Чему служе Кфор и Еулекс и зашто НЕЋЕ да заштите Србе?

Кфор од доласка на Косово и Метохију 1999. године до данас није успоставио безбедно окружење за нормалан живот, рад и кретање свих, као што није омогућио повратак прогнаних на КиМ, што је била једна од најважнијих обавеза које је мировна мисија преузела Кумановским споразумом, каже за РТ Балкан генерал-потпуковник и некадашњи командант Посебних јединица полиције Обрад Стевановић.

Када су 1999. године потписани Војно-технички споразум у Куманову и усвојена Резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација, једни су говорили да је потписана капитулација, други, пак, да је обезбеђен мир.

ПРАТИТЕ ТЕЛЕГРАМ КАНАЛ НАЦИОНАЛНА ОФАНЗИВА И БУДИТЕ У ТОКУ СА НАЈНОВИЈИМ ВЕСТИМА

Потписник споразума генерал-потпуковник Стевановић наглашава да се Кумановски споразум никако не би могао назвати капитулацијом.

“Уговорне стране су међународне безбедносне снаге Уједињених нација с једне, и Влада Републике Србије и СР Југославије с друге стране. Споразум није потписан с агресором, што значи да се нисмо предали”, указује наш саговорник.

Може се рећи да се радило о привременом уступању суверенитета наше јужне покрајине Уједињеним нацијама, а не другој (непријатељској) страни.

Стање на терену говори да мировни споразуми Србима на Косову и Метохији ни 24 године од доношења – нису донели мир.

“Многи актуелни проблеми на КиМ не долазе од Кумановског споразума, већ од његовог непотпуног и недоследног спровођења од стране Кфора”, истиче Обрад Стевановић.

Ко сноси одговорност, а самим тим и кривицу?

Ко је задужен за спровођење мира и владавину права није тајна, као што није тајна ни ко је, узрочно-последично, одговоран јер својим нечињењем не спречава убиства, прогон, етнички мотивисане нападе на српски народ, имовину Срба и СПЦ готово четврт века.

Тројица Срба су 24. септембра на северу јужне српске покрајине убијена. Убила их је Куртијева полиција која по свим споразумима није смела да буде на Северу. За то време су припадници америчког контигента Кфора, према речима аналитичара Агона Маљићиjа из Приштине “у потпуности координирали са полицијом тзв. Косова”.

Према речима главног и одговорног уредника РТ Балкан Николе Врзића, који је у својој прошлонедељној емисији “Мојих пет минута” анализирао трагичне догађаје у Бањској, и Кфор и Еулекс окренули су главу док су Куртијеви полицајци убијали Србе.

“Еулекс се за то време правио луд. Кфор такође, осим што је пробао да блокира извлачење српских устаника на територију централне Србије. Важна напомена: ни једни ни други (Еулекс и Кфор) нису ни покушали да сами разоружају ову групу, иако би то вероватно сачувало неке животе”, указао је Врзић том приликом истичући да су припадници мировне мисије пустили Куртијеве убице да на миру обаве свој посао:

“То их и чини саучесницима у том послу, то јест, њиховом заједничком злочиначком подухвату против Срба који, наравно, у овом облику траје још од деведесетих година прошлог века.”

Трагична дешавања у Бањској последња су у низу, да не набрајамо, јер, потрајало би када бисмо се бавили нападима на Србе само у последњих годину дана: од рањавања српске деце на Бадњи дан, преко претучених грађана готово свакодневно, забране увоза лекова, медицинског материјала, скрнављења цркава СПЦ, гробаља, паљења личне имовине, затварања људи са лажним и неутемељеним оптужбама и тако у недоглед иде свакодневно кршење основних људских права Срба на КиМ.

Да су припадници Кфора саучесници у терору који над Србима спроводи привремени приштински режим каже за РТ Балкан и генерал Обрад Стевановић.

“Од свог доласка на КиМ до данас Кфор није успоставио безбедно окружење за нормалан живот, рад и кретање свих, као ни повратак прогнаних у јужну српску покрајину. То је била једна од најважнијих обавеза које је Кфор преузео Кумановским споразумом. Последице су очигледне: прогони и убиства Срба у присуству Кфора, изостанак повратка прогнаних, изостанак демилитаризације такозване ОВК, толерисање репресивних мера косовских снага према Србима на Северу и тако даље”, указује.

