Закон о српском језику и ћирилици изван мозга и остатка света

Када нормалан (здраво-мислећи и природно-мислећи) човек макар и осредње образованости и опште упућености чита два српска закона – Закон о родној равноправности (посебно део који се односи на српски језик) и Закон о  употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма (посебно део који се односи на писмо ћирилицу) у прилици је (ако је хришћански верник) да се често у чуду крсти и пита – да ли је то могуће!

Читали смо и један и други закон и, као неко ко се професионално целог радног века бавио српским језиком и писмом – после читања остали смо – запањени. Нисмо могли да схватимо како је могуће да код нас има толико људи у власти и лингвистици који се – у време када нам се настоји отети део државе и затрети део народа физичким и психичким мучењима до крајнсоти – баве доношењем закона које нити је могуће применити нити има икаквог смисла и сврхе било кога због глупих законских решења кажњавати. У првом случају, на пример, могуће је да неко буде кажњен зато што не може у свој мозак да прими неку накардну и за изговор и за значење реч коју је тешко изговорити својим говорним органима. У другом случају, на пример, закон предвиђа да постоји могућност да нека фирма буде кажњена што српски језик не пише, како то Устав предвиђа, српским, ћириличкким писмом, а нека друаг фирма, ту до те фирме, буде бенеефицирана што не само неће бити акжњеан што српски језик не пишее ћириличким писмом у складу с Уставом, него још може бити новчано награђена ако се ипак одлучи да српски језик пише, не по свгом ћефу неким другим писмом, него оним писмом наа које јее Уставом обавезан, а закооном ослобођен од те обавезе. За нас је много апсурднији и неуставнији овај други закон – Закон о  употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма, па ћемо овога пута њему посветити пажњу из нужде, а нее зато што би такав закон могао азслужити и8какву пажњу. Нажалост, он јее толико штетан и по српско национално писмо убиствен, па му се само зато мора посветити пажља. Оном првом закону могуће је макар запамтити мазив (Закон о  родној равноправности), док ене постоји нико нормалан ко ће лако запаамтити назив обогд ругог, много апсурднијег заакона почев од назиова. Ако од сто људи може један одмах да запамти и изговори пуно име овог закона (Закон о  употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма), поклонићемо му једну минимално натпросечну своју пензију, па чак и ову обећану “повећану” за 14 досто од септембра (тај ли беше датум?). Гладоваћемо као што већина пензионера мора да гладује. И не љутимо се због гладовања (јер и спољна ала и врана омета нас и да живимо у својој домовини). Али, зашто, побогу, морамо да правимо (пишемо) апсурдне и неуиставне законе какве нико други ни нормалан ни енноррмалан нема у свету. Ево, нека ми један наш правник нађе један једини закон у свету који макар мало личи на оваај наш лукаавни наведени већ Закон о  употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма. Нека ми један правник посеведочи неким сличним примером назива таквог закона. Свако нормалан би тај закон именовао: Закон о употреби српског језика и писма.

Дакле, нама је много апсурднији овај закон од овог првог овде малопере споменутог који је макар могуће запамтити у називу.

Тачно је да Закон о родној равноправности[1] има много слабости и промашаја. Он је у неким елементима чак непримењив. Међутим, те слабости су неупоредиво мање и безазленије од слабости које има Закон  о  употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма. Оно што задржи овај закон коме нико не може да запамти ни назив, а камоли да га примени, који је усвојен исте године 15. септембра 2021. године, толико је ван света и времена да нормалан човек мора да се упита да ли су тај закон писали нормални правници или неко ко је у болници на лечењу од неке врсте правн(ичк)е неурачунљивости. То је онај закон који је усвојио претходни састав Народне скупштине Србије чији је председник био Ивица Дачић, а Закон је сачињен и усвојен на иницијативу председника Србије Алексанмдра Вучића на Дан српског јединства 15. септембра 2021. године у двема скупштинама: у Скупштини Србије и Скупштини Српске.

Сваки нормалан човек који зна да нормално размишља мора да се упита где су завршили правни факултет писци тог закона.

Ми који смо чули да је А. Вучић био одличан студент права не можемо да верујемо да је Вучић тај закон својим потписом упутио у примену после свог читања тог закона. Убеђени смо да је он то потписао „на поверење“, а да, због своје заузетости, није стигао да га цео прочита. Знамо колико он нема слободног времена јер се свиме бави у држави, а  довољно му је само питање Косова и Метохије па да нема времена ни да спава.

СРСПКА ЗАКОНАКА ПОЛАЗИШТА ПРОТИВНА ОСНОВНИМ ПРАВН(ИЧК)ИМ ПОСТУАЛТИМА

Тај закон о српском језику и ћирилици има нека полазишта која су противна основним постулатима који морају да важе за све законе. Побројаћемо те постулате који морају да важе за све законе данас (и већ вековима) у демократским државама.

