Да нема Срба, Хрвати не би знали шта ће од себе

Хрвати против Срба

На Ђурђев­дан 1991. године, у једној те­ле­визијској емисији из Београда, на питање откуд толика мржња између Срба и Хрвата, потписник наредних редака одговорио је да не постоји мржња изме­ђу Хрвата и Срба, постоји само мржња Хрва­та према Србима.

Да би се то стање савремене хрватске свести уопште могло подврћи било каквом тумачењу, ваља знати да Срби никад у својој историји нису ратовали против “правих” Хрвата; они су рато­вали про­тив бивших Срба, оних Срба који су ко зна из којих раз­лога на­пу­стили православље, прешли у римокатолицизам и “унапредили се” у Хрвате. Као што је то случај и с исламизованим Србима и свима знаном изреком да је по­ту­ри­ца гори од Турчина, и поримљени Срби воде свој “ли­чни” рат са својом дојучерашњом србском браћом. Ови злосре­ћ­ни преобр­а­ћеници још увек се налазе ни на небу ни на земљи: јесу при­хва­тили римокатолицизам и хрватство, али њихово “хрватство” ста­лно је под сумњом јер и Хрвати и Срби, а нарочито водећи идеолози ри­мока­то­личке цркве, познатије као Ватикан, знају о ко­ме се ствар­но ради. Пре­зимена тих нових Хрвата, а и лична име­на, и даље су србска. Неке так­ве породице, нарочито оне које су римокатолицизам прихватиле тек ко­ју генерацију раније, у тајности су задржале по­родичну сл­а­ву, то искључиво србско обележје, до дана­шњег да­на, а многи од њих знају и своје старо породично стабло. Због све­га тога, због јо­ш увек неизбрисаних трагова о свом по­ре­к­лу, ти “но­ви Хрвати” мрзе и једне и друге. Мрзе Хрвате јер још нису до­стигли њихов ниво ни у римокатоличком ни у националном погледу, а мрзе Србе јер они су, и поред свих тегоба које су повре­мено или стално наводиле појединце или веће и мање групе да из­бегну из православља и Србства, и даље остали и Срби и пра­во­сл­ав­ци. Више мрзе Србе јер они су живи сведоци о издаји своје би­в­ше браће. Све док такви сведоци постоје, “хрватство” тих но­ви­х Хрвата и даље ће бити по­д сумњом. Сумње ће нестати тек уко­лико сви срб­ски сведоци њиховог преобраћеништва буду ук­ло­њени. Мрж­ња тих нових Хрва­та само је “теоријска” подлога сва­ком хрват­ском (и римокатоличком) геноциду над срб­ским народом.

Политичке, војне и верске прилике на самом почетку деведесетих година прошлога века, у тек разби­је­ној Брозовој Југо­славији раз­гореле су ону већ поменуту хрватску мржњу према Србима, при­кри­вену крилатицом о неком наводном братству и јединству, тако да је свако ко је иоле држао до свог “хрватства” кренуо да га докаже на својим србским суседима и рођацима. За тако нешто, сви они имали су бла­гослов и верских и војних и политичких власти у Хрватској, а сви њихови “ратнички” поступци били су усме­равани из једног јединственог политичко-војно-верског центра и имали су за једи­ни циљ да коначно реали­зују закључке оног све­хрват­ског като­личког конгре­са одржаног у Загребу септембра 1900. године, да до краја 20. века све што је у Хрватској мора бити хр­ватско, а све што је хрватско мора бити римокатоличко.

Па је на допунско питање какве су природе хрватско-србски одно­си, још речено да се Срби уопште не односе према Хрватима, односе диктују искључиво Хрвати, пошто Срби, нарочито они из науке, на све то гледају као да их се хрватски однос према Србима уопште не тиче; ако неки Србин, да ли из науке, да ли из лаичкога круга, ко зна због чега, пре­кр­ши то правило, биће то само изузетак.

Чија је Србска Земља

Иако би савременим званич­ним исто­ричарима у Србији морало бити познато, барем по претпо­став­ци, да Хр­вати све своје планове о про­дору на исток, за почетак до Земуна, заснивају на чињеници да су се поједини делови Србске Зем­ље нала­зили под вишевековном или вишедеценијском аустриј­ском или угарском окупацијом, исте те “зналице” мало чине да исти­на о србском карактеру панон­ских области продре у свет. Њима се чи­ни да је то или неважно, или недостојно расправе на њиховом “научном” нивоу, те уопште не реагују на појав­љи­вање мно­гобројних хрватских књига у којима се све што је срб­ско пре­твара у хрватско. Они се нису огласили ни кад је пре четврт века извесни Анте Секулић (1920-2016), рођен у Таванкуту, код Суботице, а та­да на­стањен у Делницама, у Хрватској, без икаквог зазора, благодарћи сопственој “знанственој спознаји” прогласио хрватским све “мје­сто­пи­се”, одно­с­но топони­ме, односно називе свих насеља по Сре­му, Бачкој и Ба­рањи.

Па ће испасти:

– Да је Барања “цјелови­то зем­љописно подручје раздијељено трианонском државном гра­ни­цом на маџарски и хрватски дио”, иако се Хрватска није у Тријанону ни помињала;

– Да називи свих око 650 насеља у Срему, ако по пореклу нису маџарски, јесу хрват­ски, а “земљовид жупаније сри­јем­ске”, најверо­ватније с краја 19. века, служи као подлога за “знанствену” обраду свих данашњих хрватских претензија на овај исконски део Србске Земље (пошто реч Срем и реч Србија имају ис­то значење);

– Да су Срби тек “крајем XVII. стољећа” пристигли у Бачку коју “Славени насељавају од ВИ. стољећа”, све по логици да се под овим “Славенима” подразумевају Хрвати који се први пут помињу у 8. веку, а под Србима они који су и по памети србских званичних историчара “прослављени” 1990 (пет-шест година пре поменутих “мјестописа”) као сеобари уз Арсенија Чарнојевића.

Разложном човеку заиста је тешко полемисати са бројним несувислим наводима Секулићевим, али ћутање о томе не само да не потискује хрватске “знанствене” лажи, већ србским непријатељима потврђује, а недовољно информисаним Србима намеће ути­сак да је тачно све што Секулић пише; утолико пре што он сам ка­же да су “од године 1990. написане мно­го­бројне књиге, распра­ве и чланци садржајно већином испуњене подацима о насртајима на хрватско народно биће” и што се он, пишући своје трокњижје, на све то позива.

Али, не треба се чудити што Секулић тако пише. Несрећа је што научници из Србије, они који су неке лекције из србске нацио­налне историје прескочили, о свему томе ћуте не сматрајући потребним да макар и реч напишу.

После ових кратких уводних напомена ваља по­дсетити на неке појединости везане за хр­ватске односе према Србима:

Секулић у својим књигама, мада скоро узгредно, помиње Илире које сматра “носитељима халстатске уљудбе од другог тисућљећа прије Кри­ста”, али и Келте, “носитеље латинске уљудбе”, ваљда с јединим циљем да преко приче о “уљудби” раздвоји Хрвате од Срба, макар и од оних који су, као поримљени, у ме­ђувремену “унапређени” у Хрвате.

У не баш тако давној прошлости, Хрвати су се разликовали од Срба по језику, тако да је Чех Јозеф Добровски, Отац Славистике, “држао само кајкавски дијалекат Хрватске, према факти­ч­ким односима оног времена као хрватски, све друго било је за њега илирски или српски”. Само Хрватско Загорје с око­ли­ном он је сматрао хрватским пределом, а на другим странама живели су Срби. Исто то тврди и Фердо Шишић, можда најзнаменитији хрват­ски историчар, док је Франц Миклошич, пореклом Словенац, један од највећих словенских филолога, као Србе сматрао све штокавце, све ијекавце, све православне, све муслимане србског језика, али и многе икавце и многе католике, а Дубровчанин Ми­лан Решетар из тога извлачи закључак да се “мора дати право ономе ко са Миклошичем изјав­љује да су штокавски и српски – појмови који се поклапају”. Француски слависта Сипријан Робер пише да “срп­ска раса зау­зима трећину Европске Турске и цео Југ Угар­ске. У Турској, ње­не покрајине су: Босна, Херцеговина, део Маће­до­није, североис­ток Арбаније, Црна Гора и Кнежевина специјал­но назвата Ср­би­ја. У Аустриском царству, део Истре, Војна Кра­ји­на, Банат, Срем и Дунавска обала од Беча до Сент Андреје код Будима”. Све је то неспорно штокавско подручје, а све становништво на том простору јесте србско. Говорни језик тога стано­вни­штва јесте србски, а све што је писано штокавштином на­писано је србским језиком.

Има оних који заступају тезу да литература коју су писмени Хрвати написали штокавски и ијекавски, спада у књижевност на србском језику, али томе противрече неки “важни” лингвисти у србском народу. Као што је, примера ради, у Српској академији наука пре тридесетак и кусур година тврдио да је издвајање Косова и Метохије из Србије неспорна чињеница, Павле Ивић је ис­то тако тврдио да је и у међувремену установљени хрватски језик – чињеница којој не треба противречити. А да би се ипак истакла нека опипљива разлика са бившом западном браћом, он се сре­ди­ном деведесетих година 20. века заложио да нову граничну линију успоставе ијекавица и екавица, тако што је наговорио политичке и државне факторе у Републици Српској да се, за почетак, из администрације избаци ијекавски изговор и да се уместо њега уведе екавски. Та “финта” довела би до још једног располућивања србског народ­ног бића, истоветног оном које је током друге половине 19. века почело да Србе и Хрвате дели на верској основи: православци су Срби, а католици Хрвати. Ова Ивићева екавско-ијекавска подела широко је отварала врата за претварање ијекавских Срба из Ц­р­не Горе и Западне Србије (и оне који су расути осталим деловима Србије) у Хрвате.

Код Шафарика читамо да се “не­пристрасни историчари давно слажу у томе, да се и наро­д­ној са­ги да за право, да она мора да попуњава неопходно праз­ни­н­у, тамо где су нас напустили споменици од гвожђа, камена или пер­гамента. Ово пра­во јој указују Грци и Римљани; и ако чак Тукидид не одбацује Хо­мерову сагу и Тит Ливије Ромулову и приче о леген­дар­ном краљу Нуму са ис­ти­м поверењем и једнаком поузданошћу, као што причају дела Сци­пиа и Фа­би­уса; онда је дозвољено да то ис­то право себи дозволе и наши (словенски) исто­ри­ча­ри, при чему не желе да пруже непот­пуне припремне радове, већ заокру­жену историјску целину, с пу­ним правом. У том погледу су Немци са својим примером већ отишли испред Словена и за очекивати је, да ће и Сло­ве­ни покло­нити више пажње својим народним сагама и да ће уло­жи­ти ви­ше труда у прикупљање националних предања. Да се при томе мо­ра приме­нити највећа опрезност, да се понуђени материјал стр­ого про­ве­ри, да се мо­ра национална и првобитна суштина и садр­жај одвојити од касни­јих чак страних заодевања и облика, да се ту подразумева исцрпно студи­ра­ње, слобода од предрасуда сваке вр­сте, а посебно прави смисао, ра­зуме се само по себи”. Званични србски историчари морали би прочитати и добро упамтити ове Шафарикове речи, нарочито због тога што они србском предању уопште не верују, још мање ономе што о српској старини сведоче бројни писци, хроничари, географи са стране; она је предања сма­трала простачком и безвредном причом неуког сељачког света, а сва своја сазнања ослањајући се на “вредносне” замисли нордиј­ске школе, подредила је ставу да су Срби, за ту прилику названи Словенима, дошли на Балкан тек у 6. и 7. веку по Христу.

Догађај који је од­лучујуће утицао на однос “интелек­ту­алне елите” у Срба пре­ма србском културном и историјском на­слеђу, србским пре­дањима и србском завештању, био је Берлин­ск­и конгрес 18­7­8. године. Тада, да би Србији била призната (додељена) само­стал­но­ст, кључни за­хтев западних европ­ских сила био је да се Срб­и од­рекну своје на­ционалне ис­то­рије и при­х­в­а­те “на­учна” правила успостављена у берлинско­-беч­кој историј­ск­ој шко­ли, зва­ној и нор­дијска, правила којима су и до тада “увођени у бразду” Срби школовани на западној страни. А да би преузете (намет­ну­те) обавезе могле бити ис­пу­њене до краја, на том “новом та­ла­су тре­з­ве­ности и по­литике ре­а­ли­зма” морали су се наћи не баш бројни тада­шњи србски ин­телектуалци; њихови предводници и нај­зна­чајнији зато­чни­ци те нове “научне” логике би­ли су Сто­јан Нова­ко­ви­ћ и Иларион Руварац.

По Новаковићевим и Руварчевим рецептима, нова “српска наука” кренула је са св­е новијим “критичким” причама о србској про­шлости, причама у којима није било места ни за народно преда­ње, ни за она знања ко­ја су до тада била позната у србској ис­то­ријској науци, исто као ни знања објективних историчара са стране. Под ут­и­цајем те и такве школе, у делу срб­ског народа окренутог тако­зв­а­ним европским вредностима почела је тада да се не­гује ло­гика до­казаних србских непри­јатеља са стране, по ко­ј­ој српски народ н­е треба да се бави националном прошлошћу, већ треба да се ок­р­ене будућности. Ту исту ло­ги­ку, и у нашем времену, са­да још жешће, “препоручују” исти ти срб­ски непријатељи, а инте­лектуалци по­т­е­кли из истог тог на­рода здушно се труде да је на­метну сопственом народу, нешто кроз школски систем а нешто пу­тем најразли­чити­јих “теоријских” прити­сака на подсвест срб­ски­х људи, нарочито пу­тем средстава масов­ног општења.

У журби да та нова логика бу­де пред­ст­ав­љена тадашњем мало­бројном србском интелектуал­ном слоју (нај­ве­ћим де­ло­м шко­ло­ваном на европском Западу, по ре­це­п­тури но­р­дијске школе), ко­ме је остав­љено да га пренесе буду­ћим србски­м ђа­цима и сту­ден­тима, Стојан Новаковић је напи­сао студију под на­словом Срп­ск­е об­ла­сти X и XII века пре владе Не­мањине. Да би оно што је на­писано добило на тежини, али и да би могло по­служити као ос­нова новој “науци”, тај спис, глагољив а испразан, об­јав­љен је већ 1879. године, у Бе­о­граду, у Гласнику Србског уче­ног друштва, претече Српск­е кра­љевске ака­демије, данашње Срп­ске академије наука и уметно­сти.

Иако му је могло бити познато да се мудар свет често поштапа латинском сентенцом timeo hominem unius libri либри, бојим се човека који из једне књиге учи, народски речено: нема будале као што може бити школована будала, Новаковић је, самосвесно надмоћан, изја­вио да су нам “извори, по којима нешто знамо о србској гео­гр­а­фији пре Немање, сачувани у записима Константина Порфироге­ни­та”, поменувши при томе и врло сумњив Летопис попа Дукља­нина у латинском преводу “некаква словен­ског, никад после не­на­ђеног ру­кописа”. Стога, посебно забавним треба процењивати Новако­ви­ћево разматрање шта се пре Не­мање сматрало Срби­јо­м, нарочи­то због тога што ње­гово разми­шљ­ање не нуди одго­во­р на питање како је то једна “недонесена” Србија, сабијена у неке планине да­на­шње средишње Србије, од­јед­ном, из чиста мира, мо­гла достићи државне, по­литичке, вој­не, културне, градитељске и сваке друге вр­едности не­мањић­ког времена.

Под непосредним утицајем бечко-берлин­ске школе у историј­ској науци која није одударала од германских интереса запад­не социјалне де­мо­кра­тије у односу на србски на­род и, стога, изразито антисрбски расписан, био је и Јован Ру­варац, у монаштву наречени Иларион, од 1874. године архиман­дрит манастира Гргетега.

Већ пре замонашења (1861), он је у новосадској Седмици, књиже­вном додатку Србском дневнику, објавио један науч­ни рад (1856) под насловом Преглед домаћих из­во­ра старе србске повестнице. Вероватно имајући у виду и тај несрбски “садржајан” спис, хрватска Енцикло­пе­дија Југо­сла­вије, у ауторском тексту Ђорђа Сп. Радојичића, ис­то­ри­чара и историчара књижевности, за ње­га ће рећи да је био “необично обдарен, с урођеном особином критичности”, а посебно ће бити похваљен због тога што је “нарочито био жесток у на­па­дима на Пантелију Срећковића, професора србске ис­т­о­рије на Великој школи и једног од пр­вих наименованих чланова Српске краљев­ске академије (на­у­ка). Кроз своје ‘пантелијаде’ Руварац је са ослонцем на исто­риј­ске изворе и жар­ком истрај­но­шћу истинољупца рушио митове традиције, а целим својим делом дао маха поти­скивању псеудоисто­риографског приказивања догађаја и појава”.

