Србији желе да продају сценарио којим су преварили Црну Гору

Када сам 2020. године ходао у литијама у Црној Гори, нисам ходао за Здравка Кривокапића, Милојка Спајића, Јакова Милатовића, нити за било ког будућег премијера, министра, председника или „експерта“ чије име огромна већина нас у том тренутку није ни знала. Ходао сам, као и толики други људи, зато што је један режим после деценија политичког, националног и идентитетског насиља стигао до границе преко које више није могло да се пређе ћутке. Ходао сам за светиње, за Српску православну цркву, за право српског народа да у Црној Гори не буде странац у сопственој историји, за право да наш језик, име, памћење и духовно наслеђе не зависе од тренутне воље једне партије и једног човека.

Зато данас, шест година после 30. августа, немам ни морално ни професионално право да се правим да не видим како је једна аутентична народна победа, плаћена деценијама отпора и месецима достојанствених литија, после избора политички преусмерена у руке људи који ту победу нису створили. Народу који је победио и Српској православној цркви, око које се тај народ сабрао, практично је одузет политички смисао победе. Није то учињено да би Црна Гора суштински променила курс, већ да би највећи део државне политике против које се народ побунио преживео пад Мила Ђукановића, а сама Црна Гора била претворена у контролисани простор за остваривање ширих политичких циљева.

Управо због тог искуства појављивање Дејана Бодироге као могућег носиоца или једног од централних лица такозване Студентске листе за мене није још једна предизборна занимљивост. То је разлог да се подсетимо механизма који смо већ једном гледали и чије последице у Црној Гори и данас живимо. Информација о Бодироги за сада није званично потврђена, а постоје и медијски деманти да ће листа уопште имати персонализованог носиоца. Чињеница је, међутим, да се његово име 9. септембра нашло у самом средишту јавне расправе о листи и да је Бодирога већ месецима јавно уз покрет „Студенти побеђују“.

Постоји у свему томе и иронија која много говори о природи пројекта који се јавности нуди. Покрет чији се политички капитал готово у потпуности изводи из студентског имена од почетка најављује изборни модел у којем сами студенти неће бити кандидати, већ ће они бирати људе којима намеравају да предају политички легитимитет стечен, како-тако, на факултетима и улици. Чак су и политички противници тог покрета још у мају указивали на чињеницу да на „студентској“ листи, према студентским најавама, неће бити студената. Ако би се на њеном челу или у њеном политичком средишту заиста нашао Бодирога, добили бисмо још необичнију слику.

Покрет који се месецима представља као побуна знања, универзитета и академске компетенције политички би персонификовао човек чије јавно познате биографије не бележе завршено високо образовање. То не умањује ниједан кош који је Бодирога постигао, ниједну медаљу коју је освојио, нити било шта од онога због чега је заслужено постао једно од великих имена српског спорта. Али Србија није кошаркашка дворана и политичка власт се не може изводити из колективног сећања на Индијанаполис, Атину или Барселону. Управо велика имена морају да поднесу велика питања, јер спортска слава може човеку обезбедити поверење јавности које је стварао двадесет година, али му не може обезбедити право да политичка јавност заборави са ким је повезан, у којим се круговима кретао и какав се политички образац из тих кругова већ једном појавио у нашем непосредном окружењу, прецизније – у нашем народу.

Бодирогина веза са епископом Григоријем Дурићем није производ данашње кампање нити таблоидне маште, већ више од две деценије дуго пријатељство о којем су обојица јавно говорили. Сам Григорије је рекао да је Бодироги био духовник, додајући необично интимну формулацију да је „био и он мој“. Описивао их је као нераздвојне пријатеље, док је Бодирога годинама био велики добротвор и ктитор манастира Тврдош, дубоко укорењен у требињско-херцеговачки круг у којем је Григорије градио духовни и друштвени утицај. У том пријатељству, добротворству и везаности за Цркву нема ничег што би само по себи било спорно. Било би, напротив, недостојно нападати било кога зато што је помагао манастир или неговао духовни живот.

Ствар постаје политички релевантна онда када се из истог круга годинама појављују људи у процесима који више немају никакве везе са виноградима Тврдоша, кошаркашким камповима и хуманитарним акцијама, већ са састављањем влада, избором кадрова, саветовањем министара и преобликовањем политичке сцене. Тај неформални круг годинама је познат под називом „Требињска група“, а са њим се повезују Григорије, Бодирога, Спајић, Кораћ и друге личности. По свему што се могло видети у Црној Гори, утицај те мреже био је знатно већи од онога што је јавности било видљиво.

Не постоји документ који доказује формалну организацију под тим именом. Али озбиљност налаже да се не исмевамо самом појму неформалне мреже само зато што она нема печат, статут и канцеларију, нарочито када су бројне личне, саветничке и политичке везе међу њеним актерима јавно документоване. Неформални центри моћи управо и делују тако што њихов утицај није сразмеран јавној одговорности коју преузимају.

У Црној Гори је стварни проблем почео оног тренутка када је народна енергија 30. августа претворена у политичку моћ којом су почели да управљају људи без политичког мандата сразмерног њиховом утицају. Здравко Кривокапић није био човек који је годинама водио борбу против режима Мила Ђукановића, није градио опозициону инфраструктуру, није трпео политичке прогоне кроз које су пролазили други и није на изборе дошао као лидер странке са сопственим бирачким телом. Појавио се пред изборе као професор, верник и нестраначка личност којој је огроман ауторитет литијског покрета омогућио да готово преко ноћи постане носилац победничке листе.

После победе, политички представници највећег дела народа који је ту победу изнео остали су ван такозване експертске владе, док су у њеној орбити почели да се појављују саветници и консултанти из београдских политичких и економских кругова који са српским националним покретом у Црној Гори нису имали готово никакве везе. Овде мора бити направљена јасна разлика, то нису били представници власти у Србији, нити се политика Србије може изједначавати са политиком било које црногорске владе, пре или после 30. августа. Напротив, реч је о круговима чији су политички интереси и деловање били супротстављени националној и државној политици коју данас води Србија.

Најчистији документован пример јесте Горан Радосављевић, политички сарадник Бориса Тадића, који је имао два уговора са новом црногорском влашћу. Један са Кривокапићевим кабинетом, други са Министарством финансија Милојка Спајића, а за осам месеци саветничког ангажмана исплаћено му је више десетина хиљада евра. Његов посао није био протоколарне природе, већ је обухватао стручне савете приликом израде програмског буџета и подршку Министарству финансија.

Тиме се само по себи не доказује постојање формално организоване завере, али се доказује нешто далеко важније за разумевање тог периода. Док је народ веровао да после три деценије коначно преузима своју државу из руку једног затвореног режима, у непосредну близину нове власти улазили су људи из политичких кругова чија су идеолошка и национална полазишта била веома удаљена и од оних који су месецима носили иконе и заставе улицама Црне Горе и од државотворне политике Србије. Зато Црна Гора није била само жртва једне изневерене промене власти. Она је, по мом уверењу, искоришћена као полигон на којем је показано како се аутентична народна и црквена енергија може преузети, кадровски преобликовати и ставити под контролу људи који нису створили ни литије ни победу.

Политички биланс Кривокапићевог периода због тога је много важнији од сваког накнадног спорења о мотивима. Црна Гора је остала не само чланица НАТО-а него је Кривокапић јавно наглашавао њену непоколебљиву посвећеност Алијанси, док је НАТО за време његовог мандата истицао црногорско учешће у КФОР-у на Косову и Метохији као доказ тог савезништва. Признање такозваног Косова није повучено, а Кривокапић је, када је дошло до питања Сребренице, затражио смену Владимира Лепосавића. Темељни уговор са Српском православном црквом није потписао онда када је дошао у Београд и када је огроман део народа који га је довео до власти очекивао да тим чином буде затворено питање због којег су литије и почеле.

После Кривокапића уследио је кратак Абазовићев период, важан управо зато што је показао да ствари нису морале да остану недовршене. Дритан Абазовић, који нити је Србин нити је дошао на власт на таласу црквене политике, потписао је Темељни уговор који Кривокапић није потписао. Потом су државу преузела два човека настала управо у Кривокапићевој „експертској“ влади. Његов министар финансија Милојко Спајић постао је премијер, а министар економског развоја Јаков Милатовић председник Црне Горе. Милатовић је 2023. без икакве двосмислености саопштио да су признање Косова, чланство у НАТО-у и санкције Русији завршене ствари, чиме је можда прецизније од било ког критичара описао колико је од стратешког наслеђа Ђукановићеве државе преживело његов политички пад.

Ту је за мене суштина црногорске трагедије после 30. августа. Ђукановић је изгубио изборе, али није поражен читав политички концепт на којем је три деценије градио антисрпску државу. Мило је на папиру отишао, а највећи део система вредности и спољнополитичких координата остао је нетакнут, да би се временом чак представљао као нешто о чему више није дозвољено ни разговарати. Под Спајићем је тај континуитет настављен, а Црна Гора је 23. маја 2024. гласала за резолуцију Генералне скупштине УН о Сребреници.

Данас се у тој истој Црној Гори српски политички представници и даље боре за питања за која је велики број људи веровао да ће бити природно решена самим падом ДПС-а, док у врху власти седе и људи који се недвосмислено изјашњавају као Срби. Управо ту се налази најважнија лекција коју је део српске јавности прескупо платио. Политика са последицама супротним српским националним интересима не мора увек да има лице Мила Ђукановића, не мора да говори против Цркве, не мора чак ни да пориче српски идентитет својих носилаца. Може да се заклиње у помирење, да се прекрсти, да прославља славу и да у својим редовима има српске министре, а да државни механизам у пресудним националним питањима и даље производи готово исте исходе.

Зато је и положај Андрије Мандића данас сложенији и одговорнији него раније. Он није производ тог круга, али је прихватањем улоге у систему којим премијерски управља Спајић преузео и део одговорности за политику власти којој својим присуством обезбеђује српску политичку легитимацију.

Ипак, било би погрешно из свега овога изводити било какву паралелу између данашње власти у Србији и власти у Црној Гори – било Ђукановићеве, било оних које су настале после 30. августа. Смисао овог поређења није у изједначавању двеју држава и њихових власти, него у препознавању метода којим се политички центри, поражени или маргинализовани у Србији, служе Црном Гором као простором за изградњу кадрова, утицаја и модела који би потом требало применити у Србији.

Црна Гора је, другим речима, најпре искоришћена. Народу је украдена победа, Српској православној цркви одузет је политички плод одбране светиња, а власт је кадровски и идеолошки стављена под утицај кругова који су имали сопствене регионалне амбиције. Када је тај посао завршен, под пуном или пресудном контролом онога што се у јавности означава као Требињска група, Црна Гора је могла да послужи као база из које се утиче на друштвене, црквене и политичке прилике у Србији.

Крајњи циљ таквог пројекта није да Србија постане „боља Црна Гора“, већ да у Србији буде срушена власт која води самосталну државну и националну политику и да са њом буду ослабљени или поништени национални и државни интереси Србије. Зато ово није прича о сличности двеју власти. Ово је прича о томе како су кругови који нису успели да преузму Србију покушали да најпре преузму победу српског народа у Црној Гори, а затим да тако успостављени модел и стечени утицај усмере назад према Србији.

Зато данас, када се Бодирогино име појављује у средишту приче о такозваној Студентској листи, не могу да га посматрам само као име човека чијим смо се кошевима радовали. Не могу ни да прихватим политички комфор по којем је недопустиво испитивати биографије, везе и намере људи који се појављују око студентског покрета само зато што тај покрет ужива симпатије једног дела јавности.

Бодирога и Григорије су деценијама блиски. Григоријево име је годинама присутно у политичким тумачењима, кадрови из Кривокапићеве владе данас држе највише функције у Црној Гори, у ту владу су улазили саветници из политичких кругова Србије који немају никакве везе са данашњом влашћу у Србији, а политички резултат шест година после промене власти показује да су све стратешке тековине Ђукановићеве епохе преживеле формални пад са власти човека који их је успоставио.

Ниједна од тих чињеница сама по себи не доказује да је у Србији већ до краја написан исти сценарио. Али су све заједно довољне да одбијем удобну тезу по којој су људи који се сада појављују око студентског политичког пројекта дошли ниоткуда, без политичке прошлости, без својих кругова и без идеје о томе какву Србију желе после евентуалне промене власти. Иза њих постоје везе, искуства, кадровске мреже и један већ испробан модел преузимања народне енергије.

Управо зато је за мене Црна Гора више од политичке аналогије. Она је лично искуство које ме обавезује да кажем да огромна народна енергија не гарантује и политички исход због којег је створена, јер се између народне побуне и државне власти увек појављују они који настоје да ту енергију преузму, протумаче и усмере. У Црној Гори су у томе успели. Народ је победио на изборима, али су други преузели управљање смислом његове победе. Данас постоји оправдан разлог за сумњу да се сличним методом покушава створити енергија за рушење власти у Србији, а затим политички легитимитет предати људима и круговима чије намере, међусобне везе и стварни програм највећи део јавности још не познаје.

О томе сведочим без потребе да било коме одређујем политички избор и без намере да своју биографију претварам у аргумент који друге обавезује. Али као човек који је био у литијама и као новинар који је годинама гледао шта се после њих догодило, био бих неискрен када бих данас прећутао сопствени закључак.

Народ у Црној Гори јесте 30. августа победио режим Мила Ђукановића, али му је та победа потом политички украдена. Власт и институционални утицај добили су и људи које тај народ није познавао, није бирао као носиоце сопствене националне политике и чији су приоритети врло брзо показали да се не подударају са очекивањима оних који су победу изнели. Црна Гора је тако од земље у којој је српски народ изборио историјску победу претворена у простор преко којег неформални политички и црквени кругови покушавају да шире утицај на Србију.

Због тога нећу да заборавим како је све почело, ко је на улицама носио тај покрет, ко је накнадно ушао у кабинете, шта је од политике против које смо устали остало нетакнуто и коме је таква Црна Гора касније могла да послужи. Не дугујем ћутање ни спортској легенди, ни црквеном великодостојнику, ни професору, ни политичару, ни било чијем друштвеном угледу. Дугујем истини оно што сам видео, а сопственом народу право да то искуство не буде избрисано зато што се шест година касније исти или блиски кругови појављују у другачијем политичком амбијенту и под другим именима.

То је мера мог односа према овој теми и једини разлог због којег о њој пишем. Не да бих од некога правио непријатеља по наређењу дневне политике, нити да бих изједначавао Србију са Црном Гором, већ да се једном већ проживљено искуство не представља као да никада није постојало. И да Србија не плати цену онога што је најпре испробано на српском народу у Црној Гори.

Владимир Вуковић/Политика