МАЛО ПОЗНАТО, СРБИ И ГРЦИ: Митрополит Севастијанос и генерал Дража Михаиловића!

Један од најзанимљивијих периода грчко-албанских односа несумњиво су биле осамдесете године 20. вијека. На крају крајева, ова деценија је генерално била период догађаја који мијењају свијет, посебно у њеном сумраку. Титова смрт 5.маја 1980.године, која је означила почетак краја уједињене Југославије, долазак ПАСОК-а на власт 1981. године, смрт Енвера Хоџе 1985.године , спектакуларне промене у СССР-у, пад Берлинског зида 1989.године те распад Источног блока, донијели су превирања не само на Балкану и у Европи, већ и у цијелом свијету.Бавећи се односима између Грчке и Албаније од краја 1970-их до почетка 1990-их, надамо се да ћемо разјаснити ствари и нека појединачна питања, које смо забиљежили у архивалијама и штампи , која су заталасао јавно мњење у ширем смислу.

Истовремено, бавићемо се и митрополитом Дринуполиса, Погонијана и Конице-Горице – Корче, Севастијаносом, који је функционисао као неформални вођа народа Северног Епира, да би донијели закључак и видјели у којој мјери су његови поступци били ефикасни или неефикасни.Овдје треба напоменути да скоро сви подаци потичу из архива Државног архива Грчке и Албаније које је највише обрађивао доктор историје са Аристотеловог универзитета у Солуну Ставроса Дагиоса а исте је сабрао у научном раду „ГРЧКА И АЛБАНИЈА 50 ГОДИНА МЕЂУСОБНОГ НЕПОВЈЕРЕЊА“, Атина публиковано 2015.године .Неки подаци и документи ,до којих смо дошли вјероватно ће по први пут угледати свјетлост дана, а познати су нам јер потичу из Архиве пограничног града Погони у префектури Јанина.Ту никако не смијемо изоставити Аверофов извештај из 1945.године Захтјев за ослобођење Команданта ЈуВО у отаџбини брата генерала Драгољуба Михаиловића (примједба аутора ) као и његово јавно објављивање 1978. године.

Евангелос Авероф Тосицас (1910-1990), рођен је у Трикали, Тесалија, али потиче из историјске породице из Мецова. Од 1946. године, када је први пут изабран за посланика у Јанини, па све до смрти, играо је важну улогу у грчкој политици. Од 1974. до 1981. године био је министар националне одбране, а од 1981. до 1984. године био је предсједник странке Нова демократија. Када је часопис „Анти“ у два своја броја (105, 8.12.1978. и 107, 9.9.1978.) објавио његов (датовани ) извјештај о Северном Епиру (Πα/225/3-2-1945, од 3. фебруара 1945. године), који је он послао из Рима Генералштабу, у својству „по награди“ ађутанта, поручника команданта Хеленске морнарице, који је тада служио у Италији у Међусавезничком комитету –Грчки подкомитет за расељена лица, избила је узбуна, јер је усвојио многе албанске ставове о Сјеверном Епиру, и то у вријеме, на крају Другог свјетског рата, када је грчка држава намјеравала да покрене питање Сјеверног Епира на међународним конференцијама које ће услиједити. Погледајмо неке одломке из овог извештаја „… грчко говорни народ Албаније чини малу, расуту мањину, мали проценат, искључујући етнолошку основу наших тврдњи… Постоји много Грка из Сјеверног Епира, који су, са фанатизмом, чак тврдили да је само њихов језик грчки, док се сами осјећају као прави Албанци… Грчкоговорни елемент Албаније не само да није угњетаван, већ уопште не жели уједињење са Грчком…Према Албанцима, православци Јужне Албаније (Сјеверног Епира), који имају грчки матерњи језик, броје 76-90 хиљада душа.Према ријечима наших колега који познају чињенице, то је 60 хиљада душа… Грчка ризикује да буде окарактерисана као земља са тврдоглавим империјалистичким амбицијама ако настави да полаже право на Сјеверни Епир, чак и ако би нам га наши велики савезници додијелили.“

–Πα/222/6-2-1946, од 3. јун . 1946. године).

Наравно, објављивање овог извештаја изазвало је веома бурне реакције. Евангелос Авероф је првобитно у писму изјавио „да није могао да пронађе овај извјештај у својој архиви, али је касније нагласио да га је сам саставио на основу информација које је прикупио од Албанаца…“Удружења Сјеверног Епира описала су овај документ као подли и издајнички, док је Авероф описан као лажов, циник, опортуниста и суров јавни лик, инструмент Енглеза и Албанаца, а његов извештај као лажан и обмањујући.

У овом извјештају су истицали да је грчки елемент Сјеверног Епира издан оклеветан и увређен, док су амерички емигранти истицали да је то негативно утицало на целокупну послератну политику Грчке у Северном Епиру.

Бивши председник ПОАК(А) (Панепиротске федерације Америке и Канаде), Василис Фотос, описао је Аверофа као „хладног, равнодушног и бешћутног према драми народа Сјеверног Епира, гробара националних права, непоштовања жртава и неуморне борбе народа Сјеверног Епира да се отресе страног јарма“. Фотос је сматрао извештај гнусном лажи коју „ни најфанатичнији Албанац не би смео да напише“.Лист „National Herald“ објавио је интервју са Панајотисом Силијем (30.августа .1978.године ), становником Северног Епира који је „побегао“ из Албаније, који је оптужио Аверофа да је све што је навео у извештају лажно и неосновано. Питање је парламенту покренуо тадашњи посланик странке ЕДИК за Ираклион, Константинос Бандувас.Нијесмо били упознати са Аверофовим извештајем и били смо непријатно изненађени оним што смо у њему прочитали. Ставрос Дагиос пише:

„Очигледно је да Аверофов извештај није објективан, нити је патриотски, и свакако је играо улогу у спољнополитичким изборима Грчке. Овај документ је покренуо и наставља да покреће питања и негодовање међу Грцима Сјеверног Епира због политичара који је обављао низ министарских позиција и бавио се искључиво грчко-албанским питањем.Тито, вођа уједињене Југославије, изгледао је болестан и исцрпљен у кратком телевизијском интервјуу 1978. године. Изјавио је да ће они који предвиђају распад Југославије након његове смрти бити јако разочарани, јер је његова земља велика, упозната са ратовима и има војску од 8.000.000 наоружаних људи, који би могли да одбију сваку инвазију из Совјетског Савеза. Наравно, није замишљао да је непријатељ на Западу, а не на Сјеверу…Јосип Брозо- Тито је преминуо 4. маја 1980. године у 88. години. У децембру 1980. године, Пољска је изазвала немире у Источном блоку, јер су се радници, пољопривредници и студенти придружили покрету Леха Валенсе и отворено оспорили државни режим.

Од јула 1978. године, односи између Албаније и Кине били су нарушени. Азијска земља је обуставила економску и војну помоћ Албанији и повукла стручњаке које је послала у њу, а којих је било више од 500.У марту 1981. године, на Косову су избили широко распрострањени иредентистички нереди, који су били увод у оно што је услиједило. Београд је директно оптужио Тирану да стоји иза ових нереда. На крају крајева, од 1960-их, албански тајни агенти су дјеловали на Косову, а југословенски агенти у Албанији.

Унутрашња ситуација у Албанији, и политички и економски, била је трагична. Хоџа је спровео најсуровији стаљинистички и догматски модел и најконтрапродуктивнију економију, док је његова земља остала херметички изолована од остатка свијета.Дана 17. децембра 1981. године, Мехмет Шеху, премијер Албаније, извршио је самоубиство према званичној верзији. Међутим, касније хапшење његове супруге и других рођака, прогон његових блиских сарадника и његово постхумно проглашење „једним од најопаснијих издајника и непријатеља своје земље“ вјероватно потврђују спекулације да је Шеху убијен по Хоџином наређењу.

Дана 18. октобра 1981. године, на власт је дошао ПАСОК Андреаса Папандреуа. Тадашњи премијер Албаније, Мехмед Шеху ,послао је телеграм са срдачним честиткама свом грчком колеги, у којем је успон ПАСОК-а на власт описао као „Добру прилику. Именовање Каролоса Папуљаса, родом из Сјеверног Епира, за замјеника министра спољних послова и додјељивање њему хеленско-албанских питања створиће додатне наде.“ – Arkiv SHQP 1215-1981 .po 62.