р Историчарима у србском на­роду “не иде под капу” да прихвате оно што се на другим странама зна као неоспорно, те се они олако опредељују за најлакшу вари­јанту: кад су Срби, односно Словени, дошли у Илирију, тамо није би­ло ни жи­ве душе: дота­дашњи становници Илирије нетрагом су не­стали управо у тре­нутку кад су однекуд, ко зна откуд и како “са­знали” да ће се Срби уселити у Илирију. Не зна се да ли је тај нес­танак био иза­зван страхом пред Србима, или је будућој нордиј­ској школи би­о по­требан “научни” основ за тврдњу по којој су Ср­би у Илирију до­шли ниоткуд, тек, Илири су се неосетно пресе­ли­ли “у непозн­а­то”; не може бити да су се сви са толиког просто­ра сместили у да­на­шњој Арбанији.

Без обзира на све то, званич­на историјска наука у Срба гледа на Илире, али и на остале Сармате, Три­ба­ле, Трачане, Келте, Дардане, Церане, Паноне, Пелазге, Расене, Јазиге, Дачане, Анте, Мижа­не, Венде, Венете, и многе дру­ге­, као на нешто што са Срби­ма ни за живу главу не би смело има­ти везе.

Најбоље се то показало у тренутку кад је у Енциклопедији српске историографије (којој се може прикачити свакакво обеле­жје, али не и србско) написано да “Шафариков труд, посебно на из­да­ва­њу извора има огроман значај за развитак српске крити­чке ис­ториографије, али је ропско ослањање на његов ауторитет уса­ди­ло у српску науку бројне романтичарске заблуде које су с му­ко­м искорењене”. Преведено на нашки, то значи да су извори које је Шафарик објавио, а заједно с њима и Шафариков ауторитет, уве­ли у србску науку “бројне романтичарске заблуде”, због чега је Шафариков историографски рад био по србску науку изразито ште­тан, али је та штета ипак била врло корисна, пошто је довела до “развитка српске критичке историографије”. Другим речима, оно што је Ша­фарик написао о словенској (и србској) старини ни­је ни смело да стигне до србског читаоца. И, наравно, није ни сти­зало, јер Шафариково дело није превођено на србски! А да јесте, могло се на једном месту видети оно што је о дубокој србској ста­рини (и илирској, и трачкој, и иној) било итекако познато број­ним страним ауторима од ауторитета.

Јован Цвијић, тај знаменити србски географ и антропогеограф, заслужио је да овде буду забележена нека његова запажања о Или­рима. Примера ради, као траг римске управе у данашњим срб­ским крајевима он види велик број латинских речи у србском је­зику, нарочито због тога што је “вероват­но… полулатини­зова­но становништво, претапајући се доцније у Србо-Хрвате, утица­ло, поред осталог, на њихове физичке и пси­хи­чке особине, наро­чи­то латинизовани Илири на динарске Србе”. Досељени Слове­ни, од­но­сно Срби, који су се ширили “по Полуострву поглавито лага­ном и готово неприметном инфи­л­трацијом или најездом, асими­лу­јући и потискујући аутохтоно ста­нов­ништво, то јест много­број­на трач­ка племена на истоку, илир­ска, а јамачно и заостала келт­ска у западном и централном делу Полуострва”, продрли су чак до Пелопонеза, а преплавили су та­кође и “знатан део данашње Арба­ни­је”. По Цвијићевом ту­мачењу, Словени су се из “готово непри­мет­не најезде” прилагођавали новим земљописним условима тако што су “асимиловали ау­тохтона племена као: Илире на За­па­ду, трачка племена на Исто­ку, македонска у центру”, не обја­шња­ва­јући “помоћу којих трикова” су малобројни и неприметни досе­ље­ници успели да се прилагоде и асимилују многобројне ста­росе­деоце; ни у примисли му није да успостави било какво срод­ство међу њима, чак ни онда кад изричито констатује да је у до­ли­нама Рашке, Ибра, Таре, Пи­ве и Лима “становао један део Срба, који је био асимиловао најви­ше романизованих Илира и можда Келта”. То на једној страни, а на другој, Цвијић и не примећује да његови закључци под­разумевају и основне поставке да Илири, Трачани и Келти нису били нестали кад су се Срби појавили у крајевима јужно од Дуна­ва и Саве. И, даље, ако су ти неприметни досеље­ници тако лако ус­пели да асимилују аутохтоне Илире на Запа­ду, те ако су пре­пл­а­вили знатан део данашње Арбаније, мора се поставити пита­ње да ли је ишта Илира преостало како би се, у нашем времену, на њиховом наводном постојању, искон­ст­ру­исала теорија о илирском пореклу будућих Арбанаса.

У међувремену, кад су већ “високоучевни” Срби успели да се уместо својих сународника одрекну сво­јих илирских корена, на илирску подлогу, добрим делом и уз бла­гослов разних србских иларионовића распоређених по “научним” академијама и “угледним” факултетима, накалемили су се Арба­на­си, а на илирску прошлост и културу почели су да се наслањају и Хрвати и Сло­венци; то су почели да чине у тренутку кад се Арбанасима учини­ло да би им Трачани лепше пристајали као давни преци.

р Све док се у такозваној србској науци буду одбацивала сва давна сазнања о србској старини, и даље ће се дешавати све оно са чим се србски народ већ подуго сукобљава. Дешаваће се да хрватски “знан­стве­ници” (друге да овде не помињемо!) присвајају за Хр­вате све оно што припада Ср­бима: и језик, и порекло, и стани­шта, и становни­штво, и друштвене односе. При­ме­ра ради, кад је Радивоје Пешић почетком деведесетих година 20. века у једној телевизијској еми­сији из београдског студија саопштио да се срб­ска ћирилица мора довести у везу са винчанским писмом, већ на­ре­дне вечери, у теле­визијском дневнику исте те куће, археолог Дра­гослав Срејовић прогласио је све то “најо­бич­нијом бесмисли­цом”. Али, зато, свега три-четири дана ка­сни­је, београдска Поли­тика пренела је вест из Загреба, којом се наговештава да ће хр­ватски знанственици померити хрватску старину за “пет тисућа година уназад”. Хрват­ска “знанствена” логика била је једно­став­на: пошто Срби одба­цују винчанску културу којој је блиска срод­ница она из Вучедола, откривена у границама садашње Хрватске, нема разлога да се та “ничија” култура не прогласи “хрватском”; по истој логи­ци по којој је, својевремено, хрватски лингвист Да­ли­бор Брозо­вић ре­као да, уколико би се Срби одрекли ћирилице, Хрвати би је без икаквог премишљања прихватили као своје писмо.

До када на беспућу

Није несрећа у томе што Хрвати измишљају своју историју и свој језик тамо где тога никада није ни било јер и они имају неке своје претке и морају некако говорити. У поменутом трокњижју они и сами признају да су “од године 1990. написане мно­гобројне књиге, расправе и члан­ци садржајно већином испу­ње­не подацима о насртајима на хрват­ско народно биће” и од тада многе се назовиистине преносе из књи­га у расправе, из чланака у књиге, из измишљотина у “знан­ствену” лаж. Званични србски историчари, лингвисти и други научници ухлебљени по разнима академијама и “угледним факултетима” не реагују јер нису у стању да се отму бесмислицама о “доласку Сло­вена на Балкан у шестом и седмом веку”, ниоткуд, а глуви су, неми и слепи пред бројним доказима о србској старини одвајкада не само на данашњој Србској Земљи, већ и јужно и северно од ње, и источно и западно од ње. Они “не воле” да знају за такве доказе, иако су они добро познати читавом низу озбиљних научника са стране. Они као да не желе “да се мешају у свој посао” и да стану у одбрану сопственог народа и сопствене државе. Они, научени из једне књиге и, нажалост, несвесни истине да је због њих настала она прастара изрека “бојим се човека који из једне књиге учи”, још увек нису у стању да себи поставе нимало узгредно питање како то да се србски суседи, и не само они, с толиком лакоћом обрушавају на Србе и обезвређују све што је србско, али се, истовремено, не устежу да халапљиво преузму (отму, покраду) сва њихова цивилизацијска достигнућа.

Тек кад смогне снаге да се одрекне изразито антисрбске берлинско-бечке (германске, нордијске) школе и да се врати извор­ној србској историјској школи, србска историографија (којој тон дају Српска академија наука и, како то каже једнокњижни Радивоје Радић, “угледни факултети Универзитета у Београду”, институције најпо­зва­није да чувају истину о србској прошлости), добиће одговор на управо постављено питање о черечењу србског националног бића и моћи ће се озбиљ­но позабавити историјом србског народа, од почетка.

Без враћања сопственој историјској школи, србски народ и даље ће лутати цивилизацијским беспућима.

Илија Петровић