Стевановић додаје да је још један велики проблем то што је ускраћено право безбедносним снагама Србије да се врате на Косово и Метохију у броју до 1.000 припадника (највише 999 припадника војске и полиције), на шта по потписаним споразумима имамо право, које не сме да нам се ускрати.

“Кфор се уздржава од преузете обавезе да са било ког дела КиМ удаљи било коју групу или појединца који на било који начин угрожава безбедност грађана, сопствених снага и снага Србије (у Копненој зони безбедности)” истиче Стевановић.

Нико није смео да пуца у Србе

Наш саговорник наводи да је ова одговорност Кфора посебно важна у контексту догађаја у Бањској.

“За интервенцију против наоружане групе, ма чија она била, примарно је надлежан Кфор, који је противно својој мисији све посматрао са дистанце, уместо да сваки сукоб предупреди сопственом интервенцијом.”

Према тачки 5 Кумановског споразума у делу где се говори о правима и обавезама Кфора каже се да су међународне безбедносне снаге биле у обавези, према мандату који су добиле од СБ УН, да на све начине спрече оружани сукоб, односно “приморају на уклањање, повлачење или релокацију одређених снага и оружја, и да наложи обуставу било којих активности за које командант међународних безбедносних снага сматра да представљају потенцијалну опасност”.

Последњи корак био би, пише у тачки 5: “Снаге које се не прераспореде, повуку, релоцирају или не престану да угрожавају или потенцијално угрожавају активности након таквог захтева међународних безбедносних снага (“Кфор”), биће изложене војној акцији међународних безбедносних снага (“Кфор”), укључујући и употребу нужне силе како би се обезбедило поштовање”.

Из тога проистиче, дакле, закључак који има и формално-правну потпору и Кумановском споразуму, који је проистекао из Резолуције 1244 Савета безбедности УН: Ни Кфор, а нарочито не полиција тзв. Косова која није ни смела да буде на Северу, нису смели да пуцају у Србе.

То је оно што су Срби договорили са Саветом безбедности Уједињених нација, најважнијом и највећом међународном организацијом која је Србима гарантовала мир у “замену” за привремену аутономију над делом територије суверене државе тада СРЈ, а сада Србије као њеног правног наследника.

СРЈ је бомбардована 78 дана. Резолуцијом 1244 СБ УН и потписивањем Кумановског споразума нелегална агресија, под изговором тобож спречавања некакве хуманитарне катастрофе, на суверену државу је прекинута.

Хуманитарна катастрофа, за Србе и остале неалбанце, тек тада почиње.

Шта је било у Рамбујеу и да ли је Кфор могао да дође раније?
Преговори у Рамбујеу, који су трајали од 6. фебруара 1999. до 22. марта 1999. године су били прилика да се договори мир, избегне рат и да широка аутономија Косову и Метохији, каже за РТ Балкан Никола Шаиновић.

Оно чувено: “Више од аутономије, мање од независности” Савезна Република Југославија нудила је агресивној албанској мањини у својој јужној покрајини, како би престала да терорише српско становништво и полицајце, као и да би се избегло бомбардовање.

Шаиновић открива и како је дошло до тога да је “након 78 дана бомбардовања Савет безбедности понудио оно што смо и у Рамбујеу тешка срца били спремни да прихватимо, јер то је био минимум минимума, наша црвена линија”.

Један од српских представника преговорима у Рамбујеу Никола Шаиновић наводи које су биле тачке спотицања.

“У току разговора се појавио приступ америчких преговарача да треба да предамо суверенитет СРЈ чланицама НАТО-а. Они су желели да доведу НАТО трупе у читаву СРЈ, а да им ми ставимо на располагање: ваздушни и копнени простор, море и све луке. Желели су да такво стање буде три године, да би се онда након референдума решило косовско питање”, присећа се Шаиновић и објашњава због чега је то било апсолутно неприхватљиво:

“Било је невероватно да очекују да прихватимо НАТО окупацију и након три године процес проглашења независног ‘Косова’. У нашем примеру споразума, нашем тексту у Рамбујеу је било речи о самоуправи, али у оквиру суверене државе СРЈ, а они су желели да нам одузму суверенитет.”