Прво, сваки закон мора да буде елементарно усклађен с уставом. Овај закон српски нема везе с важећим Уставом Србије из 2006. године. Тај Устав има Члан 10. који у ставу првом изричито обавезује да се српски језик пише српским, ћириличким писмом јасном реченицом аз свако школско дете: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“

Нису наведени никакви изузеци од тога. А речени закон из 2021. године је дезавуисао Устав Србије тако што је замислио и могућу употребу и неког другог писма, чак без навођења назива тог другог  писма, оставивши да се подразумева употреба у српском језику и хрватског састава латиничког писма из српскохрватског језика, подржавајући неуставан и шизофрен  Правопис српскога језика Матице српске, који је решење питања писма оставио у двоазбучју према Новосадском договору о српскохрватском језику и равноправности писама из 1954. године у Матици српској.

Друго, зна се основни постулат да по сваком закону сви грађани морају имати иста и права и обавезе, јер све ван тога је класичан дискриминација једних у односу на друге. У нашем споменутом закону предвиђено је да један део грађана и асоцијација има обавезу да српски језик пишу српским, ћириличким писмом, а један (други) део грађана, и то већи део, не мора, него може српски језик да пише неким другим писмом, а што, како смо навели, Устав изричито и јасно не дозвољава, а противуставно дозвољава овај елементарно неуставан закон.

Треће, у овом закону у српском језику и ћирилици постоји нешто чега нема нигде на свету, ни у једној другој држави у вези с писмом. Само у Србији и само у овом закону постоји могућност да они који су протиовуставним овим законном бенефицирани да српски језик не морају, противно  уставној обавези, писати ћириличким писмом српски језик, него неким другим писмом по свом ћефу, само они могу чак бити материјално (новчано – смањењем пореза)  награђени ако се добровољно одлуче да српски језик ипак пишу ћириличким писмом. А то су сви они који имају своје фирме у приватном власништву, а зна се да је код нас приватно власништво већинско, те, дакле, већи део тих грађана могу бити новчано награђени. А зна се да нигде у свету не постоји таква правн(ичк)а аномалија и апсурдност да неко, тј. било ко буде новчано плаћен само зато што свој језик пише својим писмом. Нигде тога нема у свету, а има само у Србији, дакле, изван света данас.

ДВОСТРУКА КРИВИЦА СРПСКИХ ЛИНГВИСТА – ПРАВОПИСАЦА

Из свега овога је очигледна двострука кривица српских лингвиста у односу на власт, законодавце и усвојитеље овога другога много апсурднијег и неуставнијег  закона. Наиме, законодавци су, очигледно, мозговно били заведени “стручњацима” за српски језик који су питање писма решили у двоазбучју, дакле противуставно и противно пракси у другим језицима, као у време српскохрватског језика и тиме су, народски речено, „насанкани“ законописци који, уместо да закон усагласе с Уставом – усагласили су га с противуставним Правописом српскога језика Матице српске, који је изван нормалног света, јер само српски лингвисти имају, азгоаварју, прописују из тардиционалног ћеаф одд комуниста двоаазбучје у српском језику, чиме се дели само српски народ, а сви други народи не деле се међусобно макар у писму.

Зато су српски лингвисти подржали овај апсурдан закон о српском језику и ћирилици само зато што у њему има предвиђен Владин Савет за српски језик, па се лингвисти надају да ће моћи да имају важну реч о српском језику, пошто је, по одредби закона превиђен већински лингвистички састав. А свакако им је могло годити и то што су се законодавци усагласили у закону с лингвистичким (двоазбучним) решењем питања писма, а не с уставним (једноазбучним, нормалним) решењем.

Сада остаје нада да ће лингвисти, коначно, једном,  схватити да су двоазбучјем све до сада практично директно утицали с властима на прогон српске ћирилице. тј. њено стално замењивање и да ће у најављеном новом правопису исправити – заборавити ту своју „љубав“ за шизофреним двоазбучјем као страшну грешку по српско писмо и српски народни, ћирилички идентитет који је трајао вековима у српском народу и његовој култури, изузимајући комунистички и овај посткомунистички антићирилички период који је додатно много утицао на разбијање и међусобну (само)деобу српског народа.

Аутор: Драгољуб Збиљић

[1] Видети, на пример, ваљану анализу тог закона у излаагњу Душана Илића: “Ако опстане Закон о родној равноправности стићи ћемо до закона о родним идентитетима”, Стање ставри, 29. јун 2023.

БОНУС ВИДЕО: