Зашто нема суђења за злочин на Петровачкој цести

Зашто нема суђења за злочин на Петровачкој цести.

Процес месецима стоји у месту због одбијања претресног и ванпретресног кривичног већа да донесу одлуку на основу које би се оптуженим хрватским пилотима судило у одсуству.

Суђење за злочине на Петровачкој и Приједорској цести могло је већ увелико да траје, да зимус није запало у правни ћорсокак у којем је и данас. Процес месецима стоји у месту због одбијања претресног и ванпретресног кривичног већа српског суда за ратне злочине да донесу одлуку на основу које би се хрватским пилотима судило у одсуству за ракетирање колоне српских избеглица током „Олује”, при чему је погинуло 13 особа.

Од злочина на Петровачкој и Приједорској цести прошло је 28 година. Иако закон прописује да ће се судити у одсуству оптуженима који нису доступни нашим државним органима, веће за ратне злочине месецима не суди хрватским пилотима.

Српско тужилаштво подигло је оптужницу прошлог марта и тиме изазвало салву осуда и критика хрватског политичког врха и јавности. Већ на почетку суђења проблем недоступности оптужених показао се као непремостива правна препрека, мада у закону сасвим јасно постоји решење.

У одлуци да оптужницу потврди КВ веће, иако је могло, није донело наредбу о суђењу у одсуству. Судеће веће је на рочишту тражило доказ да су оптуженима достављени позиви. Тог доказа, бар у формалном смислу нема, нити може да га буде јер је Министарство правде Хрватске одбило да им уручи позиве које је послало српско министарство, надлежно за позивање окривљених који живе у иностранству.

Уместо тога, Влада Хрватске објавила је на свом сајту да нема намеру да поступи по замолници Србије. Ипак, испоставило се да ова порука из суседства, иако је доказ пар екселанс да се хрватски пилоти неће одазвати, није довољан основ да им српски суд суди у одсуству. Остало је још само да Министарство правде Србије и формално обавести Виши суд.

Судски поступак јесенас је започео отварањем питања о суђењу без хрватских пилота на оптуженичкој клупи. Одлагање ради прибављања доказа да су они обавештени, али да ипак нису дошли, изазвало је опречне правничке ставове. За разлику од суда, многи правници сматрају да је, по закону, претресно веће морало још тада да одлучи о предлогу тужиоца да се суди у одсуству, након што то већ није учинило ванрасправно веће приликом потврђивања оптужнице. У случају негативне одлуке, тужилаштво би могло да се жали Апелационом суду. Али случај „Петровачка цеста” није стигао до Апелационог суда.

Ни на другом рочишту није се појавио никакав нови доказ о обавештености пилота о београдском процесу, осим саопштења хрватског министарства правде да оптужницу не признају и да неће поступати по српској замолници достављеној дипломатским путем.

Тада претресно веће враћа предмет КВ већу да оно одлучи о суђењу у одсуству. КВ веће ни тада није донело ту одлуку којом би омогућило да процес коначно крене. Уместо тога, сачињена је службена белешка да се предмет врати поступајућем судији и да се о суђењу у одсуству одлучује поново тек када стигне доказ из Хрватске да су пилоти позвани на суђење у Београд.

На службену белешку не може се уложити жалба тако да је, чини се, овом одлуком КВ веће свима везало руке. Познато је да је Апелациони суд показивао другачије правне ставове у поступцима ратних злочина, па је тако у предмету „Ракитје” донео одлуку да се окривљеном хрватском држављанину суди у одсуству за убиство војника ЈНА.

Због оптужнице за „Петровачку цесту” хрватски званичници запретили су Србији блокадом европског пута и истицали како је хашки суд донео јасну одлуку о „домовинском рату”. Из Загреба је по ко зна који пут стигла оштра замерка да је Београд себи приписао право универзалне јурисдикције у предметима ратних злочина. Није додуше објашњено зашто Хрватска 27 година није спровела поступак, нити је одговорила на захтев БиХ на чијој се територији злочин догодио.

У међувремену у тамошњој штампи објављен је интервју са једним од оптужених пилота који је изјавио да је Хрватска учинила све да заштити своје официре и спречи да се поступа по неутемељеној оптужници против њених бранитеља.

Од тада, о случају „Петровачка цеста”, не чује се ни реч и свима је јасно да су разлози за то више политички него правни. Оптужница у којој се помињу и наводи покојног хрватског председника и војног команданта Фрање Туђмана, изречени јула 1995. године на брионској седници, да Србе треба ударити тако јако да нестану, у некој фиоци и даље чека суђење. За жртве, у чекању на правду прошла је још једна година.

 

Бомбардовање колоне избеглица

 

Оптужница терети припаднике хрватског ратног ваздухопловства Владимира Микца (68) из Птуја, Зденка Радуља (70) из Осијека, Жељка Јеленића (70) из Пуле и Данијела Боровића (65) из Вараждина да су наредили авионске нападе након што је 31. јула 1995. године на Брионима, на састанку војног и политичког руководства Републике Хрватске, одлучено да се започне војно-полицијска акција „Олуја” и нападне јужни и северни део Републике Српске Крајине, и да се српско цивилно становништво принуди да трајно напусти територију на којој је до тада живело.

Колона старих, изнемоглих, жена и деце кретала се правцем Доњи Лапац – Кулен Вакуф – Дрвар – Босански Петровац – Кључ. Део те колоне 7. августа у поподневним часовима затекао се на магистралном путу Босански Петровац – Кључ, у месту Капљух, село Бравско.

У том тренутку на небу изнад планине Грмеч појавио се борбени авион „миг-21” с ознакама Војске Хрватске – „шаховницама” на репном делу. У заокрету после извиђања, поравнао се с правцем кретања избеглица и почео ракетирање колоне. Тада су погинули Даринка Дрча (68) и њен унук Јовица Дрча (6), Мирјана Дубајић (21), рођени брат и сестра Жарко (9) и Невенка Рајић (11), Крстан Вуковић (44) и његов син Дарко Вуковић (13), Мирко Стијеља (34) и његов отац Бранко Стијеља (72) и Милка Ковачевић (83), а теже је и лакше рањено око 50 цивила, међу њима и деца.

Наредног дана, 8. августа, хрватски пилоти ракетирали су избегличку колону у месту Сводна код Двора на Уни.

Доротеа Чарнић/Политика

Бонус видео