Веселин Мисита официр војске Краљевине Југославије, командант Јадарског четничког одреда и ослободилац Лознице

У пантеону српских хероја двадесетог века постоје имена која су остала дубоко урезана у народно памћење, али и она која су, упркос великом значају, временом потиснута на маргине историје.

Међу њима је и потпуковник Веселин Мисита, официр Војске Краљевине Југославије који је у најтежим данима окупације изабрао пут оружаног отпора и свој живот окончао на челу јуриша против немачких снага у Лозници.

Његова судбина представља причу о генерацији српских официра васпитаваних у духу части, заклетве и службе отаџбини. За разлику од многих који су након слома државе прихватили новонастале околности, Мисита је сматрао да капитулација не може и не сме бити крај борбе.

Од Херцеговине до војничке елите

Веселин Мисита рођен је 19. марта 1904. године у селу Буна код Мостара, у тадашњој Аустроугарској монархији. Одрастао је у времену великих политичких потреса, када су идеје националног ослобођења и уједињења биле снажно присутне међу Србима западно од Дрине.

Основно и средње образовање завршио је у Бањалуци, где је већ као ученик показивао изузетну дисциплину и склоност ка војничком позиву. Потом је ступио у Војну академију, настављајући школовање у оквиру система који је стварао будући официрски кадар Краљевине Југославије.

Као перспективан официр усавршавао се и у Француској и Чехословачкој, државама чије су војне школе у то време припадале европском врху. Говорио је више страних језика и важио за једног од образованијих официра своје генерације.

Савременици су га описивали као човека изузетне физичке спреме. Био је успешан спортиста и победник војних такмичења у скијању, што је додатно учврстило његов углед у официрским круговима.

Априлски слом и одбијање капитулације

Априлски рат 1941. године затекао је Миситу на дужности команданта артиљеријског пука у Бањалуци. Немачки напад на Југославију довео је до брзог војног слома и капитулације државе, али за многе официре то није значило и крај обавезе према отаџбини.

Међу првим официрима Равне горе

После слома Краљевине Југославије у априлу 1941. године, Веселин Мисита се сврстао међу официре који нису били спремни да прихвате капитулацију као коначан исход рата. Убрзо је успоставио везу са пуковником Драгољубом Михаиловићем и прикључио се групи официра окупљеној око Равне горе, која је у то време тек почињала да гради организацију отпора на територији окупиране Србије.

Као искусан штабни официр и човек који је уживао велики углед међу саборцима, Мисита је добио задатак да ради на организовању устаничких снага у Јадру, Подрињу и на простору Цера. Управо на том подручју сарађивао је са неким од најзначајнијих личности раног равногорског покрета.

Међу њима су били капетан прве класе Драгослав Рачић, који ће касније постати један од најистакнутијих команданата Југословенске војске у отаџбини, затим мајор Војислав Пантелић, један од официра задужених за стварање четничке организације у Подрињу, као и мајор Бошко Тодоровић, један од најближих Михаиловићевих сарадника у првим месецима устанка.

Важну улогу у том крају имао је и игуман манастира Троноша, јеромонах Георгије Бојић Џиџа, који је као резервни официр и угледна личност окупљао народ и пружао подршку устаничком покрету.

Формирање првих организованих јединица

Током лета 1941. године на подручју западне Србије постепено су се формирале прве организоване јединице. На Церу је водећу улогу преузео Драгослав Рачић, док је Мисита постао кључна војничка личност у Јадру. Манастир Троноша, смештен у питомим падинама надомак Лознице, временом је постао једно од главних упоришта устаничке организације и место са којег су доношене најважније одлуке за овај крај.

Управо у Троноши је 30. августа 1941. године одржан састанак на којем је разматран план напада на немачки гарнизон у Лозници. Поред Мисите, састанку су присуствовали Драгослав Рачић, Георгије Бојић, поручници Лазар Савић и Ратко Мартиновић, резервни поручник Никола Гордић, као и британски обавештајац Херберт Милер.

Сви су били свесни да предстојећа акција носи велики ризик, али је преовладало уверење да је дошло време за отворени удар на окупатора. Због највишег чина и великог ауторитета који је уживао међу борцима, за команданта читаве операције изабран је управо Веселин Мисита. Нажалост 31. августа, Мисита је пострадао у борби за свој народ и своју отаџбину.

Човек од акције који никада не одустаје

Савременици су га описивали као човека од акције, официра који није био склон дугом оклевању и чекању повољнијих околности. Док је Михаиловић у првим месецима окупације настојао да пажљиво одмерава снагу непријатеља и избегне прерано излагање покрета великим губицима, Мисита је припадао кругу официра који су веровали да се мора деловати одмах кад год се укаже прилика за успешан напад. Такав став обележио је и његову последњу битку.

Због тога се његов значај не може свести само на чињеницу да је погинуо током ослобођења Лознице. Он је био један од официра који су постављали темеље равногорског покрета у западној Србији, човек коме је поверено стварање мреже отпора на простору Јадра и Подриња у тренутку када покрет још није имао развијену структуру нити извесност да ће опстати.

Историчари данас с правом указују да би, да је преживео прве ратне године, вероватно заузео место међу најистакнутијим командантима Југословенске војске у отаџбини, раме уз раме са Драгославом Рачићем, Јездимиром Дангићем, Звонком Вучковићем и другим познатим равногорским старешинама.

Управо зато Веселин Мисита припада оној првој генерацији равногорских официра која је приступила покрету у време када је све било неизвесно – када није било ни бројне војске, ни сигурних линија снабдевања, ни гаранције да ће отпор преживети прве месеце окупације. Та чињеница његовом имену даје посебну тежину у историји српског отпора током Другог светског рата.

Зашто је Лозница била важна?

Значај Лознице далеко превазилази локалне оквире. Ослобођење града показало је да немачка војска није непобедива и да је организован отпор могућ чак и у тренутку када је Европа углавном била под контролом Трећег рајха.

Историчари се могу разилазити у тумачењима ширег политичког контекста устанка 1941. године, али око једне чињенице постоји широка сагласност: ослобођење Лознице представљало је један од првих успешних напада на немачки гарнизон у окупираној Европи и један од најзначајнијих симбола раног отпора на Балкану.

Постхумно је одликован Орденом Карађорђеве звезде

После погибије, Веселин Мисита је постхумно унапређен у чин пуковника и одликован Орденом Карађорђеве звезде. Његово име, међутим, није добило место које су добили многи други актери рата. Политичке поделе после 1945. године често су бацале сенку на личности које нису могле лако да се уклопе у доминантне идеолошке наративе.

Ипак, у Јадру и Подрињу сећање на њега никада није у потпуности нестало. За многе становнике тог краја Мисита није био само официр једне војске већ симбол човека који је у тренутку националног слома остао веран заклетви и погинуо предводећи своје борце.

Сваке године, 31. августа, мештани града Лознице и оклолних села, окупљају се код споменика посвећеном Мисити и одају почаст нашем хероју.

24.седам.рс