ПРОШЛОСТ ДПС-А: Од „одбране Југославије“ до НАТО вредности!

Асим Диздаревић је 1995. из скупштинских клупа бранио државни оквир Црне Горе и СРЈугославије и упозоравао на улогу Запада у југословенском слому. Његов син Абаз готово три деценије касније позива на суочавање са прошлошћу и истиче европске и евроатлантске вриједности.

Између та два политичка времена остаје питање које ДПС данас тешко може заобићи: ко ће се суочити са његовом сопственом прошлошћу?

Када се прошлост врати у скупштинску салу

Када је посланик Демократске партије социјалиста Абаз Диздаревић у априлу 2024. године поручио да је „суочавање са прошлошћу од суштинске важности“, та порука није могла остати само на нивоу политичког слогана.

Суочавање са прошлошћу, ако жели бити вјеродостојно, подразумијева суочавање са свим њеним актерима, институцијама и политичким ставовима — укључујући и оне који су деценијама били дио власти.

У том контексту занимљиво је вратити се готово три деценије уназад, у август 1995. године, када је у скупштинским клупама сједио Абазов отац, Асим Диздаревић, тада посланик ДПС-а.

Према изводу из транскрипта Другог ванредног засиједања Скупштине Републике Црне Горе, одржаног од 23. до 26. августа 1995. године, Диздаревић је најприје истакао да је ДПС без резерви за мир и против увлачења Црне Горе и Савезне Републике Југославије у рат.

Али одмах потом слиједи политичка ограда која данас добија потпуно другачије значење.

„То ипак не значи да уколико апетити заслијепљених господара рата буду усмјерени на рушење државног интегритета Црне Горе и Савезне Републике Југославије нисмо спремни да свим средствима бранимо и одбранимо наше границе и наше интересе.“

Дакле, политичка порука тадашњег ДПС-а није била само порука мира. Била је то и порука спремности на одбрану тадашњег државног оквира СРЈ.

„Национална самодовољност“ и кривица за сецесију

Још је занимљивији дио Диздаревићевог говора у којем објашњава узроке југословенске трагедије.

Међу разлозима које наводи налазе се национализми и национални хегемонизам, али и „национална самодовољност која је довела до сецесије“. Уз то, говори о борби великих сила за утицај на Балкану и „одлучној акцији западног свијета за рушење комунизма у источној Европи“.

У таквој политичкој интерпретацији, сецесија није представљена као неутралан историјски процес, већ као један од кључних узрока југословенског рата.

А када се говори о сецесији почетком деведесетих, јасно је на које се републике тадашњи политички наратив односио: Словенију, Хрватску и Босну и Херцеговину. То је важна чињеница за разумијевање политичког контекста ДПС-а из тог времена.

Јер данас иста политичка организација инсистира на европским и евроатлантским вриједностима, чланству Црне Горе у НАТО-у и потреби да се друштво суочи са ратном прошлошћу.

Од критике Запада до „евроатлантских вриједности“

Готово три деценије касније, политички језик је потпуно другачији. Абаз Диздаревић, сада посланик ДПС-а, говорећи о резолуцији о геноциду у Сребреници, поручио је:

„Коспонзорисањем ове резолуције Црна Гора као пуноправна чланица НАТО-а показује посвећеност европским и евроатлантским вриједностима.“

Подсјетио је и на црногорску декларацију из 2009. године, представљајући је као потврду ранијег опредјељења државе да осуди злочине.

Сама промјена политичког језика није проблем. Политичке партије имају право да мијењају ставове, да еволуирају и да своје политике прилагођавају новим околностима.

Проблем настаје онда када се од јавности тражи да прихвати само нови наратив, док се претходни прећуткује.Управо ту почиње право питање суочавања са прошлошћу.

Може ли се историја почети од 2020. године?

Данашња политичка пракса ДПС-а често ратну прошлост користи као аргумент против својих политичких противника.То посебно долази до изражаја кроз трећу по реду иницијативу за смјену предсједника Скупштине Црне Горе Андрије Мандића, гдје ДПС настоји да одговорност за политичке ставове и догађаје из деведесетих веже за актере који тада нијесу били политички релевантни, или уопште нијесу били дио политичког живота.

Такав приступ отвара парадокс. Ако је суочавање са прошлошћу заиста „од суштинске важности“, онда оно не може бити само механизам за политичку дисквалификацију данашњих противника.

Оно мора обухватити и политичку историју оних који данас позивају друге на одговорност.Јер политичка одговорност није наследна, али политичко насљеђе јесте предмет јавног преиспитивања.

То значи да нико не може бити одговоран за оно што је радио његов отац само зато што му је отац. Али исто тако нико нема право да захтијева од других да полажу рачун за прошлост својих политичких предака, док сопствену политичку историју представља као да је почела јуче.

Ђукановићев исказ додатно компликује слику

Додатну тежину овом питању даје и ранија изјава Мила Ђукановића да је влада коју је водио помагала српски народ у Херцеговини и Републици Српској, кријући ту помоћ од Слободана Милошевића и Момира Булатовића, у вријеме када су они, према његовим ријечима, такву помоћ блокирали.

И та изјава припада политичкој историји ДПС-а. Због тога је слика много сложенија од данашњег политичког надметања у којем се деведесете користе као једноставан аргумент против једне или друге стране.

Постојале су различите политике, различити односи према Београду, различити односи према рату и различити облици дјеловања унутар саме тадашње власти.

Управо зато озбиљно суочавање са прошлошћу захтијева више од резолуција, саопштења и политичких оптужби.Захтијева документе, транскрипте, одлуке, свједочења и спремност да се јавно поставе неугодна питања — укључујући питања сопственој политичкој организацији.

Порука је једноставна: прошлост није туђи монопол

Ако ДПС данас инсистира да је суочавање са прошлошћу неопходно, онда би управо ДПС морао имати интерес да јавност упозна и сопствену политичку историју.

Не само ону која му данас одговара.Не само ону која се може користити против политичких противника.И не само ону која почиње након промјене политичког курса.

Јер европске вриједности не подразумијевају само прихватање данашњих европских стандарда. Оне подразумијевају и спремност да се властита прошлост погледа без уљепшавања.

То је разлика између политичког маркетинга и стварног суочавања са прошлошћу.

Ако се већ отварају архиве, нека буду отворене за све

Од скупштинског говора Асима Диздаревића из августа 1995. до данашњих порука његовог сина Абаза прошло је готово тридесет година.Промијенила се Црна Гора. Промијенио се међународни положај државе. Промијенио се однос према НАТО-у и Европској унији. Промијенио се и политички језик ДПС-а.

Али управо зато остаје легитимно питање: да ли се промијенио и однос ДПС-а према сопственој прошлости — или само начин на који се та прошлост представља јавности?

Ако је одговор на ово питање искрено суочавање са прошлошћу, онда оно не може бити селективно. Не може почети од туђих грешака. Не може се завршити политичким противницима. И не може бити засновано на принципу да је оно што је некада говорио „наш“ политичар историјски контекст, док је оно што је говорио политички противник доказ његове трајне кривице. Суочавање са прошлошћу има смисла само ако важи исто правило за све.

А први корак у том процесу могао би бити врло једноставан: прочитати поново скупштинске транскрипте сопствене политичке историје — и дозволити јавности да сама процијени колико се од тада промијенило, а колико је само прећутано. Ако тражите огледало, погледајте прво у своје архиве

ДПС данас има пуно право да говори о европским вриједностима, НАТО-у, Сребреници и потреби суочавања са ратном прошлошћу. Али исту ту слободу мора оставити и јавности. А јавност има право да пита како се данашњи ДПС односи према ДПС-у из 1995. године. Како се од тадашњег „државног интегритета СРЈ“ стигло до евроатлантских вриједности? Како је Запад од једног од фактора југословенског слома постао стратешки партнер? Шта је било погрешно у тадашњој политици, а шта се данас прећуткује? И, коначно, да ли ће се ДПС суочити и са својим политичким насљеђем или ће суочавање са прошлошћу остати термин резервисан за друге?

Јер историја не може бити приватна својина ниједне партије. Ако се већ инсистира на суочавању са прошлошћу, онда правило мора бити једноставно:

Нема туђе прошлости без сопствене. Нема селективног суочавања. И нема политичког морала ако иста правила не важе за све.

Предраг Петровић/Српска24.ме