Председниче, подсети друга Макарона

Мој Председниче,

Претпостављам да пре неки дан, 13. новембра, ниси ослушкивао вести јавног телевизијског сервиса, нити си наредних дана завиривао у сајт “Стање ствари”, те ти је промакло да је “по налогу Француске измештен споменик српским борцима палим у ратовима 1912-1918. на српском гробљу у Приштини” (https://stanjestvari.com/2023/11/13/po-nalogu-francuske-uklonjen-spomenik-srpskim-borcima-1912-1918-/). Из те вести могло се још сазнати да је “споменик српским војницима пострадалим у ратовима од 1912. до 1918. у спомен-парку на приштинском православном гробљу, померен са централног места. Уместо њега је постављена црна мермерна плоча на којој на француском, српском и албанском пише Француским војницима палим на Косову” – не зна се када и којим поводом.

Ко зна због чега, то ме је подсетило да сам средином фебруара 2008. године прочитао текст Ратка Дмитровића ко­ји је затражио да се из Београда уклони Споменик захвалности Фран­цу­ској образлажући то податком да су Срби платили францу­ску војну помоћ током Великог рата до последње пертле, шунегле, шуферице и којекакве друге “ратне беспослице”.

Што се тиче француских “помоћних” заслуга материјалне природе – Ратко Дмитровић био је потпуно у праву, али је момак тада грдно погрешио што ни речју не помену француске заслуге за србске жртве у истом том рату.

Дакле:

Тек кад је руска војна сила почела да попушта пред ауст­р­иј­ским на­падима и кад се и Грчка охладила према Србији, Бугарска је проценила да је дошао њен час: уговор са Централним силама потписује 6. септембра 1915. године, а петнаестак дана касније об­ја­в­љује мо­би­ли­зацију својих трупа. Тражење србске вла­де да Са­ве­з­ници нешто учине пре но што Бугари нападну било је узалуд­но. Руси су вербално подржали Србе, ал­и су, због сопстве­не угро­жености, очекивали да војну по­моћ пру­жи Енглеска. По несрећи, енглеско Министарство војно било је уверено да је бугар­ска моби­ли­зација само немачки блеф, а министар Киченер поручио је да је “не­прија­тељ­ски располо­жен према плановима српск­е Врховне ко­ма­н­де” везаним за односе са Бугари­ма; “свака та­ква радња била би најнепа­мет­нија за садашње време, у коме ми уде­шавамо да пошаље­мо трупе у Солун, да оспо­со­бе Грке да помогну Србији”.

Дипломатске поруке нису користиле, а бугарска моби­ли­заци­ја била је све само не трик. У ноћи између 13. и 14. ок­тобра, Не­мачкој и Аустрији у рату против Србије придружила се и Бугар­ска. У међувремену, 5. октобра, савезничка Источна војска поче­ла је да се искрцава у Солуну, са прилично нејасним на­мерама.

На почетку ових ратних операција, Ср­бија се опирала колико је могла, али све је то било мало. За десет дана аустроугарске и немачке снаге узеле су Бео­град, По­жа­ревац, Смедерево и Голу­ба­ц, после чега су кре­ну­ле у наступа­ње према Крагујевцу. Неде­љу дана касније, 22. ок­тобра, аустроу­га­р­ска војска пре­шл­а је Дри­ну код Вишеграда, а до тога да­на Бу­гари су већ били у Куманову, Штипу, Скопљу и Веле­су. Срб­ска вој­ска морала се повлачити пре­ма југу, а очекиване по­моћи од фран­цуских и енглеских савезника, са солунског пра­в­ца, није би­ло. За свега месец дана ратовања, не­пријатељ је био у Нишу и Кра­љеву, у Лесковцу и Крушевцу.

Србска Врховна команда покушала је тада да своје снаге при­купи у околини Приштине и да се преко Скопља пробије пре­ма Грчкој у сусрет савезницима. По невољи, савезничком Источ­ном војском тада је ко­ма­н­довао францу­ски генерал Морис Сарај, крепак и шар­мантан шездесетогодишњак, понајвише заинтересован за посете солунским салонима, који је у међувр­е­мену, не оба­ве­штавајући о томе србску страну, своје трупе повукао према гр­ч­кој граници. Тродневне тешке борбе усмерене на про­ла­з кроз Кача­ник, и даље према Скопљу и Солуну, показале су да је једина са­обраћајница са југом била пресечена и да савезничке помоћи отуд неће бити.

Дотле, у току повлачења, према подацима србске Врхов­не ко­ман­де, погинуло је, заробљено, умрло и нестало 138.600 вој­ника. Србској војсци само је преостало, уколико не жели да се преда, да покуша пробој преко Арбаније и Црне Горе и избије на море. По­сле саветовања с командантима армија, 24. но­вембра 1915. годи­не, њена Врховна команда такву је одлуку и до­нела. Заједно с вој­ском, на овај мучни пут кренуло је и око 30.000 заробљених аустро­угар­ских војника и око 200.000 избеглица.

Уочи Божића 1916. године, пошто се знатан број залуталих и изоста­ли­х војника прик­ључио својим јединицама приспелим на ја­д­ранско приморје, Врховна кома­н­да је саопштила да је принудну “зим­ску шетњу” по беспућу прежи­вело 139.750 војника, мада исто­ричар Владимир Ћоровић казује да је тај број био за 20.000 мањи.

Милан Зеленика, ђенерал и војни историчар, вели да губит­ке србске војске од почетка неприја­тељске офанзиве до тада није лако установити. “Пре­ма подацима Главне интендантуре, који… изгледају највероватнији, број­но стање српске војске изно­си­ло је при почетку офанзиве у октобру 1915 године око 420.000 љу­ди. На Косово је избило око 290.000 до 300.000 људи. Кроз Црну Гору и Албанију повлачило се око 220.000 људи, а пре­ко мора је преба­че­но 150.000 људи. Број грађанских лица, која су се са војском по­влачила… износио је око 200.000 лица и спао је на неких 60.000”.

И даље: “Из Албаније је пребачено око 140.000 људи на Крф, 10.000 у Бизерту, у Тунис, и 4.000 се повукло за Солун… Према италијанским пода­цима, превезено је из ал­ба­нских пристаништа свега 261.000 људи, од ко­јих 193.000 људи ср­пске војске и цивил­них надлештава. Према српским по­дацима… ови последњи би износили 152.000 љу­ди. Поред тога, Итали­ја­ни су превезли око 23.000 аустроугарских заробљеника који су преостали од 70.000, а који су се повлачили од Ниша за Јадранско Море”.

Било како било, само је један део те неодређено бројне му­че­ничке колоне сти­га­о до морске обале. Пре­ма изве­шта­ју србске Врховне команде, преко Црне Горе одсту­пи­ло је 89.930, а пре­ко Арбаније 54.039 војника, што укупно чини 143.969 војни­ка. У борба­ма током октобра 1915. године погинуло је 18.326, од рана и болести умрло 21.647, а за­ро­б­љено 28.155 срб­ских војника. Док се одступало према Пећи и При­зрену, погинуло је, умрло, нестало и заробљено 138.600 војни­ка. У то­ку повлачења погинуло је и од глади и болести умрло 243.877 вој­ника и ци­вила који су се нашли уз војску; број ових других износио је око 200.000, с тим што међу њих треба сврстати и регруте. Међу умрлима налазило се и око 4.000 заробљених ауст­ро­угарских вој­н­и­ка. Ако се, дакле, зна за судбину ок­о 350.700 вој­ника, од уку­п­но око 563.200 колико их је било на по­четку ратних операција 1915. године, могло би се за­кључити да је на путу до мора, у току целог повлачења, поги­нуло, умрло или нестало око 212.500 војни­ка. Но, ако се поверује подат­ку из истог извора да је почетком октобра 1915. године србска во­ј­ска бројала 420.000 војника (што је и Зеленикина цифра), број оних који су живи стигли до мора своди се на 70.000, тек нешто већу ци­фру од оне коју је при самом крају 1915. године саопштио енгле­ски гене­ра­л­штаб. Исцрпљени напорним мар­шевима, глађу и бол­е­шћу, на Крфу је умрло још око 7.750 војни­ка.

Вој­вода Живојин Мишић пише да је “у току два месеца умрло 150.000 во­ј­ника и избеглица. Од 40.000 регрута прелаз преко Ал­ба­није преживело је свега 8.000”, ма­да званични војни извори ка­зу­ју да их је 20. јану­ара 1915. године на Крф ст­и­гло 5.000.

