Сине Мишо, ође се ни лелекати не смије

Ајде мој Мишуре, узми карту, нијесмо одавно ништа написали нашем Мишу у Минхен. Нијесмо га информисали шта се то збива у овој нашој малој али лијепој Црној Гори. А има свашта, памет човјеку да стане, не да стане него да се окрене неколико пута у круг.

Мишуре мој, тајов соколе, јеси ли спремна, да почнемо прије нас неко омете?

Драги мој сине Мишо, знам да си добро и да те то не питам, а и ми смо сви добро што и теби желимо. Видим да се не мислиш још врћат, паметно, овдје се ствар закувава. Не смије се ни изјавит ко некад ни саучешће, не до ти Бог, ни лелекат више не смијеш, одма у хапс. Сад се неки и извињават морају због саучешћа. А људи су некад ратове прекидали, крвне освјете заустављали, знали поново прозборит.

Мој Мишо, овдје се све окренуло тумбе, час издајемо, час продајемо аеродроме, а на крају ћемо их ми сами радит. Навикли смо да градилишта за аутопутеве свако мало отварамо. Најлакше нам је расписати тендер. Важно је обећат. Дочекасмо и да нам највећи „товариш“ се не вади из Америке и тамо са каубојским шемширом учествује у кампањи Трампа. Ође ти сада спомињу неку, чуј, „Требињску групу“. Кажу у њој су неки бизнисмени, спортисти, несвршени студенти, неки попови па чак замисли и владике. Што би наша баба рекла, не знаш коме ћеш се прво помолит.

Каже ми Јоксим да ово није ништа шта ће још све бити до избора.

Мој Мишо, но ти ја сјетујем, примири се још мало тамо и не заборави узет неку њихову диплому, можда и ти, дао Бог, постанеш неки експерт, неки „апостол“ у некој влади.

Е, био сам ти неко вече код Пелета, онога што исправља грбу, позвао ме на чашицу његове ракије. И тако док смо је пробали кад на његов телевизор се појави нико други но књаз Никола. Трљамо очи и ја и Пеле и не можемо да вјерујемо, је ли Књаз или ракија.
И рече Књаз: „Пореза се ми богами нећемо ослобађати. Не иде то мени у џеп, све то иде на ову малу напаћену, али слободну Црну Гору.

Морамо врнут оно што смо дужни. Морамо! Она издајничка Италија, као да им шћер нијесам дао, само кука „Дајте паре већ!“ Окле црни кукавче, окле?

Па она велика Аустро-угарска као да ће да пропадне без нашега дуга. Па Србија, ојха! Заборављају они да није дуга не би ми биле „Јевропа“ него би били као ови арбанаси овамо. Мора европејство да се плати, мора! Што је Црна Гора? Брдо и народ. Хоће ли брдо дуг врћати? Неће, мора народ да врће, што ћу ја тамо. Оћу ли двор да продајем. Путеви мора да се граде, џебане за рат мора да се има, мора моја држава да живи. Ради части и поштења морамо те дугове врћати. Ја сам их узео на народни образ, не могу да допустим да ми народ мрчи властити образ.“

У тај мах протрљах очи и рекох Пелету, наточи нам ону другу чашу, да дођемо себи. Окле сада Књаз, а говори као да је сад ође у овај вакат у ови економски тренутак када се спремамо да градимо аутопутеве, брзе цесте и жељезнице, да ширимо аеродроме, да градимо нова насеља, Ботуне, спалионице…

Пописмо, мој Мишо, Пеле и ја још по једну другу и схватисмо да или је ово неки снимак или ови наши политичари одлично имитирају Књаза, највећег таста Европе, а ми се толико слугански гурамо ка том Бриселу и Европи која је далеко од оне његове. Сине Мишо, не знам је ли ти штогод јасније, мени и Пелету послије ко зна које друге није јасније, рекоше нам да смо у неком рату али с ким не рекоше, само да је неки хибридни, ти ћеш вјероватно знати с ким па нам јави да не питамо ону поган од Јоксима.

Љуби те твој тајо и Мишур, а поздрављају те ђед, баба и мајка.

Перица Ђаковић/ИН4С