Хроника професионалног страха: Србопрежалице!

Када би човјек судио по дијелу политичке реторике посљедње двије деценије, помислио би да држава не почива на Уставу, законима и институцијама, већ на врло осјетљивом стакленом звону које може пући чим неко изговори ријеч „српски“. Толико је та држава, по тој логици, осјетљива да је опаснија једна народна пјесма од буџетског дефицита, један језик од организованог криминала, а једна икона од незавршених реформи.

Тако је рођено ново занимање – србопрежалица.

Не треба му диплома, али му треба машта. Не тражи доказе, већ сумњу. Не живи од чињеница, него од атмосфере. Он не лови људе, него страхове. Његов основни алат није закон, већ драматизација. Ако нема опасности, измислиће је. Ако нема кризе, прогласиће је. Ако нема непријатеља, направиће конкурс за његово радно мјесто.

Од 2006. године па годинама касније политичка сцена личила је на позориште у којем су улоге биле унапријед подијељене. Једни су добили улогу спасилаца државе, а други улогу стално осумњичених. Није било важно шта ко ради; важно је било ко је ко. Тако је идентитет постао важнији од карактера, а поријекло значајније од резултата.

Стара је Нушићева истина да код нас функције често траже човјека, а не човјек функцију. Данас би, вјероватно, додао да код нас и страхови траже народ, јер без њега нема политичке представе. Што је мање стварних проблема ријешено, то је више било симболичких битака. Док су млади одлазили, расправљало се ко је већи патриота. Док су институције чекале реформе, расправљало се ко је већи издајник. Док су грађани чекали правду, политичари су производили драму.

И тако смо дошли до једног од највећих парадокса савремене политике: што се више говорило о грађанској држави, то се више грађани посматраше кроз националне етикете. Што се више истицала једнакост, то је више било сумње према различитости. А што се више понављала европска будућност, то је више прошлост постајала главна изборна тема.

Политичка алхемија је чудесна вјештина. Она од сваког неслагања направи државно питање, од сваког симбола безбједносни изазов, а од сваке расправе – судбинску битку. У таквој алхемији није најважније шта је истина. Важно је шта производи већу трему.

Стерија би се овдје насмијао и рекао да није најопаснији онај који мисли другачије, већ онај који од туђег мишљења прави сопствену професију. Јер професионални чувар страха никада не жели да страх престане. То би било као да ватрогасац потајно жели пожаре да би имао више посла. Или љекар који навија за епидемију.

Зато србопрежалица никада није задовољан миром. Мир је опасан, јер у миру људи почињу постављати незгодна питања. Гдје су инвестиције? Зашто млади одлазе? Како функционише правосуђе? Зашто је корупција упорнија од обећања? То су питања од којих политички магови највише стрепе. Много је лакше говорити о невидљивим непријатељима него о видљивим резултатима.

Највећа иронија читаве приче лежи у томе што држава која тежи европским вриједностима не може бити јака ако се плаши сопствених грађана. Снага демократије не мјери се бројем оних који ћуте, већ бројем оних који могу слободно говорити. Ниједан идентитет сам по себи није пријетња држави. Пријетња је онда када политика од идентитета направи једину валуту свог опстанка.

Можда ће једнога дана историчари овај период описивати једноставније него што смо га ми живјели. Можда ће написати да је то било вријеме у којем су страхови понекад били гласнији од аргумената, а политичке етикете трајније од политичких програма. Ако тако буде, то неће бити пресуда ни једном народу, него опомена свима који су повјеровали да се држава најбоље брани тако што ће непрестано тражити новог унутрашњег противника.

Јер држава која је сигурна у себе нема потребу да сваког јутра измишља новог непријатеља. Она гради институције, а не митове; повјерење, а не подозрење; будућност, а не бескрајне репризе старих политичких представа.

А највећа сатирична истина, достојна и Стерије и Нушића, можда гласи овако: када политичар остане без резултата, најлакше му је да запосли страх. Страх не тражи плату, не иде у пензију и увијек гласа за свог послодавца.

Тихомир Бурзановић/Српска24.ме