Бака Даница Обрадовић: Жена која је до последњег бранила

Бака Даница Обрадовић храбро је бранила своје село у Лици, чак и са митраљезом у руци, остављајући неизбрисив траг у српској историји.

Пре 23 године, у ратним данима у Лици, свој живот је изгубила бака Даница Обрадовић, жена која је храбро бранила свој дом, своје огњиште и своју породицу.

Није била војник, већ обична жена која је у најтежим тренуцима показала невероватну храброст. Остала је уз свој дом и своје најмилије, не желећи да напусти своје огњиште. У данима када су страх, пуцњава и неизвесност били свакодневица, Даница је стала у одбрану свега што јој је било свето.

Подсетимо, бака Даница Обрадовић из Дивосела у Лици, да би преживела, у младости се борила против усташа у Другом светском рату, а у старости поново доживела да мора да се брани од синова и унука оних који су покушали да истребе Србе на тим просторима пет деценија раније.

Када је 1993. почео рат у Хрватској, увелико је прешла седамдесету годину живота, али је то није спречавало да стане у прве борбене редове у одбрани свог родног краја и, заједно са младићима који би могли да јој буду унуци, брани родно место.

Камере су забележиле невероватан тренутак, старицу затечену на свом положају у кућним папучама на ногама, горњим делом маскирне униформе и пушкомитраљезом „браунинг“ који није пуштала из руку.

Каже да је у Другом светском рату научила да рукује оружјем, па јој је то знање послужило и у обрачуну са хрватским „браниоцима“ који су упали у село.

Даница је убијена само два месеца након настанка видеа, током акције Медачки ђеп у којој је Хрватска војска покушала да врати територију Републике Српске Крајине у околици Госпића натраг под власт Хрватске. Тај џеп налазио се у селу Медак.

Занимљиво је да је пре погибије позвала своје саборце да јој помогну да одбрани село:

„Пошаљи помоц́, ако Бога знаш! Позовите добровољце, војску, било кога! Не можемо још дуго да останемо овде“, рекла је она непосредно пред почетак кампање Медачки ђеп (од 9. до 17. септембра) 1993. године.

Није им остала дужна, све до последњег метка била је са својим митраљезом „бровинг“ – страх и трепет за хрватске агресоре и стране плаћенике који су јуришали на њено село.

Све док је могла, бака Даница је упркос својих 70 и нешто година храбро бранила, на првој линији фронта, српску нејач и цивиле од страшног непријатеља. И када је започела страшна офанзива на њено село, Дивосело, није се повукла, већ се до последњег метка борила против усташа омогучивши тако да се на десетине српскух цивила спасу из страшног окружења. Тек када више није имала с чиме да пуца, хрватски јуришници су је заклали, убеђени да су је убили за све времена.

О бака Даници постоји и видео запис Српске тевезије Книн који доказује све оно што је о њој и написао Момо Капор.

Међутим, њена храброст никада неће бити избрисана из сећања српског народа. Момо Капор је, с дубоким поштовањем и дивљењем је овековечао у својој књизи „Смрт не боли“ као пример јунаштва за будућа српска поколења:

– „Како сте?“, пита баба Даница Обрадовић на најистуренијој западној коти православног света у Дивоселу, у близини Госпића.

Она седи за тешким митраљезом „бровинг“, маскираним лишћем и немоћно шири руке, извињавајући се што, сем воде, нема чим да нас понуди. Пензионисана куварица седамдесетих година, са округлим цвикерима бакице, у горњем делу војничке униформе, али у папучама званим пантофле, она је обучила своје сељане да пуцају из минобацача и митраљеза. Њен положај је на врху клина који дубоко задире у непријатељске положаје са опасно отвореним боковима, куда се често провлаче диверзантске трупе кроз густо шипражје.

Готово сваке недеље она губи двојицу-тројицу својих сабораца. Овај лепи зелени предео базди на смрт. Човек има осећај да га са свих страна гледају очи убица и да је потпуно немоћан да се одбрани. Зарасли у двонедељне чекињасте браде, баба Даничини људи разговарају с прстом на обарачима аутоматских пушака. Био сам свугде, видео сам свашта, али чини ми се да у животу нисам био ближе смрти него на том истуреном положају Дивосела, који се (какве ли ироније) назива Велики крај!

„Пошаљите какву помоћ, ако бога знате!“, преклиње нас старица, коју би било много лакше замислити за шпоретом него за „бровингом“.

„Позовите добровољце, војску, било кога! Ми овде не моземо још дуго…“

Претрчавајући брисани простор, питам једног борца какви су им непријатељи, они с друге стране ливада и сумарака.

„Ех, какви“, одговара, „исти јад ка и ми овде Сиротиња, брате, али ка и ми, ту су рођени и познају сваки камен…“

Двадесетак дана после овог сусрета, Дивосело је сравњено са земљом, а сви браниоци побијени. После дуготрајне артиљеријске припреме, која је трајала пуних шеснаест сати, хрватска војска, предвођена међународним псима рата и плаћеницима, упала је у Дивосело и побила све што се кретало. Војници Уједињених нација нису могли да виде било шта живо-ни мачку, ни пса, нити овцу! Баба Даница је преклана за својим митраљезом „бровинг“ из којег је испалила и последњи метак. Могу да замислим како из шипражја на ситну, дебељушкасту старицу доброћудног изгледа скачу легионари у црном с камом у рукама.

Та сцена ме прогања; можда нисам учинио све што сам могао? Можда је требало да станем на сред београдских Теразија и да вичем из све снаге, да тражим помоћ за баба Даницу и њене људе.

На пијацама Београда видим њене вршњакиње како се жале на цене купујући паприке за зимницу. Исти ход на ногама које муче вене, исте старачке пегице на рукама, исте наочаре танких металних оквира… Баба Даница није имала привилегију да припрема зимницу – за својим митраљезом, а повремено и са минобацачем, она је бранила златасто јесење обиље београдских пијаца и својих исписница које сматрају да је досао смак света због скупих паприка…“

Компас инфо