Преговори су пропали, а текст из Рамбујеа се претворио у ултиматум који је Слободан Милошевић одбио. Уследило је бомбардовање.

“Када су увидели да бомбардовање не доводи до војног резултата какав је НАТО очекивао понудили су нам Резолуцију 1244, која је садржала све оно што је била наша црвена линија у смислу да је то максимум који се тада могао постићи, а који је српска страна била спремна да тешка срца прихвати”, указује Шаиновић и додаје:

“Остаје питање зашто америчка делегација у Рамбујеу није предложила адекватан текст сличан Резолуцији 1244. Разлика у 78 дана раније предложеној истој ствари би била: цео један рат и 10.000 мртвих мање. Резолуција је била и основ за Кумановски споразум.”

Мировне трупе таквог типа ангажују се на многим местима у свету где постоје “конфликтне зоне” као што су нпр. Либан и Кипар. Кумановским споразумом су решена војно-техничка питања, као што је прекид ватре, демилитаризација, разоружавање паравојних формација терористичких ћелија УЧК и повлачење наше војске.

“Под тим условима смо ми прихватили и то нема везе са капитулацијом, јер је Резолуција 1244 мировни споразум којим је прекинут рат”, понавља Стевановићеву тезу и Никола Шаиновић.

Ми смо, каже Шаиновић, нашу обавезу извршили. А они?

НАТО “Квака 22” – увек на страни УЧК

Шаиновић напомиње веома важан детаљ, да је у последњем моменту НАТО желео да унесе елемент да се српска војска повлачи 12. јуна, а да они дођу неколико дана касније.

“То је унето са очигледном намером да се омогући да терористичка организација УЧК уђе неометано на Косово и Метохију. Ми смо то одбили и бомбардовање је продужено, а онда су прихватили наш став да мора да буде примопредаја дужности”, наводи наш саговорник.

Хашки суд је Шаиновићу и Слободану Милошевићу судио, између осталог, јер су били оптужени да су саботирали преговоре у Рамбујеу, након чега је уследила нелегална НАТО агресија на СРЈ.

“Суд је утврдио и пресудио да одговорност носи Мадлен Олбрајт, зато што је направила једнострани договор са албанском страном и тиме демонтирала преговоре”, наводи Шаиновић.

Да су злочини које Албанци чине над Србима много учесталији и свирепији од доласка Кфора на КиМ није тешко приметити.

“Слободан сам да кажем да то није грешка и случајност, већ стратегија НАТО земаља које су доминантни чиниоци Кфора. Дозвољавају прогон Срба и КиМ без српског становништва”, указује Шаиновић и слаже се са тезом Обрада Стевановића.

Стевановићева теза, којој у прилог иду бројке, каже да је од доласка Кфора на КиМ много више прогнаних, рањених и страдалих Срба и осталих неалбанаца него у две године пре доласка Кфора, када су српске снаге биле задужене за безбедност у јужној покрајини.

“Уколико се неки процес одвија 24 године, онај ко је надлежан (Кфор и Еулекс) ништа не предузима, значи да одобрава. То је део стратегије и континурани притисак на Србију, без обзира на то ко је на власти”, истиче Шаиновић.

Кфор је 1999. дошао на Косово и Метохију да посеје мир и демократију, а међу њима доминантни Американци и Британци, који су 78 дана раније сејали пројектиле са осиромашеним уранијумом на исти простор – јужну српску покрајину.

Од тада почиње грчевита борба Срба да преживе на вековним огњиштима. Периодично, на сваких неколико година Срби се боре да сачувају живот, између тога, живе нешто релаксираније – труде се само да сачувају имовину, слободу и здравље.

Кфор и Еулекс 24 године стоје постојано, као бастиони у одбрани демократије и људских права, оних њихових – западних.

Снаге Кфора, које при томе носе ознаке НАТО-а иако по споразуму нису снаге Алијансе већ и других земаља које нису у том савезу, не штите становништво, не излазе на све договорене критичне тачке већ славе с терористима.

Зато се, верујем с разлогом, питамо: Чему служе Кфор и Еулекс и зашто (не) могу да заштите Србе?

Јелена Марковић / РТ

БОНУС ВИДЕО: