балкан. Османско царство је слабило из године у годину. Србија и Црна Гора добиле су међународно признање, док је Русија настојала да преко словенских и православних народа ојача свој утицај. Истовремено, Беч је све више страховао да би Србија једног дана могла изаћи на Јадранско море и постати водећа сила западног Балкана.

За Аустроугарску то је био неприхватљив сценарио.

Због тога је у дипломатским круговима Монархије постепено сазревала идеја да се на простору између Србије и Јадрана створи политички ослонац који би спречио ширење српског и руског утицаја. Управо ту почиње прича о албанском питању.

Према документима које је Толева анализирала, аустроугарски државници нису Албанце посматрали само као етничку групу већ као потенцијални геополитички фактор који би могао да послужи интересима Монархије.

Народ без заједничке државе

Када је почела да проучава дипломатске извештаје аустроугарских конзула из Скадра, Призрена, Битоља и Цариграда, Теодора Толева наишла је на описе који се значајно разликују од савремених националних наратива.

У извештајима се говори о друштву подељеном по племенској, регионалној и верској основи.

На северу су живели Геге, на југу Тоске. Разлике нису биле само географске већ и језичке, културне и друштвене. У многим крајевима лојалност племену била је далеко важнија од било какве националне идеје.

У закључку свог рада Толева пише да почетком 20. века албанско становништво још увек није представљало оформљену модерну нацију у европском смислу речи. Наводи да није постојао јединствен књижевни језик, да су постојале бројне варијанте писма и да је писменост била изузетно ниска, није прелазила 2%. Такође истиче да су становништво делиле три велике верске заједнице – муслимани, православци и католици.

Управо у таквом амбијенту Беч је видео прилику за политичко деловање.

Од школе до нације

Један од најважнијих доприноса вог истраживања јесте показивање да се национални идентитет не гради само политичким декларацијама.

Он се гради у школама.

У уџбеницима.

У новинама.

У језику.

У културним друштвима.

Према документима које је пронашла, Аустроугарска је крајем 19. века издвајала значајна средства за развој албанских школа, издавање књига, штампање новина и рад интелектуалних кругова који су промовисали идеју заједничког албанског идентитета.

Посебна пажња посвећивана је питању језика.

Без јединственог писма није било могуће створити националну књижевност, а без књижевности није било могуће изградити модерну националну свест.

Управо зато се аустроугарска дипломатија активно укључила у подршку пројектима стандардизације албанског језика.

Бењамин Калај и дугорочна стратегија

Када се говори о аустроугарској политици на Балкану, немогуће је заобићи Бењамина Калаја.

Овај угарски политичар и управник Босне и Херцеговине био је један од највећих познавалаца балканских прилика унутар Монархије.

Калај је добро разумео да се народима не управља само војском и администрацијом. Зато је велики значај придавао питањима културе, језика и идентитета.

Иако је умро 1903. године, његове идеје наставиле су да живе у круговима аустроугарске дипломатије. Многи истраживачи сматрају да су каснији потези Беча према албанском питању били наставак шире стратегије чији је циљ био преуређење балканског простора у складу са интересима Монархије.

Улога католичких кругова

Толева посебну пажњу посвећује улози католичких мисија и појединих црквених личности.

Међу именима која се често помињу налази се Примо Дочи, католички свештеник и један од важних актера албанског националног покрета.

Према документима које је анализирала, сарадња између аустроугарске дипломатије и појединих католичких кругова представљала је важан део ширег пројекта националне интеграције албанског становништва.

За Беч је то био начин да шири свој утицај без употребе војне силе.

Данас бисмо такав приступ назвали меком моћи.

Призренска лига и почетак нове ере

Један од кључних момената био је настанак Призренске лиге 1878. године.

У албанској националној историји ова организација се често сматра почетком модерног националног покрета.

Међутим, Толева указује да процес који ће касније довести до формирања албанске државе није био ни брз ни једноставан.

Између Призренске лиге и проглашења независности Албаније 1912. године протекле су деценије политичких борби, дипломатских игара и интензивног деловања великих сила.

Управо у том периоду, сматра Толева, Аустроугарска је одиграла далеко већу улогу него што се обично признаје.

Косово у средишту стратегије

Мало је питања која су толико оптерећивала аустроугарске дипломате као што је било Косово.

У бројним извештајима који су стизали у Беч помиње се страх од јачања Србије на простору Старе Србије и Македоније.

За Аустроугарску је сваки корак Србије ка Јадрану представљао потенцијалну опасност.

Због тога је подршка албанском фактору имала много шири значај од локалних прилика.

Радило се о питању будућег уређења читавог Балкана.

Зашто је књига изазвала толико пажње?
Одговор је једноставан.

Зато што је била заснована на архивима.

Не на политичким говорима.

Не на националним митовима.

Не на каснијим тумачењима.

Већ на релевантним изворима и извештајима људи који су у том периоду непосредно водили политику Аустроугарске.

Управо зато су њени закључци изазвали снажне реакције.

Једни су у њој видели доказ да су велике силе активно учествовале у обликовању балканских нација.

Други су сматрали да је преценила улогу Беча и потценила унутрашње процесе међу самим Албанцима.

Али чак ни критичари нису могли да игноришу огромну архивску грађу коју је открила.

Смрт историчарке и настанак мита

Теодора Толева преминула је 2011. године у 43. години живота под неразјашњеним околностима (наводно од рака), а многи сматрају да је убијена.

После њене смрти почеле су да круже различите приче о томе да је због својих открића била праћена и изложена притисцима.

Те приче су временом постале део легенде која прати њено име.

Ипак, без обзира на спекулације, оно што остаје јесте њен рад.

А управо је то оно што највише узнемирава оне који лажирају историју.

Не сензационализам.

Не политичке пароле.

Већ документи и историјске чињенице.

Стотине страница дипломатских извештаја које је једна историчарка извукла из бечких архива и ставила пред научну јавност.

Због тога је Теодора Толева и данас једно од најчешће помињаних имена када се говори о улози великих сила у обликовању Балкана. Не зато што је затворила расправу о настанку албанске нације, већ зато што ју је поново отворила. И то на месту где свака озбиљна историја мора да почне – у архиву.

Компас инфо