Имају ли се у виду све наведене цифре, нарочито немале раз­лике међу њима, с разлогом је Моника Крипнер коментарисала умирање србских ре­грута и записала да “нема поузданих података о броју оних који су помрли за време повлачења и по доласку у Албанију, али их је било на хиљаде. После окончања неприја­тељ­ства, српска влада је, очигледно постиђена што је хи­стерично по­вела те дечаке у масовно избеглиштво без надзора, ума­њи­ва­ла ту трагедију и 1920. године објавила је апсурдно мале и подозриво пре­цизне ‘званичне бројке’. Не само да ти дечаци нису имали никак­вог званичног пратиоца који би састављао извештаје о броју жр­та­ва него Срби нису ни би­ли у положају да праве сопствене спис­ко­ве жртава. Нису они вршили евакуисање нити су они били над­лежни за избегличка при­хва­тилишта, бол­нице, итд., на Крфу, Ви­ду и Корзици. За то су биле надлежне француске, ен­глеске и ита­лијанске власти. За прихватање свих српских из­беглица би­ле су задужене јединице Црвеног крста, Српског потпорног фонда и Бол­ни­ца шкотских жена, па се њихове процене, заједно с проце­на­ма савезни­ч­ких војних штабова, морају сматрати тачнијим од бројки које су касније дали Срби”.

Аутор је­д­ног описа ове велике србске трагедије позна­те у на­шој војној и политичкој историји под именом “пропаст регру­та”, не верује у претпоставке да је испред војске маршовало око 30.000, па каже: “Никад и нико није ут­врдио ни колико је тач­но ре­грута по­ведено из Србије, ни ко­ли­ко их је тачно од глади и студе­ни помрло у Албанији, као ни ко­ли­ко их је сахрањено поред остр­ва Вида… али је са острва Вида у Би­зерту транспор­товано, изгле­да, око 3-4000 ових регрута, који су преживели све страхоте”.

Највећи део довде побројаних жртава може се приписати без­душној француској политици (војној и другој јер о најваж­ни­јим питањима не одлучују војни команданти самостално), исто као и оних које су претрпљене до пробоја Солунског фронта.

Наиме, почетак савезничке офанзиве на Солунском фронту био је планиран за 20. август 1916. године, с тим да буде про­праћен ру­мун­ским нападом на Аустроугарску седам дана ка­сни­је. У же­љи да предухитре све савезничке планове и, нарочи­то да ис­пре­падају Румунију, Централне силе кренуле су 17. авгу­ста у на­па­д. Главни удар изведен је на бугарском делу фронта, из­не­на­да и енергично, тако да је србска Трећа армија била при­ну­ђена да се по­вуче. Био је потребан скоро читав месец дана да се при­преми про­тивудар и до њега је дошло 14. септембра, са поло­жаја србске Пр­ве армије. У тродневним борбама, најчешће прса у прса, Буга­ри су код Гор­ни­чева разбијени и натерани на повла­че­ње. Нове бор­бе во­ђене су и наредних дана, тако да је 30. септембра срб­ска вој­ска, у чи­јем је са­ставу био и Добровољачки одред Војводе Вука, из­била на Кај­ма­к­чалан. Поред војничког зна­чаја јер је србској и фран­цуској војсци био отворен пролаз према Битољу, овај успех носио је у себи и огромну мо­рал­ну вредност: био је то први корак у повра­так србске војске на соп­стве­ну држав­ну територију. За нешто ви­ше од месец и по дана, 19. новембра, ос­лобођен је и Би­тољ, а свој велики допринос и овој победи пру­жио је До­бро­во­љачки одред.

Даље напредовање било је заустављено, с образложењем да су северно од Битоља концентрисане јаке немачке и бугарске трупе. Битољ је остао у савезничким рукама, али је плаћена висока цена: варош је месецима била изложена сталним бугарским артиљериј­ским нападима, а ге­нерал Сарај оштрим критикама што је преки­нуо оф­ан­зиву и спречио Србе да наставе победоносни поход у Отаџбину. Изо­станком очекиване савезничке победе и новим ве­ли­ким гу­би­цима србске војске, фронт је стаби­ли­зо­ван на дуже време и отпо­че­о је скоро двогодишњи рововски рат.

И тако, тешко је знати како се могло десити да, после толико болних искустава са Француском, некоме падне на памет да јој у Бео­граду, на Калемегдану, подигне споменик захвалности.

Мањ ако се тим понижавајућим чином није исказивала “захвалност” не са­мо за небројене срб­ске жртве у Великом рату, већ и за неро­ђену децу јер су, највећим делом, гинули они који нису ни стигли да обаве своју биолошку, односно репродукциону функцију.

Мој Председниче,

Било би корисно да то чује и француски председник Макарон – без чијег налога ни Оливије Геро, његов дупетат у Приштини, не би наложио да се на тамошњем Православном гробљу оскрнави успомена на србске ратнике страдале током Великог рата.

Илија Петровић / Васељенска