На састанку са албанским амбасадором у Атини, Ксенофонтом Нушијем,Папуљас је затражио отварање граничног прелаза Какавија, док је Нуши затражио укидање емболема. Карлис Папуљас је нагласио да „За сада грчка влада није у могућности да предузме такву акцију јер би то изазвало негодовање у грчком јавном мњењу“ Πα/12537/1-2-1981, од 3. април 1981. године
У фебруару 1984. године, поводом 70. годишњице проглашења независности Сјеверног Епира, у Атини је одржан масовни митинг и велики марш ка албанској амбасади, на којем је разапета млада жена ,алегоријски Гркиња Сјеверног Епира.Истовремено, организације Сјеверног Епира (KEBA и SFEBA) организовале су окупљања и митинге.Такође, политичке избјеглице из Албаније и становници Сјеверног Епира ступили су у штрајк глађу испред албанске амбасаде, што је изазвало нагло погоршање односа између двије земље.На митингу су примијећење и фотографије двојиве Грчко – Српских генерала Наполеон Зерваса и Драгољуба Михаиловића .Испод њихових фотографија писали је на грчком језику Οι ήρωες δεν πεθαίνουν

– Хероји не умируЈугосливенска амбасада у Атини због тога је исте вечери упутила ad memoare Грчкој влади тражећи да се уклони слика Генерала Драгољуба – Драже Михаиловића као ратног злочинца. Сазнавши то на митинг је дошао Митрополит Корче ,Дропулиса и Погоније Севастијанос Икономидис и он је држао спојене двије фотографије Генерала; Зерваса и Михаиловића узвикујући Ελευθερία- Слобода ! Тадашњи југословенски амбасадор СФРЈ у Грчкој Трајко Трајковски ,покушао је да још једном утиче на грчке власти да уклоне фотографију Генерала Драгољуба –Драже Михаиловића! Папуљас је тог поподнева одбио да га прими,под изговором да има паметнијег посла . На другој страни Министарство спољних послова СФРЈ у Београду затражило је од Амбасадора Грчке да хитно дође на консултације .Димитрос Макрис одбио је да прими протестно писмо Министра спољних послова СФРЈ Раифа Диздаревића уз ријечи ;Поштовани господине Министре за нас Грке Дража Михаиловић је херој .Ја протестну ноту нисам у могућности да прихватим боље рећи одбијамо .Неће проћи дуго времена а званични Београд прогласиће Дражу Михаиловића херојем “ – Архив Југославије 090-69-1984 св .3-4

Посјета замјеника министра спољних послова Албаније Мухамета Капланија Атини у јуну 1984. године није имала значајнијих резултата. У децембру 1984. године, Каролос Папуљас, тадашњи замјеник министра спољних послова, посјетио је Тирану.Такође је отишао у Берат, Ђирокастру и Саранду. Грчка делегација је положила вијенац на Премету, на брду 731, гдје су се 1941. године одвијале жестоке борбе са Италијанима.Дана 12. јануара 1985. године, у присуству 4.000 грчких и албанских грађана, отворен је гранични прелаз Какавија. Отварање је, међутим, било формално, све до 1981. године. Године 1985, Албанију је посетило 1.326 Грка, 1986. године 4.718, а у првих седам месеци 1987. године 5.447. Напротив, 1980. године Грчку је посетило 7 људи из Албаније, 1983. године 42 људи, 1984. године 87 људи, 1985. године 301, 1986. године 535, а у првих седам мјесеци 1987. године 522.

Дана 28. августа 1987. године, „актом“ Министарског савјета, грчка влада је укинула војно стање и декласификовала Албанију као непријатељску државу, будући да је одржавање овог „парадоксалног“ чина представљало препреку бржем и несметаном напретку и развоју односа између две земље. Овај догађај изазвао је бурне реакције у Грчкој. Тадашњи лидер Нове демократије и шеф главне опозиције, Константинос Мицотакис, описао је укидање војног стања „Као чин националне инфериорности, који не обавезује грчки народ, који би наставио неподијељену подршку својој браћи из Сјеверног Епира која пате.“ Πα/21234/1-1-1985, од 5.нобембеа 1988. године).

У међувремену, 11. априла 1985. године, умире Енвер Хоџа.Његов насљедник, Рамиз Алија (1925-2011), његов најближи сарадник и рођак по мајци испоставио се као „премали“. 2. јула 1990. године, хиљаде Албанаца је затражило политички азил у западним амбасадама. Лист „Башкими“ их је назвао хулиганима! У децембру 1990. године, студенти у Албанији су се побунили. Њима су се придружили рудари из Валије, који су захтијевали крај комунистичког режима.

У журби, 5. пленарна седница Централног комитета Албанске партије рада , на ванредној сједници, одлучила је да дозволи оснивање независних политичких формација. 14. децембра 1990. године основана је прва опозициона странка у Албанији. Демократска странка, коју је предводио Саљи Бериша,која је побиједила је на изборима 22. марта 1992. године, окончавши тако дугогодишњу владавину комунизма у Албанији.

Наравно, ситуација грчке и српске мањине у Албанији се није много побољшала осамдесетих година. Прогони, затвори, електричне жице на границама и сељани који раде на пољима, под будним оком и оружјем албанских војника (Врака ,Погони, Какавија итд.)

Јанис Колијас из Кулурице, Дрополи, умро је 7.октобра .1981. у албанском затвору Бурељ. Од 3.октобра 1979. служио је 15-годишњу затворску казну, јер се, према жалби агента тајне службе Сигурими, прекрстио! Његово тијело није дато рођацима на сахрану, јер су им Албанци рекли да покојник прво мора да одслужи казну!!! Албански граничари су 1987. године убили Спироса Коколиса у Ђирокастри и везали његово беживотно тело за трактор као пример.

Дана 1.октобра 1989. године, браћа Јоргос, Костас, Такис ​​и Одисеас Прасос, из села Пепели у Сјеверном Епиру, у коме се налази манастир познат Погонишанима, покушали су да побегну у Грчку. Међутим, ухапшени су у близини села Гријасдијани. Немилосрдно су претучени, везани за врат косом, везани за трактор и лутали су улицама, присиљавајући обичне грађане да их туку. Двојица од четворице браће су изгубила живот.Осамдесетих година прошлог века, водећу позицију у борби Сјеверног Епира, наравно са грчке територије, преузео је митрополит Севастијанос дринуполски, погонијски и Корчанскк . Рођен је у Калогријани, Кардица, 20. јуна 1922. године. Његово световно име било је Сотириос Икономидес. Студирао је на Теолошком факултету Универзитета у Атини. Од 1957. до 1967. године служио је као проповједник Митрополије у Јанини. Године 1967. изабран је за митрополита Дринуполиса, Логонијанија и Горице -Корче. Године 1982. основао је Координациону студентску унију борбе Сјеверног Епира (СФЕВА), коју је потом финансијски подржавао. Године 1983. обратио се великим силама, тражећи њихову помоћ за Сјеверни Епир. Осудио је Папуљасове поступке, док је радио станица Епархије из Конице- Корче охрабривала Грке у Сјеверном Епиру. Године 1984. посетио је САД- е како би промовисао своје позиције „малог етанарха Северног Епира“, како га је назвала ПОАК. Изјавио је за грчки дневник („Катимерини“, 10.1.1984) „да прихвата само пренос седишта своје епархије из Конице у Ђирокастру.“ Истовремено, покренуто је питање његове безбједности, јер су постојале информације да су албански агенти имали наређења да га убију, што је Енвер Хоџа категорично негирао. Посетио је Конгрес САД и Европски парламент, осуђујући кршење права народа Сјеверног Епира и Враке . Године 1987. основао је Панхеленско удружење борбе Северног Епира (ПАСИВА) са седиштем у Корчи .То удружење тражило је понављање судског поступка за два Православна генерала Наполеона Зерваса и Драгољуба Дражу Михаиловића. У пограничном селу Заврохо у Погони, побринуо се да се подигне огроман мермерни крст који би народ Сјеверног Епира могао да види. Крст је био освинетљен током ноћи и данас постоји. У истом селу је поставио звучнике како би „наша поробљена браћа у Сјеверном Епиру“, како је рекао, „могла да чују божанске службе, посебно службу у ноћи Васкрса. Након отварања граница, борио се да народ Сјеверног Епира и Враке на сјеверу остане у својим домовима. Комунистички синдикати и организације ПАСОК у Корчи називали су га „криминалцем који носи расофор “ и „Ризоспастисом“, „светитељем мржње“. Грчки дневним „Елефтеротипија“ је окарактерисала демонстрације народа Сјеверног Епира као „пешачке нереде“. Себастијанос је умро 12. децембра 1994. године и сахрањен је у Светом манастиру Моливдоскепастос у Корчи . Његова статуа се налази у Корчи а велика биста у Атини.Себе је још називао и Грчким четничком !У његовом тестаменту пише : Граница Грчке и Србије је Ријека Мат код Љеша !

Дејан Бешовић/Српска24.ме